Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 794/24 od 18.06.2024. godine, stavom prvim izreke, žalba tužioca je usvojena, a žalba tužene je delimično usvojena i prvostepena presuda preinačena u odbijajućem delu odluke o tužbenom zahtevu za isplatu terenskog dodatka, tako što je obavezana tužena da tužiocu po tom osnovu isplati još iznos od 249.475,13 dinara sa zateznom kamatom od 22.11.2023. godine do konačne isplate i zateznu kamatu obračunatu do 21.11.2023. godine u iznosu od još 49.607,92 dinara, a ukinuta je u odbijajućem delu tužbenog zahteva za isplatu razlike između isplaćene i plate obračunate po potkoeficijentu organizacije radnog vremena od 0,038 i pripadajuće plate obračunate po potkoeficijentu organizacije radnog vremena od 0,145 za period od 01.01.2020. do 31.01.2023. godine, u odbijajućem delu tužbenog zahteva za isplatu na ime ostvarenih, a neobračunatih i neisplaćenih sati pripravnost za rad za vreme boravka i rada na terenu za isti period, u usvajajućem delu odluke o zahtevu za isplatu dnevnica za službeno putovanje, te u delu odluke o troškovima parničnog postupka i predmet se u tom delu vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Stavom drugim izreke, žalba tužene je u preostalom delu odbijena i prvostepena presuda u preostalom usvajajućem delu i delu kojim je odbijen prigovor apsolutne nenadležnosti suda, potvrđena.

Protiv pravnosnažnog dela presude donete u drugom stepenu, a koji se odnosi na terenski dodatak, reviziju je blagovremeno izjavila tužena zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odlučuje kao izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužene izjavljena na preinačujući deo neosnovana, a u odnosu na potvrđujući deo nedozvoljena.

U postupku donošenja pobijane presude, u preinačenom delu, nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti ima drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tužene i obavlja poslove ... u Direkciji policije, Odred Žandarmerije u ..., Četa za ... i utvrđen mu je ukupni koeficijent za obračun plate 1,922 na osnovu Uredbe o platama policijskih službenika. Radno vreme tužioca je od 07,00 do 15,00 časova, kada je raspoređen u bazi u ..., a u spornom periodu bio je angažovan za rad na terenu i upućivan u Kopnenu zonu bezbednosti, kao i na rad u Požarevac i Suboticu. U Kopnenoj zoni bezbednosti tužilac je provodio po 15 dana u kontinuitetu i po dolasku je dobijao raspored rada, a dešavalo se da u toku boravka u KZB bude i vanredno angažovan na određenim poslovima. Prilikom boravka na terenu zaposleni su, pa i tužilac, imali redovan raspored rada po smenama i bilo im je zabranjeno da izlazi iz baze. Tužena je vodila redne liste za tužioca i uvidom u iste, kao i u analitičke kartice i dnevne rasporede rada, utvrđeno je da je tužilac u spornom periodu u dvanaest navrata boravio na terenu, a da mu tužena ni za jedan mesec nije isplatila troškove boravka i rada na terenu. Obračun ove naknade za tužioca u spornom periodu izvršen je od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke u dve varijante.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužiocu pripada naknada troškova za terenski dodatak, da istu treba razlikovati od naknade troškova smeštaja i ishrane na terenu, koji predstavlja troškove poslovanja poslodavca, pa je usvojio tužbeni zahtev i dosudio ovu naknadu u visini od 3% prosečne zarade u RS koja se deli sa maksimalnim brojem radnih dana u konkretnom mesecu i tako dobijeni iznos se obračunava kao terenski dodatak za svaki dan boravka na terenu (druga varijanta), dok je preko dosuđenog, a do traženog iznosa po ovom osnovu tužbeni zahtev odbio.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa za terenski dodatak i usvojio zahtev u celini, nalazeći da naknada troškova rada i boravka na terenu (terenski dodatak) pripada tužiocu prema prvoj varijanti veštaka, što je u skladu sa odredbom člana 44. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“ 98/07 ... 119/23) i Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS“ br. 38/19 ... 44/23).

Prema stavu Vrhovnog suda, pravilno je u pobijanoj odluci primenjeno materijalno pravo i ocenjeno da tužilac osnovano potražuje isplatu po osnovu naknade troškova rada i boravka na terenu u visini 3% prosečne mesečne zarade u RS za svaki dan koji je proveo na terenu u spornom periodu.

Prema odredbi člana 41. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Službeni glasnik RS“, br. 38/2019, 55/2020, 51/2022, 44/2023), rad na terenu je rad koji se po prirodi posla vrši izvan službenih prostorija poslodavca, van mesta rada, koji podrazumeva rad i boravak na terenu i na koji se zaposleni, po nalogu ovlašćenog lica, upućuje da izvrši službeni posao i za koji zaposleni ima pravo na naknadu troškova rada i boravka na terenu (terenski dodatak) čija se visina određuje u skladu sa aktom Vlade.

Prema odredbama članova 43. stav 1. i 44. stav 1. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika („Službeni glasnik RS“, br. 98/2007, 84/2014, 84/2015, 74/2021, 119/2023), rad na terenu je rad koji se po prirodi posla vrši izvan službenih prostorija, a na koji se državni službenik ili nameštenik, po nalogu ovlašćenog lica, upućuje da izvrši službeni posao i za koji se državnom službeniku i namešteniku isplaćuje naknada troškova rada i boravka na terenu (terenski dodatak) koja iznosi 3% prosečne mesečne zarade zaposlenog u Republici Srbiji, prema poslednjem konačnom objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike na dan isplate.

Odredbom člana 250. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 06/16, 24/18, 87/18), propisano je da ako ovim zakonom, propisima donetim na osnovu ovog zakona i posebnim kolektivnim ugovorom za policijske službenike nije drugačije propisano, na prava i dužnosti, rad i radne odnose policijskih službenika, primenjuju se propisi o državnim službenicima i poseban kolektivni ugovor zaključen u skladu sa tim propisima, opšti propisi o radu i zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak.

Na osnovu člana 256. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, broj 24/05...75/14), opšti i poseban kolektivni ugovor neposredno se primenjuju i obavezuju sve poslodavce koji su u vreme zaključivanja kolektivnog ugovora članovi udruženja poslodavaca - učesnika kolektivnog ugovora.

Imajući u vidu navedene norme proizlazi da zaposlenom koji radi izvan službenih prostorija i boravi na terenu, po nalogu ovlašćenog lica i prema dnevnom rasporedu rada, odnosno obavlja rad na terenu, pripada naknada - terenski dodatak. U konkretnom slučaju, predmet parnice je imovinskopravni zahtev radi naknade štete na ime neisplaćenog terenskog dodatka realizovanog radom tužioca koji je obavljao na terenu (izvan službenih prostorija i boravkom na terenu u Kopnenoj zoni bezbednosti) po nalogu ovlašćenog lica i prema dnevnom rasporedu rada, pa su se stekli uslovi za isplatu naknade troškova po navedenom osnovu, kako to pravilno zaključuju sudovi i to u visini utvrđenoj u prvoj varijanti nalaza veštaka obračunatoj u skladu sa članom 44. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika. Ovo pravo tužioca proizlazi iz činjenice da je tužena, kao poslodavac, u obavezi da neposredno primenjuje Poseban kolektivni ugovor za državne organe (važeći u spornom periodu) koji je donet u skladu sa 5 zakonom, kao i navedenu Uredbu kojom su predviđeni parametri za određivanje visine tih troškova, shodno odredbi člana 250. Zakona o policiji i člana 256. stav 1. Zakona o radu. Sledom navedenog, a suprotno navodima revizije, prethodno obraćanje poslodavcu za ostvarivanje tog prava podnošenjem zahteva, nije uslov za pokretanje sudskog postupka. U tom smislu nije od uticaja na obavezu isplate naknade terenskog dodatka ni to da li će rukovodioci organa o ovom pravu da odlučuju posebnim rešenjem za svakog zaposlenog pojedinačno, protiv kog pojedinačnog akta je dozvoljena žalba u upravnom postupku i obezbeđena sudska zaštita u upravnom sporu.

Imajući u vidu da je tužena svojim nezakonitim radom (neisplaćivanjem naknade po osnovu terensog dodatka u određenom periodu) tužiocu prouzrokovala štetu, u obavezi je da ovu štetu naknadi na osnovu čl. 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv pobijane presude u potvrđenom delu u odnosu na terenski dodatak, Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Naime, predmet tražene pravne zaštite je isplata naknade po osnovu rada na terenu, a pravnosnažnom presudom je utvrđeno da je ovaj deo tužbenog zahteva osnovan. O ovom pravu tužioca, sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, pa u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava, što znači da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11...10/23), na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete u visini neisplaćenog terenskog dodatka na platu tužioca (tužba radi novčanog potraživanja) u ovom sporu podneta je 24.02.2023. godine, a vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi imovinski cenzus za dozvoljenost revizije, to je Vrhovni sud našao da je revizija tužene u ovom delu nedozvoljena, u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća-sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković