Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408, u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 10/23) Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je kao šef gradilišta angažovao 2017. godine tužioca za rad na gradilištu u Nemačkoj, kada su se i upoznali. Tužilac je putem Western union-a dostavio tuženom 21.12.2017. godine iznos od 72.899,04 dinara, dana 23.12.2017. godine iznos od 242.243,16 dinara i dana 22.01.2018. godine iznos od 15.764,77 dinara. Parnične stranke su 14.05.2018. godine potpisale ugovor o kratkoročnoj pozajmici - zajmu i to tužilac kao zajmodavac, a tuženi kao zajmoprimac, na iznos od 500.000,00 dinara, sa rokom vraćanja od mesec dana računajući od početka korišćenja zajma, te da zajmodavac neće obračunavati kamatu. Punomoćnik tužioca je 02.07.2018. godine sačinio opomenu pred tužbu koju je tuženom dostavio preporučenom pošiljkom 03.07.2018. godine sa rokom od osam dana od dana prijema opomene za isplatu traženog iznosa od 500.000,00 dinara. Tužilac nije tuženom 14.05.2018. godine predao iznos od 500.000,00 dinara. Tuženi navedeni iznos nije isplatio tužiocu.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je primenom odredaba članova 26, 47, 52, 66 i 557. Zakona o obligacionim odnosima ocenio da je neosnovano potraživanje tužioca, nalazeći da nije došlo do ispunjenja ugovora, jer na dan sačinjavanja ugovora tužilac nije ni predao tuženom iznos zajma naveden u tom ugovoru, da tužilac nije želeo dejstvo tog ugovora, a da se sabrani iznosi ranijih pozajmica poslatih preko Western union-a od ukupno 330.906,97 dinara, razlikuje od upisanog iznosa u spornom ugovoru a koje potraživanje je zastarelo saglasno odredbi člana 559. ZOO. Bez obrira na to što su parnične stranke pokušavale da navedu pravnu prirodu spornog ugovora o zajmu i to tužilac da se radi o ranije učinjenim pozajmicama tužiocu za kupovinu materijala, a prema navodima tuženog o neuspelom posredovanju, zaključuje da je ugovor o zajmu 14.05.2018. godine prividan ugovor, odnosno ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo, zbog čega je odbijen tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud nije prihvatio zaključak prvostepenog suda, pa je primenom odredbe člana 262. stav 1. ZOO preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da su stranke saglasnom izjavom volje zaključile pismeni ugovor o zajmu kojim su sporazumno odredile iznos zajma i rok njegovog vraćanja i na taj način uredile svoje dotadašnje imovinske odnose. Kako u konkretnom slučaju predmetni ugovor o zajmu predstavlja pravni instrument kojim su regulisana međusobna prava i obaveze ugovornih strana, to se u smislu odredbe člana 66. stav 1. ZOO ne radi o prividnom ugovoru, zbog čega isti proizvodi pravno dejstvo.

Po oceni Vrhovnog suda ovakvo stanovište drugostepenog suda zasnovano je na drugačijem činjeničnom stanju od utvrđenog u prvostepenom postupku, na šta se osnovano revizijom ukazuje, u smislu člana 407. stav 2. ZPP. Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu na osnovu člana 394. stav 1. tačka. 3. i 4. ZPP nalazeći da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovana presuda i pogrešno primenio materijalno pravo.

Međutim, drugostepeni sud je činjenice na osnovu kojih je izveo zaključak o osnovanosti tužbenog zahteva, bez održavanja rasprave, zasnovao na drugačijoj (sveobuhvatnoj) oceni izjava saslušanih stranaka, iskaza svedoka i pisanih dokaza u odnosu na činjenično stanje utvrđeno u prvostepenoj presudi. Naime, odluka prvostepenog suda zasnovana je na činjenici da tužilac nije predao tuženom iznos zajma naveden u predmetnom ugovoru i s tim u vezi nije prihvatio navod tužioca da iznos od 500.000,00 dinara iz tog pisanog ugovora, predstavlja sabrane iznose ranije učinjenih pozajmica koje je slao tuženim putem Western union-a. Nasuprot tome, drugostepeni sud zaključuje da su stranke zaključenim pisanim spornim ugovorom o zajmu, regulisale celokupne dotadašnje međusobne imovinske odnose, utvrdile visinu i rok vraćanja dugovanog iznosa i da je tuženi u obavezi da ispuni preuzetu obavezu pozivajući se na odredbu člana 262. stav 1. ZOO. Pri tom nije raspravljena dospelost traženog novčanog potraživanja, zbog čega je nejasan i zaključak drugostepenog suda da je tuženi pao u docnju sa ispunjenjem obaveze dana 15.06.2018. godine, jer drugostepeni sud nije cenio da je prema članu 2. stav 1. Ugovora o kratkoročnoj pozajmici-zajmu od 14.05.2018. godine ugovoreno da se zajam daje sa rokom od jednog meseca računajući od početka korišćenja zajma, a ne od dana zaključenja ugovora, što je sve od bitnog značaja za odlučivanje o osnovanosti zahteva u ovoj pravnoj stvari.

Odredbom člana 383. stav 3. Zakona o parničnom postupku, propisano je da ako veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove već izvedeni dokazi ili dokazi čije je izvođenje odbio prvostepeni sud, može da zakaže raspravu pred drugostepenim sudom. Sledom iznetog, iz navedene zakonske odredbe proizlazi da drugostepeni sud nije u mogućnosti da drugačije ceni neposredno izvedene dokaze pred prvostepenim sudom radi preinačenja prvostepene presude. Ako ne prihvati ocenu dokaza prvostepenog suda, drugostepeni sud je dužan da zakaže raspravu na kojoj će, ponovnim izvođenjem dokaza, saslušanjem stranaka i svedoka da utvrdi bitne činjenice za pravilno odlučivanje o tužbenom zahtevu tužioca. Drugostepeni sud nije postupio na način propisan citiranom odredbom zakona, pa zbog toga pravilnost primene materijalnog prava ne može da se ispita.

Sa napred navedenih razloga, činjenično stanje od značaja za odluku o postavljenom zahtevu nije dovoljno raspravljeno i samim tim nepotpuno utvrđeno, a što je sve bilo od uticaja na pravilnu primenu materijalnog prava. Zbog toga je pobijana drugostepena presuda morala biti ukinuta i predmet vraćen tom sudu na ponovno suđenje.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer zavisi od njegovog ishoda.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će postupiti po iznetim primedbama i odlučiti da li je radi pravilnog i potpunog utvrđenja činjeničnog stanja, kao i eventualne drugačije ocene izvedenih dokaza, potrebno održati raspravu pred tim sudom, da bi potom imao mogućnost da te dokaze oceni i razjasni sve okolnosti i činjenice za pravilnu primenu materijalnog prava, nakon čega će doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci, primenom odredbe člana 416. stav 3. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković