U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je vlasnik katastarske parcele .., površine 28767 m2 koja je upisana u list nepokretnosti br. ... KO Veternik kao poljoprivredno zemljište njiva 3. klase. Prema Planu generalne regulacije mesta Veternik („Službeni list Grada Novog Sada“ br. 27/15 ... 9/20) predmetna parcela je predviđena kao površina javne namene koja je, prema Informaciji o lokaciji od 09.04.2021. godine planirana za groblje, regulaciju slobodnih saobraćajnica i zaštitni pojas dalekovoda. Investitor dalekovoda je u obavezi da izradi projektnu dokumentaciju koja između ostalog obuhvata i elaborat o mogućnostima planiranih objekata u zaštitnom pojasu, uticaj dalekovoda na potencijalno planirane objekte na termokomunikacione vodove ali da zaštitni pojas dalekovoda ne podrazumeva namenu parcele nego režim zaštite koji ne utiče na planiranu namenu parcele – parcela javne namene – groblje i regulacija slobodnih saobraćajnica. Tužilac je pravo svojine na parceli br. ... stekao kupoprodajom 2005. godine koja parcela je tada bila poljoprivredno zemljište na koji način je tužilac i danas koristi. Bavi se poljoprivredom i na predmetnoj parceli sadi soju, pšenicu i kukuruz. Promena namene katastarske parcele nije izvršena. Tržišna vrednost poljoprivrednog zemljišta koje je kvalitetom i lokacijski najpribližniji tužiočevoj parceli iznosi 2,25 evra/m2, dok je tržišna vrednost ove parcele kao građevinskog zemljišta 5.714,00 dinara/m2. Prema proceni Poreske uprave tržišna vrednost parcele kao poljoprivrednog zemljišta iznosi 28,83 evra/m2. Predmetno zemljište nije privedeno nameni predviđenoj planskim aktima ni formalno ni faktički, nije mu promenjena namena zemljišta tako da se i dalje vodi kao poljoprivredno na koji način se i koristi pa ono još uvek ne predstavlja površinu javne namene.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da, iako je planskim aktom tužiočeva parcela namenjena za površinu javne namene tužiocu ne pripada pravo na naknadu tržišne vrednosti nepokretnosti jer mu i pored promene namene zemljišta pravo svojine nije oduzeto, niti ograničeno pošto tužilac i danas koristi zemljište kao poljoprivredno zbog čega su nižestepeni sudovi odbili tužbeni zahtev.

Po oceni Vrhovnog suda pravno stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Naime, kako iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da se predmetna parcela po kulturi njiva može koristiti u istom obimu i na način na koji je tužilac to činio do donošenja navedenih planskih akata, odnosno da i nadalje uzgaja ratarske kulture, to po oceni Vrhovnog suda proizilazi da donošenjem planskih akata tuženi nije ograničio tužioca u ostvarivanju njegovog svojinskog ovlašćenja u dosadašnjem obimu i načinu ostvarivanja istog, niti je onemogućen da zemljištem raspolaže, pa tužiocu, kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi, za sada nije povređeno pravo svojine na predmetnioj nepokretnosti, niti je dovedeno u pitanje njegovo mirno uživanje imovine, time što pored donošenja planskog akta, nisu preduzete bilo koje faktičke radnje u vezi predmetne nepokretnosti, da bi ista postala javno dobro. Pravilan je zaključak nižestepenih suda da tužilac u smislu pravila o teretu dokazivanja nije dokazao da se obraćao nadležnom organu tuženog radi izdavanja odobrenja za gradnju objekta za smeštaj mehanizacije, koju je navodno planirao, odnosno da je imao nameru da parcelu proda da bi na taj način bio uskraćeni u realizaciji svojih prava. Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da je od momenta donošenja plana generalne regulacije iz 2015. godine do dana podnošenja tužbe (18.05.2021. godine) prošlo šest godina, to u konkretnom slučaju tužilac nije onemogućen da u dužem vremenskom periodu ostvaruje svoja svojinska ovlašćenja na zemljištu u punom obimu, pa po oceni Vrhovnog suda sve navedeno ne predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine u smislu odredbe člana 58. stav 1 Ustava RS i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i sloboda.

Naime odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije zajemčeno je mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1) i propisano da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2). Prema stavu 3. te odredbe zakonom se može ograničiti način korišćenja imovine. Odredba člana 1. Protokola 1 uz Konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda propisuje da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine i da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava (stav 1.) a državi je dopušteno da primenjuje zakone koje smatra potrebnim kako bi regulisala korišćenje imovine (stav 2.). Takvo regulisanje korišćenja ili upotrebe imovine mora biti u skladu sa opštim interesom (ili da bi se obezbedila naplata poreza ili drugih dažbina ili kazni).

U konkretnom slučaju, tužilac nije faktički lišen svoje imovine i ovlašćenja koja čine sadržinu prava svojine jer donetim planskim aktom nije sprečen da je drži, koristi je i njome raspolaže u granicama određenim zakonom (član 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa). Postojanje planskog akta kojim je predviđeno da će na tužiočevom zemljištu biti izgrađeni javni objekti je tek uslov da se utvrdi javni interes za eksproprijaciju, a usvajanje planskog akta ne znači da će nužno i doći do njegove realizacije. Pravo države i jedinica lokalne samouprave da planskim aktima vrše urbanističko planiranje, naročito u većim gradovima, nije upitno sa stanovišta zakona (legalnosti) i vrši se u opštem interesu. Međutim, nesprovođenje planskih akata u dužem vremenskom periodu, uz izostanak njihove ponovne ocene u razumnim intervalima nakon donošenja, može povrediti pravo vlasnika imovine obuhvaćene planskim aktom na njeno mirno uživanje i bez oduzimanja. Da li je vlasniku u takvom slučaju povređeno pravo na mirno uživanje imovine i da li mu za to pripada pravo na naknadu i u kojoj visini procenjuje se u zavisnosti od okolnosti svakog konkretnog slučaja, a naročito od toga na koji je način imovinu koristio do donošenja planskog akta i u kojoj meri i na koji način mu je takav način korišćenja sada uskraćen ili ograničen. Ove činjenice, kao i visinu naknade zbog eventualnog ograničenja prava na mirno uživanje imovine, dokazuje tužilac u skladu sa pravilom iz člana 231. stav 1. ZPP.

U ovom slučaju tužilac koristi predmetnu nepokretnosti od 2005. godine kao poljoprivredno zemljište. Tužilac tvrdi da je imao nameru da nepokretnosti proda i da je imao nameru da na njoj izgradi objekat za smeštaj mehanizacije, ali o tome osim svog iskaza nije predložio druge dokaze, kao ni o ceni po kojoj je nudio predmetne nepokretnosti na prodaju. U prilog tih tvrdnji tužilac ne nudi ni dokaze da vlasnici okolnog zemljišta i objekta, obuhvaćenog istim planskim aktom, takođe nisu mogli prodati svoje nepokretnosti. S toga se tužiocu ne može dosuditi naknada u visini tržišne vrednosti njegovih nepokretnosti. Takva naknada dosuđuje se samo vlasniku koji je lišen svoje imovine, što ovde nije slučaj, jer planski akti nisu sprovedeni i zemljište na kojem se nalaze tužiočevi objekti faktički privedeni planskoj nameni, bez sprovođenja odgovarajućeg upravnog postupka. Planski akt koji nije faktički sproveden ne može biti ni osnov sticanja prava javne svojine tuženog. Stoga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima koja je doneta pravilnom primenom člana 153, 154, 162. i 163. ZPP ozbirom na uspeh tuženog u sporu.

Shodno izloženom na osnovu člana 414. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković