Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnoim postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Trgovinskog suda u Čačku Iv 1147/08 od 09.09.2008. godine, usvojen je predlog za izvršenje tužioca kao izvršnog poverioca protiv izvršnog dužnika „Magnohrom“ d.o.o. Kraljevo na osnovu verodostojne isprave i izvršni dužnik obavezan da izvršnom poveriocu plati 7.393.554,72 dinara sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, koje u tom postupku nije naplaćeno. Pošto je nad izvršnim dužnikom otvoren postupak stečaja rešenjem Privrednog suda u Kraljevu poslovni broj St 31/16 od 16.09.2016. godine, navedeno potraživanje priznato je delimično zaključkom Privrednog suda u Kraljevu St 31/16 od 05.12.2017. godine i to neobezbeđeno (treći isplatni red) za glavni dug od 3.710.662,54 dinara, kamatu od 5.059.471,65 dinara i troškove od 215.335,54 dinara odnosno ukupno 8.985.410,50 dinara, dok je iznos od 1.943.833,42 dinara na ime glavnog duga i kamate osporen a poverilac nije inicirao parnicu. Stečajni postupak je i dalje u toku, a utuženo potraživanje još nije naplaćeno. Tužilac je 24.08.2020. godine podneo Privrednom sudu u Kraljevu prigovor radi ubrzanja stečajnog postupka u predmetu tog suda St 31/16 koji je usvojen rešenjem Privrednog suda u Kraljevu poslovni broj R4 St 1498/20 od 23.10.2020. godine.

Potraživanje tužioca potiče iz perioda nakon raskida ugovora o prodaji društvenog kapitala „Magnohrom“ DP u restruktuiranju, a nakon čega je u skladu sa Odlukom agencije za privatizaciju RS 100% ukupno registrovanog društvenog kapitala tog preduzeća preneto Akcijskom fondu radi upravaljanja subjektom privatizacije do prodaje kapitala subjekta privatizacije. Stečajni postupak nad „ Magnohrom“ d.o.o. Kraljevo“ kao PD sa pretežno društvenim kapitalom otvoren je 16.09.2016. godine i za stečajnog upravnika imenovana je Agencija za privatizaciju, a potom i Agencija za licenciranje stečajnih upravnika. Država je nakon raskida ugovora o prodaji povratila društveni kapital koji je najpre prenet Akcijskom fondu, potom Agenciji za privatizaciju a potom Registru akcija i udela kojm upravlja Ministarstvo privrede RS.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava odbili tužbeni zahtev, uz osnovan zaključak da samo utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku ne dovodi do ostvarivanja prava na naknadu materijalne štete. Po oceni nižestepenih sudova, kod utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, za postojanje odgovornosti tužene, tužilac bio dužan da dokaže postojanje uzročnoposledične veze između utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplativosti potraživanja, te da je isključivi razlog nemogućnosti naplate potraživanja postupanje suda, a što je u konkretnom slučaju izostalo.

Revizija neosnovano pobija pravilnost primene materijalnog prava.

Članom 58. Ustava Republike Srbije propisano je pravo na mirno uživanje imovine. Članom 1. Protokola 1. uz Konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda garantovano je pravo svakom fizičkom i pravnom licu na neometano uživanje svoje imovine i propisano da niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

Članom 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Stavom 2. ovog člana propisano je da pored odredaba Zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi, sud primenjuje i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku (član 4) a stavom tri da odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna.

Prema članu 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Zaključkom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda Spp 6/2016 od 02.11.2018. godine, prema kojem Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Prema dopunjenom Zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine (kojim je dopunjen navedeni Zaključak) u pogledu izvršnih dužnika fizičkih i pravnih lica koji ne spadaju u navedenu kategoriju, nužno je utvrđivati uzročno-posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i neisplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda.

Imajući u vidu izneto, pravilan je stav nižestepenih sudova da samo utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku ne dovodi do ostvarivanja prava na naknadu materijalne štete. Naime, iako je tužiocu rešenjem Privrednog suda u Kraljevu poslovni broj R4 St 1498/20 od 23.10.2020. godine utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, tužilac nije dokazao da je usled povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Kraljevu poslovni broj R4 St 1498/20 pretpeo imovinsku štetu i da je ona posledica neadekvatnog postupanja organa tužene za okončanje tog postupka. Tužilac nije dokazao da je u momentu otvaranja stečajnog postupka nad stečajnim dužnikom u momentu pokretanja postupka za naplatu spornog potraživanja na računu stečajnog dužnika bilo sredstava iz kojih bi se moglo isplatiti tužiočevo potraživanje, a da mu ista nisu isplaćena zbog nepravilnog i nezakonitog rada tužene, što bi bio osnov odgovornosti za naknadu imovinske štete u ovom postupku. Sledom navedenog, tužilac nije dokazao postojanje uzročnoposledične veze između štete koju trpi (u visini priznatog, a neisplaćenog potraživanja) i neadekvatnog postupanja suda u stečajnom postupku u cilju namirenja tužiočevog potraživanja, za koju štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku bi bila objektivno odgovorna tužena. U konkretnom slučaju nenamireno potraživanje tužioca nije potraživanje zaposlenog iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, već komercijlano potraživanje iz odnosa dva privredna subjekta, za čiju naplatu tužena ne može biti odgovorna, imajući u vidu sve okolnosti utvrđene u ovom postupku.

Kod takvog stanja, a kako nema postupanja tužene u smislu člana 172 stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer uzročna veza između postupanja suda kao organa tužene i štete tužioca koju u ovom postupku potražuje nije dokazana, to nema ni odgovornosti države u ovoj pravnoj stvari, pa drugačijem presuđenju ne vodi ni pozivanje revizije na standarde Evropske konvencije i šire tumačenje (direktne) odgovornosti države prema članu 1 Protokola 1 Konvencije.

Na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković