ODBACUJE SE revizija tužilje izjavljena protiv stava drugog izreke presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 4025/2022 od 27.01.2023. godine.

ODBACUJE SE revizija tužilje izjavljena protiv dopunske presude Osnovnog suda u Leskovcu P1 617/20 pd 18.10.2022. godine

OBAVEZUJE SE tužena Republika Srbija da tužilji na ime troškova postupka po reviziji isplati iznos od 194.755,00 dinara u roku od 15 dana od prijema pismenog otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1 617/20 od 06.04.2022. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužilje i poništeno, kao nezakonito, rešenje prvotuženog Zavod za transfuziju krvi Priština o otkazu ugovora o radu broj .../... od 30.12.2015. godine (stav prvi izreke). Obavezan je prvotuženi Zavod za transfuziju krvi Priština i drugotužena Republika Srbija – Ministarstvo zdravlja da tužilji na ime izgubljene zarade zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu za period od 31.12.2015. godine do 29.11.2021. godine solidarno isplate iznos od 605.061,80 dinara u pojedinačnim mesečnim novčanim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti do isplate (stav drugi izreke). Obavezani su tuženi da tužilji solidarno izvrše uplatu neuplaćenih, a zakonom pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje (stav treći izreke). Obavezani su tuženi da tužilji solidarno na ime troškova parničnog postupka isplate iznos od 176.851,00 dinar (stav četvrti izreke).

Dopunskom presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1 617/20 od 18.10.2022. godine odbijen je deo tužbenog zahteva od dosuđenog iznosa od 605.061.80 dinara do traženog iznosa od 3.098.048.61 dinar iz stava 2 izreke tužbenog zahteva sa zakonskom zateznom kamatom za svaki mesec pojedinačno do konačne osplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 4025/2022 od 27.01.2023. godine, potvrđena je presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1 617/20 od 06.04.2022. godine u stavu prvom izreke, kao i u stavu drugom izreke u odnosu na tuženog Zavod za transfuziju krvi Priština, pa je žalba u tim delovima odbijena kao neosnovana (stav prvi izreke). Preinačena je prvostepena presuda u trećem stavu izreke i obavezan tuženi Zavod za transfuziju krvi Priština da u ime i za račun tužilje izvrši uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje na osnovice minimalne naknade prema zaključcima Vlade Republike Srbije i to za PIO, zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti, RF PIO, RF za zdravstveno osiguranje i NSZ Filijala Kraljevo, za period od 01.01. do 30.04.1999. godine, za period od 01.01. do 31.12.2003. godine i za period od 01.01.2007. godine do 31.12.2015. godine, po stopama koje važe na dan uplate (stav drugi izreke). Preiančena je presuda u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke u odnosu na tuženu Republiku Srbiju – Ministarstvo zdravlja, tako što je tužbeni zahtev tužilje odbijen kao neosnovan, kao i zahtev za naknadu troškova parničnog postupka (stav treći izreke). Preinačena je odluka o troškovima postupka sadržana u stavu četvrtom izreke prvostepene presude, tako što je obavezan tuženi Zavod za transfuziju krvi Priština da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 296.404,00 dinara (stav četvrti izreke). Obavezana je tužilja da tuženoj Republici Srbiji – Ministarstvo zdravlja naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 37.500,00 dinara (stav peti izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povrede odredaba parničnog postupka član 374. stav 2. tačka 2. i 10. ZPP, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni sud je ustanovio da je revizija tužilje delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su navodi revidenta da je drugostepeni sud odbio da odlučuje o zahtevu za koji je nadležan, niti je odlučeno o zahtevu o kome je ranije pravnosnažno presuđeno ili o kome je ranije zaključeno sudsko poravnanje. Drugostepeni sud je propustio da odluči o zahtevu tužilje od dosuđene obaveze tuženog da uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje do traženog iznosa od 2.036.188,00 dinara ili je propustio da odluči o doprinosima za period 01.01.2016. godine do 30.11.2021. godine, ali je tužilja propustila da u roku od 15 dana traži donošenje dopunske presude i tužba se u tom delu smatra povučenom u smislu odredbe 356. stav 3. ZPP. Nisu osnovani ni revizijski navodi o povredi postupka iz člana 374. stav 2. tačka 10. ZPP jer je presudom Opštinskog suda u Prištini P1 196/07 od 09.07.2008. godine odlučeno o naknadi štete zbog izgubljene zarade za period 01.06.2004. godine do 01.06.2007. godine, a u ovom postupku je tužilja tražila izgubljenu zaradu za period 31.12.2015. godine do 29.11.2021. godine, tako da se ne može isticati prigovor da je odlučeno o zahtevu o kome je ranije pravnosnažno presuđeno.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog Zavoda za transfuziju krvi Priština bila u radnom odnosu na neodređeno vreme na poslovima ..., na osnovu ugovora o radu od 01.11.1998. godine. Rešenjem tuženog broj .../... od 30.12.2015. godine zasnovanim na otkaznom razlogu iz člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu tužilji je otkazan ugovor o radu, te je radni odnos prestao 31.12.2015. godine, uz konstataciju da je pre dostavljanja rešenja isplaćena otpremnina u iznosu od 179.146,00 dinara. Iz sadržine obrazloženja ovog rešenja proizlazi da isto ima uporište, kako u kadrovskom planu za 2013. i 2014. godinu od 22.11.2013. godine, kojim je za Zavod za transfuziju krvi Priština utvrđen broj od 22 zaposlena od kojih 15 nije radno angažovano, tako i u aktu Ministarstva zdravlja- Sektor za osiguranje od 09.10.2015. godine kojim je precizirana potreba utvrđivanja viška zaposlenih radi rešavanja višegodišnjeg problema u pogledu kadrovske obezbeđenosti realizacije zaposlenih. U obrazloženju je navedeno da ta zdravstvena ustanova ne ostvaruje sopstvene prihode, osim prihoda po osnovu ugovora zaključenih sa Republičkim fondom, te nije u mogućnosti da tužilji kao zaposlenoj finansira plate na drugi način, kao i da ne može da joj obezbedi premeštaj na druge poslove i rad kod drugog poslodavca, prekvalifikaciju, dokvalifikaciju, rad sa skraćenim radnim vremenom, kao i druga prava u skaldu sa zakonom. Ovo je kategorija koja je definisana zaključkom Vlade Republike Srbije – zaposleni radno neangažovani. Ekonomske promene nužno su uslovile i organizacione promene koje se ogledaju u prestanku potrebe za obavljanjem poslova opisane u izreci rešenja. Osim navedenog na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog od strane prvostepenog suda tuženi pre prestanka radnog odnosa nije tužilji uplatio sve pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje za period koji je preciznije utvrđen putem ekonomsko-finansijskog veštačenja, a na osnovu koga je utvrđena visina štete iz člana 191. stav 1. do 4. Zakona o radu, u skladu sa kojim je tužilja precizirala tužbeni zahtev podneskom od 02.03.2022. godine. Zavod za transfuziju krvi Priština upisan u registar koji se vodi kod Privrednog suda u Nišu i nije brisan iz tog registra. Prvotuženi je brisan iz plana mreže zdravstvenih ustanova dana 19.12.2017. godine i navedeni zavod ne postoji više kao pravno lice.

Iz ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je rešenje prvotuženog o otkazu ugovora o radu broj .../... od 30.12.2015. godine nezakonito i poništio ga, obavezao tužene da plate naknadu štete zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu za period od 31.12.2015. godine do 29.11.2021. godine u iznosu od 605.061,60 dinara, i obavezao tužene da plate doprinose za obavezno socijalno osiguranje. Prvostepni sud je smatrao da postoji solidarna odlgovornost tuženih za obaveze Zavoda za transfuziju krvi u Prištini.

Drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava odlučio o zahtevu za poništaj rešenja prvotuženog o otkazu ugovora o radu. Drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu presudu u odnosu na provotuženog utoliko što je obavezao prvotuženog da plati doprinose za obavezno socijalno osiguranje za period za koji nisu plaćeni po stopama koje važe na dan uplate zaključno sa 31.12.2015. godine i u celosti preinačio prvostepenu presudu u odnosu na Republiku Srbiju utoliko što je odbio tužbeni zahtev tužilje prema tuženoj Republici Srbiji zauzimajući pravni stav da zaštitu prava iz radnog odnosa zaposleni može ostvarivati samo u odnosu na svog poslodavca. Drugostepeni sud je zauzeo stanovište da Republika Srbija nije pasivno legitimisana.

Po stanovištu Vrhovnog suda revizija tužilje je delimično osnovana.

Izloženo pravno stanovište drugostepenog sud o pasivnoj legitimaciji i odgovornosti tužene Republike Srbije nije pravilno.

Odredbom člana 14. stav 1. Zakona o stečaju ( „Službeni glasnik RS“ broj 104/2009... 95/2018), pored ostalog, propisano je da se stečajni postupak ne sprovodi ni prema pravnim licima čiji je osnivač Republika Srbija, Autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, a koja se isključivo ili pretežno finansiraju kroz ustupljene javne prihode ili iz republičkog budžeta, odnosno budžeta autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave. Prema stavu 3. navedene odredbe, za obaveze pravnog lica nad kojim se u skladu sa stavom 1. tog člana ne sprovodi stečajni postupak, solidarno odgovaraju njihovi osnivači.

Na osnovu odredbe člana 16. Zakona o javnoj svojini („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...153/20) na nepokretnostima u javnoj svojini koje u celini ili delimično koriste organi Republike Srbije, autonomne pokarajine i jedinice lokalne samouprave, ostvarivanje njihovih prava i dužnosti ne može se sprovesti prinudnim izvršenjem. Predmet prinudnog izvršenja ne mogu biti ni pokretne i nepokretne stvari koje koriste zdravstvene ustanove iz Plana mreže zdravstvenih ustanova, osim u slučajevima iz člana 17.stav 2. tog zakona na osnovu Odluke Vlade (stav 5)

Na osnovu navedenih odredaba, postoji osnov odgovrnosti Republike Srbije kod utvrđene činjenice da tužilja ima novčano potraživanje prema Zavodu za transfuziju krvi u Prištini koje ne može naplatiti, jer je Zavod za transfuziju krvi u Prištini brisan iz plana mreže zdravstvenih ustanova Uredbom o izmenama i dopunama Uredbe o planu mreže zdravstvenih ustanova („Službeni glasnik“ RS broj 111/17 od 11.12.2017. godine). Stoga, tužena Republika odgovara za dugove Zavoda za transfuziju krvi u Prištini , čiji je bila osnivač i o čijem je ukidanju odlučila, kako je pravilno zaključio prvostepeni sud.

Visina potraživanja tužilje prema tuženom Zavodu za transfuziju krvi Priština, utvrđena je u stavu drugom izreke prvostepene presude, koja je u tom delu potvrđena presudom drugostepenog suda i protiv koje nije izjavljena revizija. U stavu drugom izreke drugostepene presude odlučeno je o zahtevu tužilje za uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje prema tuženom Zavodu za transfuziju krvi u Prištini. U tom delu pravnosnažno utvrđenih potraživanja tužilje postoji solidarna odgovornost oba tužena. Stoga je Vrhovni sud, preinačio drugostepenu presudu odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u delu solidarne odgovornosti tuženih za obaveze Zavoda za transfuziju krvi u Prištini i odlučio o obavezi tužene Republike Srbije da solidrno snosi sa Zavodom za transfuziju krvi u Prištini, pravilno utvrđene troškove parničnog postupka u stavu četvrtom izreke drugostepene presude.

Sledstveno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je odbio reviziju tužilje u preostalom delu stava trećeg presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 4025/2022 od 27.01.2023. godine kojim je preinačena presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1 617/20 od 06.04.2022. godine i odbijen tužbeni zahtev tužilje i odnosu na tuženu Republiku Srbiju, Ministarastvo zdravlja preko dosuđene obaveze tužene Republike Srbije da u ime i za račun tužilje izvrši uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje na osnovice minimalne naknade prema zaključcima Vlade Republike Srbije i to PIO, zdravstveno osiguranje i osiguranje za slučaj nezaposlenosti, RF PIO, RF za zdravstveno osiguranje i NSZ Filijala Kraljevo, za period od 01.01. do 30.04.1999. godine, za period od 01.01. do 31.12.2003. godine i za period od 01.01.2007. godine do 31.12.2015. godine, po stopama koje važe na dan uplate do traženog iznosa od 2.036.188,00 dinara ili za period 01.01.2016.godine – 30.12.2021. godine. Na osnovu citiranih odredaba Zakona o stečaju i Zakona o javnoj svojini, Republika Srbija odgovara za dugove Zavoda za transfuziju krvi u Prištini prema tužilji. Iznos preko dosuđenog do 2.036.188,00 dinara ili za period 01.01.2016.godine – 30.12.2021. godine nije utvrđen kao dug Zavoda za transfuziju krvi u Prištini, jer se u tom delu tužba tužilje smatrala povučenom, pa se ne može ustanoviti ni odgovornost tužene Republike Srbije .

Sledstveno izloženom Vrhovni sud je na osnovu člana 414. ZPP odlučio kao u drugom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 4. u vezi člana 403. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužilje izjavljena protiv stava drugog drugostepene presude nije dozvoljena, jer tužilja nema pravni interes da izjavi reviziju u tom delu, jer je u tom delu tužilja uspela u sporu. Drugostepeni sud, usvojio je žalbu tuženog i odlučio o zahtevu tužilje tako što je tužbeni zahtev tužilje delimično usvojio, a propustio da odluči o zahtevu tužilje za uplatu doprinosa do traženog iznosa od 2.036.188,00 dinara ili za period 01.01.2016.godine – 30.12.2021. godine. Međutim, tužilja nije tražila donošenje dopunske presude u smislu člana 356.stav 1.Zakona o parničnom postupku u roku od 15 dana, pa se njen zahtev preko dosuđenih iznosa za uplatu, a do traženih 2.036.188,00 dinara ili za period 01.01.2016.godine – 30.12.2021. godin smatra povučenim.

Sledstveno izloženom, na osnovu člana 413. ZPPP odlučeno je kao u stavu trećem izreke presude.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. u vezi člana 403. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužilje izjavljena protiv dopunske presude Osnovnog suda u Leskovcu P1 617/20 pd 18.10.2022. godine nije dozvoljena, jer tužilja nije izjavila žalbu protiv navedene presude. Odredbom člana 403. stav 1. ZPP, propisano je da je revizija dozvoljena protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, a tužilja je reviziju izjavila protiv dopunske presude donete u prvom stepenu.

Sledstveno izloženom, na osnovu člana 413. ZPP odlučeno je kao u stavu četvrtom izreke presude.

Odluka o troškovima postupka, sadržana u petom stavu izreke, doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi sa članovima 153. stav 1. i 154. stav 1. ZPP. Tužilji su dosuđeni troškovi sastava revizije 18.000,00 dinara i troškovi takse na reviziju 70.702,00 dinara i odluku o reviziji 106.053,00 dinara ili ukupno 194.755,00 dinara. Visina troškova određena je prema vrednosti predmeta spora, primenom Advokatske i Taksene tarife.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković