Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 3998/2024
30.04.2025. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Marije Terzić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ... , čiji je punomoćnik Aleksandar Đorđević, advokat iz ... , protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo odbrane, Vojnomedicinska akademija Beograd, koju zastupa Vojno pravobranilaštvo, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1497/24 od 17.04.2024. godine, u sednici održanoj 30.04.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1497/24 od 17.04.2024. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 19853/12 od 25.03.2021. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu u ukupnom iznosu od 1.650.000,00 dinara i to: na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 300.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 350.000,00 dinara i na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti 1.000.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 25.03.2021. godine do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu u ukupnom iznosu od 850.000,00 dinara i to: na ime pretrpljenih fizičkih bolova 200.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha 50.000,00 dinara i na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti 600.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 21.03.2021. godine do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi materijalnu štetu u ukupnom iznosu od 277.235,59 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 09.10.2012. godne do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 335.250,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1497/24 od 17.04.2024. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 19853/12 od 25.03.2021. godine u stavu prvom izreke i odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu u ukupnom iznosu od 1.650.000,00 dinara i to: na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 300.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 350.000,00 dinara i na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti 1.000.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 25.03.2021. godine do isplate, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 19853/12 od 25.03.2021. godine u stavu trećem izreke, pa odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da tužiocu naknadi materijalnu štetu u ukupnom iznosu od 277.235,59 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 09.10.2012. godine do isplate, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu četvrtom izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 19853/12 od 25.03.2021. godine i odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u ukupnom iznosu od 335.250,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 33.000,00 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po žalbi.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu shodno odredbi člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje nije osnov za izjavljivanje revizije.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je po naredbi Ministarstva odbrane od 04.12.2008. godine, a na osnovu rešenja tužene od 11.02.2009. godine upućen na stručno usavršavanje u SR Nemačku u periodu od 03.04.2009. do 31.12.2009. godine kao vojni službenik na dužnosti medicinski tehničar – Odeljenje za ... . Po navodima tužioca, obuka je bila teška i stresna sa zahtevnom dinamikom zbog čega se tužilac u telefonskoj komunikaciji obraćao tuženoj i zahtevao da se vrati sa obuke. Obuka se odvijala u Institutu za strane jezike u Hamburgu u periodu od 03.04.2009. do 27.04.2009. godine i u Institutu za strane jezike u Hirtu, u periodu od 28.04.2009. do 24.09.2009. godine. U toku obuke u Hirtu tužilac je doživeo infarkt i imao je hirušku intervenciju kada mu je ugrađen stent, zbog čega je tužilac u periodu od 25.09.2009. do 31.10.2010. godine boravio u bolnici u Ulmu. Nakon toga se vratio u Srbiju. Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje od 05.12.2010. godine kod tužioca je utvrđen šesti stepen telesnog oštećenja od avgusta 2009. godine ali mu nije priznato pravo na novčanu naknadu za telesno oštećenje, jer nisu ispunjeni zakonom predviđeni uslovi. Stručnim mišljenjem Sektora za preventivnu medicinu VMA, Inistituta za medicinu rada od 06.12.2011. godine utvrđeno je da nisu ispunjeni uslovi da se obolenje tužioca smatra povredom na radu. Rešenjem VMA od 16.12.2016. godine odbijen je zahtev tužioca za priznanje prava na naknadu zarade za vreme privremene sprečenosti za rad u visini od 100% od osnova za naknadu zarade u periodu od 03.08.2006. do 26.05.2011. godine, zbog toga što privremena sprečenosti nije usledila kao posledica profesionalne bolesti ili povrede na radu. U toku postupka obavljeno je veštačenje od sudskih veštaka pa je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka iz oblasti interne medicine i kardiologije utvrđeno da tužilac zdravstveno nije lečen pre odlaska u inostranstvo iz čega se zaključuje da je prethodno bio zdrav. Stres je doprineo ubrzanju negativnih posledica po razvoj konoralne bolesti koja se ispoljila naglo komplikujući se kroz vitalnu ugrožavajući infarkt srca. Usled navedene bolesti kod tužioca postoji umanjenje aktivnosti od 30% koje se ogleda u značajnom padu srčane funkcije, usled čega su izazvana ograničenja u odnosu na redovan tok stvari koji se tiču trajno poremećenih funkcija obavljanja svih težih fizičkih poslova, poremećaj sna usled pojave noćnog gušenja, održavanje porodičnih odnosa sa unucima sa kojima ne može da trči ili da se igra, bavljenjem rekreativnim aktivnostima ili hobijima koji zahtevaju fizički rad. Utvrđeno je veštačenjem od veštaka odgovarajuće specijalnosti neuropsihijatra da je tužilac trpeo određeni strah, njegova aktivnost sa neuropsihijatrijske strane je umanjena za 10% trajno. Prema Konzilijinom nalazu i mišljenju sudskih veštaka interne medicine i kardiologije i sudskog veštaka neuropsihijatra kod tužioca postoji ukupno umanjenje životne aktivnosti od 45%.

Polazeći od odredbe člana 24. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, zatim od odredbe čl. 115. i 164. Zakona o radu, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca delimično osnovan. Tužilac je odlukom tužene upućen na specijalizaciju u Nemačku. Tužilac je doživeo stres, zbog stručnog usavršavanja jer je isti bio sa prevelikom dinamikom a osim toga provocirali su ga Albanci sa Kosova koji su bili preko puta njegovog smeštaja na specijalizaciji. Tužilac je tražio da bude vraćen pa je tužena bila dužna da preduzme odgovarajuće mere u cilju sprečavanja štetnih posledica i u cilju zdravstvene zaštite ličnog integriteta tužioca. Zaključeno je da infarkt srca stoji u uzročno-posledičnoj vezi sa obukom u inostranstvu te da je taj stres očigledno ranije izazvao infarkt pa je tužbeni zahtev delimično usvojio.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvu pravnu argumentaciju prvostepenog suda. Zaključio je da se, a imajući u vidu mišljenje Instituta za medicinu rada VMA, infarkt miokarda koji je tužilac doživeo na stručnoj obuci u SR Nemačkoj ne smatra profesionalnom bolešću usled čega ne postoji odgovornost tužene za štetu koju je tužilac pretrpeo na radu i u vezi sa radom. Nastupela bolest kod tužioca nije bila profesionalna bolest, preinačio je prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Sudski veštak kardiolog koji je veštačio u ovom predmetu istakao je da je mogućnost infarkta srca koja se desila na obuci u inostranstvu jeste možda ubrzao nastupanje tog infarkta ali je zaključeno da ne proizlazi da je isključivo stres koji je tužilac pretrpeo na obuci uzrok infarkta. Stres je sastavi deo privatnog i poslovnog života svakog čoveka da bi zaposleni imao pravo na naknadu štete koju je pretrpeo na radu nužno je utvrditi da je bio izložen stresu na radu koji bi i kod prosečno senzitivnog čoveka izazvao oštećenje zdravlja. Tužilac se sam prijavio na obuku koja je bila organizovana u Nemačkoj. Uslovi obuke su bili redovni a ni sam tužilac nije naveo da je doživeo neki događaj koji bi ugrozio njegov integritet. Tužiočev smeštaj u sobi pored Albanaca ili štanda Srbije preko puta štanda Albanije gde su Albanci vršili provokaciju na nacionalnoj osnovi ne mogu da budu od značaja za odgovornost tužene za pretrpljeni stes. Osim toga prvostepeni sud zaključuje da je tužilac bio premešten u drugi grad kako bi nastavio obuku jer nije položio test da bi nastavio obuku u Hamburgu iako je njegova koleginica iz Srbije položila test i ostala u Hamburgu. Predmetni slučaj predstavlja subjektivni doživljaj tužioca koji ne može ishodovati odgovornost tužene i kod činjenice da se tužilac nije obraćao tuženoj pismenim putem i tražio prekid i povratak sa obuke. Kako ne postoji uzročno-posledična veza između posledice koja je nastupila kod tužioca i eventualne odgovornosti tužene to je zaključeno da tužilac nema pravo na naknadu štete shodno čl. 164. i 115. Zakona o radu (zbog privremene sprečenosti za rad) niti je u konkretnom slučaju u pitanju profesionalna bolest, to je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Prema članu 164. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05... 32/13) propisano je da ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu naknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom. Prema članu 24. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju propisano je šta se smatra profesionalnom bolesti. Prema članu 115. Zakona o radu zaposleni ima pravo na naknadu zarade za vreme odsustvovanja sa rada zbog privremene sprečenosti za rad do 30 dana, i to u visini 100% prosečne zarade u prethodnih 12 meseci pre meseca u kojem je nastupila privremena sprečenost za rad, ako je sprečenost za rad prouzrokovana povredom na radu ili profesionalnom bolešću.

Na osnovu izvedenih dokaza pravilno je drugostepeni sud zaključio da ne proizlazi da je stres koji je tužilac pretrpeo na obuci isključivi uzrok infarkta a kod činjenice da stres postoji kod svakog čoveka i da je deo privatnog i poslovnog života svake osobe. Da bi zaposleni imao pravo na naknadu štete koju je pretrpeo na radu nužno je da je bio izložen stresu koji je direktna posledica povrede koja se zbog toga pretrpi (u konkretnom slučaju došlo je do infarkta srca i operacije). Pravilno je zaključeno da se u konkretnom slučaju vezano za bolest tužioca ne može prihvatiti da je ista nastala zbog profesionalnog obolenja. Pravilno je ocenjeno a prema nalazu veštaka kardiologa da predmetni stres možda jeste ubrzao nastupanje infarkta, koji se javlja u kasnijim godinama, ali imajući u vidu da je tužilac bio zdrav ne može se izvesti zaključak o isključivo uzročno-posledičnoj vezi stresa i nastupele posledice kod tužioca. Pravilno je zaključeno i da privremena sprečenost za rad usled infrakta miokarda nije nastupila kao posledica profesionalne bolesti pa stoga tužiocu nije mogla pripasti ni naknada zarade za vreme privremene sprečenosti za rad u visini od 100% prosečne zarade niti pak celokupno utvrđeno činjenično stanje stvara pravnu osnovu za naknadu nematerijalne štete tužiocu. Stoga je pravilno postupljeno kada je prvostepena presuda preinačena i tužbeni zahtev odbijen, pa se navodi iz revizije tužioca ne mogu prihvatiti kao osnovani niti mogu dovesti do drugačije odluke suda.

Pravilna je odluka suda o troškovima postupka.

Na osnovu iznetog, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.