Ispitujući pobijanu odluku na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena kod tuženog na poslovima radnog mesta vozača tramvaja. Rešenjem tuženog od 25.04.2016. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu od 22.04.2012. godine, sa pripadajućim aneksima, zbog učinjene povrede radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačke 1. i 5. Zakona o radu, člana 77. stav 1. tačka 1. alineje 1. i 5. tačka 1. Kolektivnog ugovora tuženog i tačke 10. (pod 3.) ugovora o radu. Stavljeno joj je na teret da dana 04.01.2016. godine upravljajući tramvajem garažni broj .., na liniji 14 (Omladinski stadion – Banjica), prema rasporedu rada od 16,00 do 23,57 časova, u vremenu od 20,35 do 21,35 časova (kada je došlo do zastoja u odvijanju saobraćaja i promene pravnog režima saobraćaja tramvajskih linija 3, 7, 12 i dr.), prilikom kretanja Ruzveltovom ulicom u smeru ka terminusu Banjica nije prilagodila brzinu kretanja tramvaja uslovima saobraćaja i nije držala bezbedno odstojanje u odnosu na vozilo koje se kretalo ispred i u istom smeru (tramvaj garažni broj ..) kojim je upravljao BB, usled čega je svojom krivicom udarila prednjim delom vozila kojim je upravljala u zadnji deo napred navedenog vozila koje vozilo se u momentu udesa nalazilo u stanju mirovanja, čime je pričinjena šteta na oba tramvaja , na koji način je postupila protivno članovima 46. stav 1. alineja 2. i 99. stav 1. Pravilnika o obavezama saobraćajnog osoblja tuženog br. 747 od 21.01.2004. godine i članovima 42. stav 1. i 82. Zakona o bezbednosti saobraćaja. Prilikom donošenja odluke o otkazu ugovora o radu, tuženi je imao u vidu izjavu tužilje da joj je nakon polaska sa stanice pozlilo, ali je ocenjeno da to nije od uticaja na donošenje drugačije odluke jer je kod momentalnog pogoršanja zdravstvenog stanja bila dužna da zaustavi vozilo, da službenim mobilnim telefonom obavesti dispečera o svom stanju i da pritisne „alarm panik taster“ koji se koristi u takvim situacijama, pri čemu u kadrovskoj službi nije evidentirana kao lice sa zdravstvenim problemima. I u izjašnjenju na upozorenje o učinjenoj povredi radne obaveze od 08.02.2016. godine tužilja je navela da joj je kritičnom prilikom pozlilo. Prema izveštaju Komisije o vanrednom tehničkom pregledu tramvaja od 15.01.2016. godine, tramvaj kojim je kritičnom prilikom upravljala tužilja bio je tehnički ispravan. Šteta je nastala na oba tramvaja (na tramvaju br. .. u iznosu od 379.870,00 dinara).

Tužilja se obratila poslodavcu 27.01.2016. godine sa zahtevom za promenu radnog mesta zbog toga što boluje od visokog krvnog pritiska. Lečila se u Institutu za medicinu rada u periodu od 24.03.2016. godine do 01.04.2016. godine zbog dijagnoze hipertensio arterialis. Presudom Prekršajnog suda u Beogradu Pr 1315580/16 od 12.02.2017. godine, oslobođena je odgovornosti da je učinila prekršaj iz člana 333. stav 2. tačka 43. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima jer nije dokazano da je učinila navedeni prekršaj za koji je protiv nje podnet zahtev za pokretanje prekršajnog postupka. U svom stranačkom iskazu tužilja je navela da kritičnom prilikom kada je preuzela da vozi tramvaj nije osećala zdravstvene smetnje jer bi se u protivnom pozvala na raspored i tražila zamenu, pozlilo joj je (uz gubitak svesti), da je tramvaj koji se kretao ispred bio na udaljenosti od 10 metara i nije se kretao, odnosno stajao je, a da se tramvaj kojim je ona upravljala i nije kretao bilo kojom brzinom u uslovima stani - kreni, te da razlika između tramvaja treba da bude 40 metara, što je u praksi neizvodljivo u slučaju zastoja do kojeg je došlo tog dana. Veštačenjem preko sudskog veštaka medicinske struke (obavljenom tokom prvostepenog postupka) utvrđeno je da je kod tužilje dana 04.01.2016. godine došlo do nastanka hipertenzione krize – akutnog teškog pogoršanja arterijske hipertenzije – osnovne hronične bolesti, sa razvojem komplikacija od strane centralnog nervnog sistema u vidu poremećaja ravnoteže, migrenozne glavobolje i akutnog poremećaja vida, sa veoma visokim vrednostima krvnog pritiska (240/120).

Dodatno, tokom rasprave pred drugostepenim sudom ponovnim saslušanjem tužilje utvrđeno je da se pre štetnog događaja nije obraćala poslodovcu u vezi sa hipertenzijom koja joj je konstatovana deset i više godina pre štetnog događaja. Dopunskim veštačenjem preko veštaka medicinske struke (obavljenim na okolnost zdravstvenog stanja tužilje pre kritičnog događaja), utvrđeno je da je do kritičnog događaja 2016. godine tužilja imala hipertenziju blagog do umerenog stepena, koja sa stanovišta specijaliste medicine rada i lekarske komisije koji su nadležni za odobravanje vozačke dovole, a i prema njegovom ličnom mišljenju koje je identično, ne predstavlja ograničenje za profesionalno bavljenje poslovima vozača u GSP-u, kao i hronično degenerativno oboljenje vratne kičme sa okoštavanjem, da je hipertenziona kriza iz 2016. godine (kada je došlo do saobraćajnog udesa) bila potpuno neočekivani, nenagovešteni, iznenadni, akutni, teški poremećaj osnovne bolesti čija je glavna karakteristika brzina porasta krvnog pritiska, te se direktno odražava na funkcionisanje centralnog nervnog sistema, dakle mozga u celini i svih moždanih funkcija koji prate teški poremećaj vida, glavobolje i nemogućnost adekvatnog reagovanja na spoljne stimulanse, odnosno događaje, što je bio uzrok događaja, a ne njegova posledica.

Prvostepeni sud je, imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje pred tim sudom, zaključio da je predmetno rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito, smatrajući da tužilja nije učinila povredu radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačke 1. i 5. Zakona o radu zbog toga što u praksi razmak između tramvaja od 40 metara nije održiv u uslovima zastoja saobraćaja, a zbog hipertenzivne krize (s pozivanjem na nalaz i mišljenje sudskog veštaka medicinske struke) nije bila u mogućnosti da reaguje.

Drugostepeni sud je, s osloncem i na činjenično stanje utvrđeno pred tim sudom (nakon održane rasprave) tokom kojeg je utvrdio da je uzrok saobraćajne nezgode akutno i iznenadno pogoršanje zdravstvenog stanja tužilje zbog kojeg ona nije mogla da adekvatno reaguje u datoj saobraćajnoj situaciji, odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu, smatrajući da je bez uticaja na drugačiju odluku to što se tužilja kritičnom prilikom nije držala propisanog rastojanja u saobraćaju iz člana 23. stav 2. Pravilnika o obavezama saobraćajnog osoblja kod tuženog i člana 21. u vezi članova 42. stav 1. i 82. Zakona o bezbednosti saobraćaja.

Osnovano se revizijom tuženog ukazuje da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Prema članu 77. stav 1. alineja 7. Kolektivnog ugovora tuženog, poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to zbog izazivanja udesa vozilom pod dejstvom alkohola ili psihoaktivnih supstanci ili prolaskom kroz crveno svetlo ili ako je udesom vozilom došlo do povređivanja lica ili nanošenja materijalne štete poslodavcu u visini tri prosečne zarade isplaćene kod poslodavca, prema poslednjem podatku obračunske službe.

Prema članu 23. stav 2. Pravilnika o obavezama saobraćajnog osoblja kod tuženog od 27.01.2004. godine, u slučaju momentalnog oboljenja ili povrede na radu saobraćajno osoblje odmah izveštava otpravnika, odnosno odgovorno lice koje traži zamenu najhitnijim putem. Prema članu 46. stav 1. alineja 2., vozač je dužan da brzinu kretanja vozila prilagodi tehničkim karakteristikama vozila, uslovima kolovoza, vidljivosti i atmosferskim uslovima, kao i drugim učesnicima u saobraćaju. Prema članu 99. ovog pravilnika, rastojanja između tramvaja koji se kreću u istom smeru mora biti takvo da se pri iznenadnom zaustavljanju tramvaja ispred, tramvaj koji nailazi može pravovremeno zaustaviti radnom kočnicom. Rastojanje između tramvaja na pravoj i ravnoj pruzi i šinama treba da iznosi do 25 km/čas najmanje 30 metara, do 40 km/čas najmanje 60 metara i do 50 km/čas najmanje 90 metara.

Uputstvom za rad saobraćajnog osoblja prilikom korišćenja uređaja u sistemu za naplatu karti i upravljanje vozilima u javnom saobraćaju („Službeni list Grada Beograda“, br. 60/12), članom 22. propisano je korišćenje alarma u slučaju vanrednih situacija. Predviđeni su alarmi – saobraćajna nezgoda, hitne službe, kvar vozila, kvar na mreži, blokada saobraćaja. Sam vozač vrši izbor alarma na vozila panela prema vrsti vanredne situacije, nakon što bezbedno zaustavi vozilo. Konačnu potvrdu stanja vozač treba da izvrši samo ukoliko je potpuno siguran da je neophodno poslati alarm. Prema članu 23., panik taster alarm je najvećeg prioriteta i vozač je dužan da ga koristi isključivo u situacijama kada mu je ugrožena bezbednost.

Članom 21. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima („Službeni glasnik RS“, br.41/09 ... 96/15), propisano je da je vozač dužan da, s obzirom na brzinu kretanja i druge okolnosti saobraćaja, vozilo drži na takvom odstojanju i rastojanju od drugih vozila, odnosno učesnika u saobraćaju da ne izaziva opasnost i da ne ometa druge učesnike u saobraćaju. Članom 42. stav 1., propisano je da je vozač dužan da brzinu kretanja vozila prilagodi osobinama i stanju puta, vidljivosti, preglednosti, atmosferskim prilikama, stanju vozila i tereta, gustini saobraćaja i drugim saobraćajnim uslovima, tako da vozilo može blagovremeno da zaustavi pred svakom preprekom koju pod datim okolnostima može da vidi ili ima razloga da predvidi, odnosno da vozilom upravlja na način koji ne ugrožava bezbednost saobraćaja. Članom 82., propisano je da vozač mora da drži bezbedno odstojanje od vozila koje se kreće ispred njega tako da može da blagovremeno uspori i da se zaustavi ako vozilo ispred njega uspori ili se zaustavi.

U konkretnom slučaju, predmetnim rešenjem tužilji je dat otkaz ugovora o radu zbog toga što kritičnom prilikom nije prilagodila brzinu kretanja tramvaja kojim je upravljala uslovima saobraćaja i zbog toga što nije držala bezbedno odstojanje zbog čega je njenom krivicom došlo do udesa u kojem je nastala šteta na tramvaju kojim je upravljala i na tramvaju u koji je udarila.

Drugostepeni sud je, nakon izvođenja dokaza na raspravi pred tim sudom, dopunskim medicinskim veštačenjem utvrdio da je uzrok štetnog događaja akutno i neočikivano pogoršanje bolesti od koje tužilja boluje dugi niz godina (hipertenzija lakog do srednjeg stepena) zbog čega ona nije u bila u mogućnosti da adekvatno reaguje. Kod iznetog, bio je stava da je bez uticaja na drugačiju odluku to što se tužilja kritičnom prilikom nije držala propisanog rastojanja u saobraćaju iz člana 23. stav 2. Pravilnika tuženog o obavezama saobraćajnog osoblja i člana 21. u vezi članova 42. stav 1. i 82. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima.

Kod iznetog, po oceni Vrhovnog suda drugostepeni sud je propustio da nesumnjivo razjasni šta je uzrok nastanka saobraćajnog udesa: da li samo naglo pogoršanje zdravstvenog stanja tužilje (usled kojeg je izgubila svest) zbog čega ona nesumnjivo nije mogla da adekvatno reaguje kada je reč o nekim radnjama tokom upravljanja tramvajem (preduzimanje radnje kočenja, tj. zaustavljanje tramvaja, nekorišćenje „panik alram tastera“ i i dr.) ili je uzrok činjenica, koju tužilja nije sporila, da se kritičnom prilikom nije držala rastojanja propisanog Pravilnikom tuženog o držanju bezbednog rastojanja između tramvaja, a koje ponašanje je suprotno članu 99. Pravilnika tuženog o obavezama saobraćajnog osoblja kod tuženog od 27.01.2004. godine i članovima 21. i 82. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima („Službeni glasnik RS“, br.41/09...96/15). Naime, propisivanje Pravilnikom tuženog određenog rastojanja između tramvaja ima za cilj da predupredi predvidive i nepredvidive situacije u saobraćaju u cilju zaštite svih učesnika u saobraćaju, uključujući i zaštitu imovine tuženog, u koju svakako spada i naglo pogoršanje zdravstvenog stanja vozača vozila tuženog (ovde tramvaja), uključujući i iznenadni gubitak svesti vozača, što sudovi nisu imali u vidu prilikom donošenja odluke. Ovo je zahtevalo od drugostepenog suda, koji je otvorio raspravu, da nesumnjivo utvrdi kojom brzinom se kretao tramvaj tužilje kritičnom prilikom (neposredno pre udesa) i na kom rastojanju od tramvaja koji se kretao ispred, u specifičnoj saobraćajnoj situaciji do koje je došlo (zastoj tramvaja) i da li je i u kojoj meri eventualno nepridržavanje tužilje rastojanja propisanog Pravilnikom tuženog prilikom upravljanja tramvajem pri brzini kojom se tramvaj kretao uzrokovalo udes i oštećenje oba tramvaja. Iz odredbe člana 99. Pravilnika o obavezama saobraćajnog osoblja kod tuženog od 27.01.2004. godine, proizilazilo bi da pri brzini do 25 km/čas razdaljina mora da bude najmanje 30 metara.

Iz navedenog razloga, pobijana presuda je morala biti ukinuta i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi tuženog, a ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od ishoda spora.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će upotpuniti činjenično stanje, utvrditi činjenice na koje je ukazano ovim rešenjem i pravilnom primenom materijalnog prava odlučiti o tužbenom zahtevu

Na osnovu izloženog, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković