U postupku donošenja pobijane presude, nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac, poslodavac je tuženoj, zaposlenoj otkazao ugovor o radu rešenjem od 11.10.2013. godine. Istog dana tuženoj je isplatio iznos čije vraćanje traži u ovoj parnici, kao posledicu donošenja pravnosnažne presude 16.05.2016. godine, kojom je poništeno rešenje o otkazu ugovora o radu i tužiocu naloženo vraćanje tužene na rad. Tužena je pravnosnažnu presudu primila 07.06.2016. godine.

Prvostepeni sud usvaja postavljeni tužbeni zahtev za vraćanje isplaćene otpremnine, sa zakonskom zateznom kamatom od dana kada je tužena primila presudu o poništaju otkaza ugovora o radu i postala nesavesni sticalac zbog otpadanja pravnog osnova isplate, pozivom na odredbe članova 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima. Odbija istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja, nalazeći da je tužilac imao pravo da postavi zahtev za vraćanje stečenog bez osnova u opštem roku zastarelosti od 10 godina iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, pa kada je pravnosnažna presuda doneta 16.05.2016. godine, ovaj rok nije istekao u vreme podnošenja tužbe 03.04.2023. godine.

Drugostepeni sud preinačuje prvostepenu presudu i nalazi da je tužbeni zahtev neosnovan, prihvatajući navode tužene da u konkretnom slučaju nema mesta primeni opšteg roka zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Po stanovištu tog suda, bez obzira što se radi o vraćanju stečenog bez osnova smatra se da tužilac, poslodavac ima potraživanje iz radnog odnosa, pa se ima primeniti rok od 3 godine iz člana 196. Zakona o radu. Tužena je prijemom drugostepene presude 07.06.2016. godine postala nesavestan sticalac isplaćene otpremnine, a tužilac legitimisan da treži vraćanje stečenog bez osnova. U vreme podnošenja tužbe 03.04.2023. godine istekao je trogodišnji rok u kome je tužilac mogao da traži vraćanje datog, pa je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja.

Po stanovištu Vrhovnog suda, drugostepeni sud je nepravilno primenio materijalno pravo, kada je našao da je za sporno potraživanje merodavan rok zastarelosti iz člana 196. Zakona o radu.

Prema Zakonu o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 75/14) radni odnos se zasniva ugovorom o radu (član 30. stav 1.) i sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od 3 godine od dana nastanka obaveze (član 196.).

U konkretnom slučaju sporna novčana obaveza tužene nije nastala saglasnošću volja - zaključenjem ugovorom o radu, već potiče iz činjenice da je na osnovu odluke suda otpao pravni osnov po kome joj je tužilac izvršio isplatu otpremnine. Dakle, nema mesta primeni trogodišnjeg roka zastarelosti koji se odnosi na novčana potraživanja iz radnog odnosa, već tužiocu pripada pravo da zahteva vraćanje stečenog bez osnova u skladu sa članom 210. Zakona o obligacionim odnosima, u opštem roku zastarelosti od 10 godina iz člana 371. tog zakona, kako je to pravilno našao prvostepeni sud.

Pošto je tužena u žalbenom postupku prvostepenu presudu pobijala isključivo zbog pogrešne primene materijalnog prava u vezi istaknutog prigovora zastarelosti potraživanja, a Vrhovni sud nalazi da je taj sud na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo obavezivanjem tužene da vrati primljeno po osnovu koji je naknadno otpao, odluka u izreci doneta je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković