Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 7452/22 od 19.09.2024. godine, odbijene su kao neosnovane žalba tužioca AA, žalba drugotuženog BB i žalba trećetužene VV i potvrđena je prvostepena presuda. Odbijeni su kao neosnovani zahtevi tužioca AA, drugotuženog BB i trećetužene VV za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23–dr. zakon), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), dok je stavom 2. istog člana propisano da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Pobijanom drugostepenom presudom pravnosnažno je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine na garažama bliže opisanim u izreci prvostepene presude. Prema razlozima odluke, tužilac nije mogao steći pravo svojine na predmetnim garažama iz razloga što se dogradnjom ili adaptacijom tuđeg građevinskog objekta ne stiče pravo svojine, ako zakonom ili ugovorom nije drugačije određeno, odnosno, nezavisno od toga da li je vrednost objekta uvećana adaptacijom odnosno rekonstrukcijom, ne može se steći stvarno pravo na objektu, ukoliko ne postoji zakonski osnov podoban za sticanje tog prava. Osim toga, u konkretnom slučaju doneto je pravnosnažno rešenje o ozakonjenju spornih garaža po osnovu koga je tuženi „NISSAL“ DOO uknjižen kao vlasnik istih u katastru nepokretnosti, pa nižestepeni sudovi zaključuju da su zakonita dalja raspolaganja predmetnim garažama na drugotuženog i trećetuženu koji su savesni sticaoci prava svojine na istim.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane nižestepene presude, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Revident osporava pravilnost primene materijalnog prava, ali pogrešna primena materijalnog prava, sama po sebi, bez ispunjenosti ostalih uslova propisanih odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku, nije dovoljan razlog za odlučivanje o reviziji iz te zakonske odredbe. Revident ne ukazuje u reviziji koja to pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana ili od opšteg interesa treba razmotriti, niti ukazuje na drugačije odluke sudova u istovetnoj činjeničnopravnoj situaciji. Ukazivanje revidenta na postojanje sumnje u kriminalne radnje organa uprave koji je legalizovao predmetne garaže i omogućio upis prava svojine na prvotuženog, nisu razlog za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, niti razlog posebne revizije može biti preispitivanje primene materijalnog prava na osnovu kog su predmetne garaže legalizovane u upravnom postupku.

Zato je Vrhovni sud primenom odredbe člana 404. stav 2. doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tuženog na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu dana 18.02.2019. godine. Vrednost predmeta spora iznosi 1.017.668,00 dinara, što predstavlja protivvrednost od 8.619,48 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi zakonom propisani cenzus od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud zaključuje da revizija tužioca nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković