Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju, iz svih zakonom predviđenih razloga.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih navoda u smislu odredbi članova 441. i 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje na bitne povrede postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. ZPP ne mogu biti revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je od 2012. godine, bio u radnom odnosu kod pravnog prethodnika tuženog, zaključenim Ugovorom o radu od 01.03.2016. godine, zasnovao je radni odnos na neodređeno vreme i raspoređen je na radno mesto rukovodilac ... sektora, i u opisu poslova bilo je ugovoreno da sarađuje i koordinira rad sa Komunalnom inspekcijom i predstavnicima MUP-a. Tužiocu je radni odnos prestao rešenjem od 03.02.2017. godine, zbog povrede radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 1. i 2. i člana 16. i 17. Ugovora o radu, nesavesno i nemarno izvršavanje radnih obaveza i zloupotreba položaja prekoračenjem ovlašćenja, koje su izvršene 24.02.2016. godine i 11.03.2016. godine. U obrazloženju rešenja navedeno je da je svojim obaveštenjima o uklonjenim vozilima izvestio arhivsku i ekonomsku službu da su rešenja, zaključci i nalozi komunalnog inspektora povučeni, što je za posledicu imalo preuzimanje vozila od strane vlasnika, bez naplate troškova uklanjanja i čuvanja vozila, a uvidom u predmete Gradske uprave za komunalne i inspekcijske poslove, koji se odnose na ove slučajeve je utvrđeno da nije došlo do povlačenja rešenja, zaključka o dozvoli izvršenja i naloga za uklanjanje vozila od strane inspekcijskih organa za uklanjanje nepropisno parkiranih vozila, kao ni povlačenje naloga vlasniku vozila i da su ovi predmeti arhivirani zbog redovnog i uobičajenog okončanja postupka u kojima nije bilo prigovora i žalbi na naloge ove službe. Tužiocu je pre donošenja rešenja o otkazu uručeno upozorenje o nastupanju uslova za otkaz ugovora o radu od 14.11.2016. godine. U datom izjašnjenju od 23.11.2016. godine, tužilac je osporio razloge iz upozorenja. Tužilac je imao ovlašćenja za postupanje u hitnim situacijama koje je dobio od direktora tuženog u vreme kada su se desile povrede radne obaveze koje mu se stavljaju na teret. Rešenjem inspektora rada od 19.04.2017. godine, tužilac je vraćen na rad do okončanja ovog spora, a tužiocu je prestao radni odnos, otkazom od strane zaposlenog 31.05.2017. godine, nakon čega je zaključkom Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja RS od 28.06.2017. godine poništeno rešenje Inspekcije rada od 19.04.2017.godine i obustavljen postupak za odlaganje izvršenja rešenja od 03.02.2017. godine o prestanku radnog odnosa tužioca.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da rešenje o otkazu ugovora o radu ne sadrži jasne razloge o povredama radnih obaveza, koje se tužiocu stavljaju na teret, kao i da je tužilac, obavljajući poslove rukovodioca u ... sektoru postupao po pismenom i usmenom nalogu direktora i da je imao ovlašćenje da postupa u određenim hitnim slučajevima. Kako je osporeno rešenje poništeno, to je, u smislu odredbe člana 191. Zakona o radu, usvojen zahtev tužioca za naknadu izgubljene zarade za period od 03.03.2017. godine do 05.05.2017. godine, i zahtev za uplatu nadležnim fondovima pripadajućih doprinosa na ime tužioca, dok je zahtev za naknadu štete umesto vraćanja na rad delimično usvojen za iznos od pet zarada zaposlenog, sve u visini utvrđenoj nalazom i mišljenjem sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke. Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu, nalazeći, međutim, da je osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito jer je do donošenja tog rešenja dana 03.02.2017. godine, protekao subjektivni rok zastarelosti iz člana 184. stav 1. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 184. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 75/14) predviđeno je da otkaz ugovora o radu iz člana 179. stav 1. tačka 1. i stav 2. i 3. ovog Zakona, poslodavac može dati zaposlenom u roku od šest meseci od dana saznanja za činjenice koje su osnov za davanje otkaza, odnosno u roku od godinu dana od nastupanja činjenice koje su osnov za davanje otkaza.

Vrhovni sud prihvata zaključak drugostepenog suda i nalazi da je pravilno primenjena odredba čl. 184. st. 1. Zakona o radu. U konkretnom slučaju, tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog povreda radne obaveze, učinjene nesavesnim i nemarnim izvršavanjem radnih obaveza i zloupotreba položaja prekoračenjem ovlašćenja, koje su izvršene 24.02.2016. godine i 11.03.2016. godine, sa pozivom na odredbe člana 179. Zakona o radu. Dakle, činjenice koje su bile osnov za davanje otkaza ugovora o radu su radnje tužioca učinjene su dana 24.02.2016. godine i 11.03.2016. godine, a rešenje o otkazu doneto je 03.02.2017. godine. Iz iskaza tadašnjeg direktora tuženog, nesumnjivo je zaključeno da je za radnje tužioca saznao istog dana, od kada počinje da teče subjektivni rok od šest meseci za zastarelost otkaza ugovora o radu zbog povrede radne obaveze. Imajući u vidu da je označeni rok istekao 24.08.2016. godine, odnosno 11.09.2016. godine, a da je rešenje o otkazu doneto 03.02.2017. godine, proizlazi da je protekao subjektivni rok zastarelosti predviđen članom 184. stav 1. Zakona o radu, te nakon toga tuženi nije mogao tužiocu da otkaže ugovor o radu. Zato su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Budući da je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito, i kako je tužiocu prestao radni odnos bez pravnog osnova, to je u smislu člana 191. stav 1. i 5. Zakona o radu, samim tim osnovan tužbeni zahtev kojim se potražuje isplata po osnovu izostale zarade sa pripadajućim doprinosima, odnosno isplata naknade štete umesto vraćanja na rad, što reviziju tuženog čini neosnovanom i u tom delu.

Ovaj sud je prilikom donošenja odluke imao u vidu i ostale navode revizije, ali je ocenio da su neosnovani, jer suštinski predstavljaju ponavljanje navoda koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, a ove navode je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i za tu ocenu dao jasne i dovoljne razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je, primenom člana 414. stava 1. ZPP, odlučio kao u prvom stavu izreke.

Kako je revizija tuženog odbijena, odbijen je i zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je primenom člana 165. stava 1. u vezi članova 153. i 154. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković