U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Mirjane Andrijašević, predsednika veća, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Jelena Mitrović, advokat iz ..., protiv tuženog PD ''Wacker Neuson'' Kragujevac, sa sedištem u Kragujevcu, čiji je punomoćnik Saša Sinđelić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu i naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2655/22 od 07.03.2023. godine, u sednici održanoj 04.12.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2655/22 od 07.03.2023. godine.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P1 678/21 od 15.12.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi rešenje tuženog bez broja od 14.09.2018. godine kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu br. .. od 10.02.2013. godine i radni odnos prestaje danom konačnosti predmetnog rešenja, odnosno danom njegovog dostavljanja zaposlenom. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je traženo da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete umesto vraćanja na rad isplati iznos od 164.439,00 dinara (tri neto zarade), sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom isplati troškove postupka u iznosu od 221.250,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 2655/22 od 07.03.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je dao odgovor na reviziju, uz zahtev za naknadu troškova.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS'“, br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije počinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog bio u radnom odnosu na osnovu Ugovora o radu br. .. od 10.02.2013. godine (sa Aneksima 1, 2 i 3 od 01.02.2015. godine), na poslovima radnog mesta ... . Ovo radno mesto je sa sa povećanim rizikom (Akt o proceni rizika od 08.05.2009. godine), zbog čega je tužilac periodično prolazio zdravstvenu kontrolu sa ocenom da je sposoban za rad na tom radnom mestu (izveštaji od 02.02.2015. godine, 23.01.2017. godine i 23.01.2018. godine). Rešenjem tuženog od 22.08.2018. godine (čiji je sastavni deo bio spisak zaposlenih) naloženo je zaposlenima u organizacionoj celini Proizvodnja (u kojoj je tužilac radio) da rade u subotu 25.08.2018. godine (od 06,00 do 14,00 časova prva smena i od 14,00 do 22,00 časova druga smena) zbog iznenadnog povećanja obima posla koji je neophodno završiti u određenom roku, sa pravom zaposlenog da za rad duži od punog radnog vremena ima uvećanu zaradu u visini od 26% od osnovne zarade, ali i da nepostupanje po istom predstavlja kršenje radne discipline i da može predstavljati osnov za raskid ugovora o radu. Ovo rešenje bilo je objavljeno na oglasnoj tabli tuženog dana 22.08.2018. godine. Pored toga, neposredni rukovodilac tužioca BB, postupajući u skladu sa nalogom svog neposrednog pretpostavljenog VV, uručivao je navedeno rešenje lično zaposlenima koji su trebali da obave rad navedene subote. Tužilac je odbio prijem ovog rešenja, povodom čega je njegov neposredni rukovodilac sastavio belešku koju je predao poslodavcu. Tužilac je sastavio pismeno koje je nazvao ''izjava'' (na kojem nije naveden datum) u kojem je naveo da „ne može da dođe u subotu na posao zato što u ponedeljak neće imati šta da radi isto kao i prethodnog ponedeljka“ (izjava je zavedena kod poslodavca u delovodnu knjigu sa danom 23.08.2018. godine). Tužilac nije došao da radi u subotu 25.08.2018. godine, a izostanak nije opravdao.

Predmetnim rešenjem tuženog od 14.09.2018. godine, tužiocu je otkazan ugovor o radu jer je svojom krivicom izvršio povredu radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu u vezi člana 97. stav 3. tačka 3. Pravilnika o radu (odbijanje prekovremenog rada u slučajevima previđenim zakonom) jer je uprkos blagovremenom i nedvosmislenom obaveštenju o postojanju potrebe za prekovremenim radom neopravdano odbio da obavlja poslove i izvršava naloge poslodavca i zato što nije poštovao radnu disciplinu kod poslodavca u smislu člana 179. stav 3. tačka 1. Zakona o radu u vezi člana 97. stav 3. tačka 6 Pravilnika o radu tuženog (neopravdano izostajanje sa rada najviše tri radna dana sa prekidima u toku 12 meseci (član 97. stav 3. tačka 3.). Ovo stoga što nije postupio po rešenju poslodavca od 22.08.2018. godine kojim je naložen prekovremeni rad u subotu 25.08.2018. godine zbog iznenadnog povećanja posla, koji nije planiran, a koji je bilo neophodno završiti u određenom roku s obzirom na to da toga dana nije došao da radi, sa kojim nalogom je bio upoznat tako što je rešenje bilo objavljeno na oglasnoj tabli kompanije i preko neposrednog rukovodioca koji je pokušao da mu isto uruči, a tužilac je odbio prijem ovog rešenja, nakon čega je isto lice sastavilo belešku i predalo je Odeljenju ljudskih resursa, da je tužilac usvojoj izjavi (povodom ovog naloga) između ostalog, naveo da u subotu „ne može da dođe na posao jer u ponedeljak neće imati šta da radi isto kao i prethodnog ponedeljka“). Upozorenjem od 29.08.2018. godine, tuženi je upozorio tužioca da su se stekli razlozi da mu bude otkazan ugovor o radusa istim razlozima zbog kojih mu je predmetnim rešenjem otkazan ugovor o radu, a tužilac se 04.09.2018. godine izjasnio na navode upozorenja tako što ih je osporio. Tužiočeva zarada za avgust mesec 2018. godine iznosila je 54.813,29 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev s pozivanjem na članove 179. stav 2. tačka 5. i 179. stav 3. tačka 1. Zakona o radu i na članove 14. i 97. stav 3. tačka 3. Pravilnika o radu tuženog (odbijanje prekovremenog rada u slučajevima previđenim zakonom). Prema stavu nižestepenih sudova u konkretnom slučaju postojao je osnov za prestanak radnog odnosa tužiocu. U toku postupka, utvrđeno je da je tuženi dana 22.08.2018. godine doneo rešenje kojim je naložio zaposlenima u organizacionoj celini Proizvodnja da rade u subotu 25.08.2018. godine (od 0,6 do 14,00 časova prva smena i od 14,00 do 22,00 časova druga smena) iz razloga iznenadnog povećanja obima posla koji je neophodno završiti u određenom roku, koje je istog dana objavljeno na oglasnoj tabli tuženog, da je tužilac odbio prijem ovog rešenja, nakon što se upoznao sa sadržinom istog, i napisao izjavu u kojoj je naveo „da ne može da dođe u subotu na posao, zato što u ponedeljak neće imati šta da radi, isto kao i prethodnog ponedeljka“, a na rad nije došao u subotu 25.08.2018. godine. Tužilac u toku postupka nije dokazao u smislu člana 231. ZPP da je postojao opravdani razlog za odbijanje prekovremenog rada, posebno ako se uzme u obzir i sadržina izjave koju je napisao i navedeni razlog odbijanja prekovremenog rada. Stoga su se u radnjama tužioca stekla obeležja povrede radne obaveze iz člana 179. stav 3. tačka 1. Zakona o radu, kao i člana 97. stav 2. tačka 3. Pravilnika o radu tuženog od 24.11.2017. godine, kojim je propisano da povredu radne obaveze čini odbijanje prekovremenog rada u slučajevima predviđenim zakonom. Prilikom odlučivanja, imali su u vidu da sud u vidu da se tuženi u upozorenju o otkazu i u rešenju o otkazu pozvao i na član 179. stav 3. tačka 1. Zakona o radu (nepoštovanje radne discipline) u vezi sa članom 97. stav 3. tačka 6 Pravilnika o radu tuženog (neopravdano izostajanje sa rada najviše tri radna dana sa prekidima u toku 12 meseci), čije postojanje kada je reč o tako propisanom izostanku sa rada nije dokazao, a sud nije vezan pravnom kvalifikacijom otkaznog razloga, već je vezan činjeničnim opisom radnji zaposlenog koja se podvodi pod odgovarajući materijalni propis. U ovom slučaju, činjenični opis radnje sadrži i otkazni razlog iz člana 179. stav 3. tačka 1. Zakona o radu (nepoštovanje radne discipline u vidu neopravdanog odbijnja zaposlenog da obavlja poslove i izvršava naloge poslodavca u skladu sa zakonom).

Drugostepeni sud je dodatno dao razloge da se u situaciji kada poslodavac donese rešenje o obavezi zaposlenih da rade duže od punog radnog vremena zbog iznenadnog povećanja obima posla koji je neophodno završiti u određenom roku, kao što je to tuženi uradio u konkretnom slučaju (kao i u situaciji kada se takvo postupanje ponavlja) ne može govoriti o zloupotrebi prava od strane poslodavca, jer je takva odluka poslodavca zasnovana na odredbi člana 53. Zakona o radu i odredbi člana 14. Pravilnika tuženog, a tužilac se potpisivanjem Ugovora o radu saglasio da se prekovremeni rad izvodi u skladu sa zakonom i zahtevom poslodavca (član 3. stav 1. istog), a potpisivanjem Aneksa 1, 2 i 3. ugovora o radu obavezao se da će poštovati zakon, opšte akte tuženog (u koje spada i Pravilnik o radu). Utvrđeno je da je tužilac upoznat sa sadržinom naloga za oabavljanje prekovremenog rada, jer je ono bilo istaknuto na oglasnoj tabli tuženog u organizacionoj jedinici u kojoj je tužilac radio, tako da je poslodavac na taj način postupio u skladu sa odredbom člana 16. stav 3. Pravilnika, jer je zaposlenog blagovremeno odnosno u roku ne kraćem od 48 časova unapred obavestio o njihovoj radnoj obavezi koju treba da obave određenog dana. To što prvostepeni sud nije utvrdio u koliko je tačno sati i minuta njemu i ostalim zaposlenima izvršena ili pokušana da bude izvršena dostava rešenja nije od uticaja na pravilnost i zakonitost pobijane presude. Suština je da je tužilac odbio prijem navedenog rešenja, što je utvrđeno sa sigurnošću čitanjem službene beleške njegovog neposrednog rukovodioca BB zavedene kod poslodavca, koje navode je on ponovio i u svom iskazu tokom saslušanja u svojstvu svedoka pred sudom, čijem iskazu je prvostepeni sud poklonio veru, ali i čitanjem izjave tužioca zavedene kod tuženog 23.08.2018. godine, u kojem je izvestio poslodavca da ne može da dođe u subotu i o razlozima zbog kojih ne može da dođe.

Po oceni Vrhovnog suda, pobijana drugostepena odluka je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 53. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br.24/05...113/17), koji je bio na snazi u vreme donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu, na zahtev poslodavca zaposleni je dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran. Prema članu 55. stav 1. ovog zakona, radna nedelja traje pet radnih dana; raspored radnog vremena u okviru radne nedelje utvrđuje poslodavac (stav 2.); radni dan, po pravilu traje 8 časova (stav 3.); poslodavac kod koga se rad obavlja u smenama, noću ili kada priroda posla i organizacija rada to zahteva – radnu nedelju i raspored radnog vremena može da organizuje i na drugi način (stav 4.). Prema članu 56. stav 1. ovog zakona, poslodavac je dužan da obavesti zaposlene o rasporedu i promeni rasporeda radnog vremena najmanje pet dana unapred, osim u slučaju uvođenja prekovremenog rada.

Članom 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu. Članom 179. stav 3. tačka 1. istog takona propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu, i to ako neopravdano odbije da obavlja poslove i izvršava naloge poslodavca u skladu sa zakonom.

Pravilnikom o radu tuženog od 24.11.2017. godine, članom 14. propisano je da je u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla, kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran, potrebe otklanjanja opasnosti od štete ili zbog specifičnog zahteva tržišta, zaposleni dužan da na zahtev poslodavca radi i u drugo radno vreme ili da radi duže od punog radnog vremena. Članom 15. istog pravilnika propisano je da se prekovremeni rad obavlja na osnovu pisane instrukcije poslodavca. Članom 16. stav 3. istog pravilnika propisano je da obaveštenje zaposlenog o prekovremenom radu ne može biti kraće od 48 časova unapred u slučaju potrebe posla usled nastupnja nepredviđenih okolnosti. Članom 97. stav 2. tačka 3. istog pravilnika propisano je da povredu radne obaveze čini odbijanje prekovremenog rada u slučajevima predviđenim zakonom. Članom 97. stav 3. tačka 3. istog pravilnika propisano je da se povredom radne discipline smatra neopravdano izostajanje sa rada najviše 3 radna radna dana sa prekidima u toku 12 meseci.

Ugovorom o radu od 10.02.2013. godine parnične stranke su, između ostalog, ugovorile: da radno vreme zaposlenog iznosi 40 sati nedeljno/8 sati dnevno; da je zaposleni saglasan da prekovremeni rad izvodi u skladu sa zakonom i zahtevom poslodavca (član 3.stav 1.); da radni odnos zaposlenog može prestati, između ostalog, i tako što mu poslodavac može otkazati ugovor o radu ukoliko za to postoje opravdani razlozi koji se odnose na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, kao i da poslodavac otkazuje ugovor o radu zaposlenom u postupku koji je predviđen zakonom (član 8.). Potpisivanjem Aneksa 1, 2 i 3. ugovora o radu tužilac se obavezao da će poštovati zakon i opšte akte tuženog.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da su se u radnjama tužioca stekla obeležja povrede radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu u vezi članova 14. i 97. stav 2. tačka 3. Pravilnika o radu tuženog učinjene njegovom krivicom i nepoštovanja radne discipline iz člana 179. stav 3. tačka 1. Zakona o radu u vezi člana 14. Pravilnika o radu tuženog, pa mu je predmetnim rešenjem tuženog od 14.09.2018. godine zakonito prestao radni odnos. Pre otkaza ugovora o radu, tuženi poslodavac je tužioca pisanim putem upozorio na postojanje razloga za otkaz, u skladu sa obavezom iz člana 180. Zakona o radu. Kako je tužiocu zakonito prestao radni odnos, to nema osnova za naknadu štete iz člana 191. stav 4. Zakona o radu koja supstituiše zahtev za vraćanje na rad.

Suprotno navodima revizije, koja se poziva na član 185. stavovi 2-4 u vezi člana 172. Zakona o radu, tuženi je izvršio dostavu predmetnog rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu na način propisan navedenim zakonskim ordredbama, a tužilac suprotno nije dokazao. Pored toga, suprotno navodima revizije, drugostepeni sud imao u vidu i odredbu člana 33. stav 1. tačka 4. Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu (''Službeni glasnik RS'', br. 101/05 ... 113/17), kojom je propisano da zaposleni ima pravo da odbije da radi, između ostalog, i duže do punog radnog vremena, odnosno noću ako bi, prema oceni Službe medicine rada, takav rad mogao da pogorša njegovo zdravstveno stanje i u vezi s tim pravilno ocenio da tužilac tokom postupka nije dokazao da bi rad duži od punog radnog vremena određen rešenjem tuženog od 22.08.2018. godine prema oceni Službe medicine rada mogao da pogorša njegovo zdravstveno stanje, iako je teret dokazivanja ove činjenice bio na njemu, primenom člana 231. ZPP. Ovo stoga što je tužilac prema izveštajima o izvršenim periodičnim lekarskim pregledima iz 2015, 2017. i 2018. godine bio sposoban za rad na radnom mestu ''...'', a u svojoj izjavi je naveo da neće da radi subotom iz nekog drugog razloga, a ne zbog narušenog zdravstvenog stanja. I po oceni Vrhovnog suda, tužilac nije dokazao da je prekovremeni rad na poslovima koje on obavlja nedozvoljen, jer je prema članu 53. stav 4. Zakona o radu zabrana prekovremenog rada odnosi samo na zaposlene koji rade na radnom mestu sa skraćenim radnim vremenom (član 52. Zakona o radu), što ovde nije slučaj. U takvoj situaciji, imajući u vidu razlog zbog kojeg je tužilac odbio da dođe na rad u radnu subotu, pravilno je odbijen kao suvišen predlog za izvođenjem dokaza veštačenjem.

I ostale iznete revizijske navode revizijski sud ocenjuje neosnovanim, zato što se njima posredno ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što na osnovu člana 407. stav 2. ZPP nije dozvoljen revizijski razlog.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Zahtev tuženog za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju je odbijen kao neosnovan jer nisu bili potrebni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP.

Na osnovu člana 165. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković