Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je odlučio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, niti je presuda zahvaćena bitnom povredom iz člana 374. stav. 1. Zakona o parničnom postupku, s obzirom da se u reviziji samo paušalno ukazuje na povredu, bez navođenja konkretne odredbe koja bi bila predmet povrede od strane drugostepenog suda.

Predmet tužbenog zahteva je isplata ugovorne kazne u iznosu od 157.670,24 USD u dinarskoj protivvrednosti zbog neizvršenja obaveze tuženog iz Ugovora o ekskluzivnom zastupanju sa ovlašćenom prodajom, koju su tužilac i tuženi zaključili dana 30.08.2017. godine.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu prema Ugovoru o ekskluzivnom zastupanju sa ovlašćenom prodajom od 25.08.2017. godine, prema kojem je obaveza ovde tužioca kao zastupnika bila i sastavljanje i davanje ponuda, a tuženi kao nalogodavac se obavezao, između ostalog, i na to da će ispuniti sve uslove iz prihvaćene ponude zastupnika, a u slučaju neispunjenja se obavezao na plaćanje odštete u iznosu koji je u članu 7. stav 3. Ugovora opredeljen u iznosu od 0,10 USD po kilogramu u slučaju da nalogodavac ne ispuni svoje obaveze iz stava 2. tačka 1, 2 i 3. istog člana. Tužilac je dostavio tuženom dve porudžbine za prodaju jabuka sa datumom 28.08.2017. godine koje je tuženi prihvatio potpisom i pečatom, što tuženi nije sporio, ali je naveo da se navedene porudžbine ne mogu smatrati ponudom jer nemaju predviđena sredstva obezbeđenja u vidu bankarske garancije, niti su navedeni uslovi prodaje koji predstavljaju bitne elemente ugovora, kao što su destinacija isporuke i isplata preostale cene. Prvostepeni sud nije prihvatio ovakve navode tuženog navodeći da iz sadržine dostavljenih porudžbina proizilazi da one sadrže sve bitne elemente Ugovora o prodaji, jer je navedena vrsta robe koja se prodaje, sorta jabuka, njen kvalitet, veličina, boja i količina, kao i nabavna cena za septembar mesec u iznosu od 0,784 eura. Pored toga, u porudžbinama je data i dinamika isporuke jabuka za period od septembra 2017. godine do februara 2018. godine i koliko kontejnera se isporučuje kupcima nedeljno i mesečno i u kojoj tačno nedelji u mesecu. Navedeno je da se roba isporučuje u lukama ... ... i ... – ..., naznačena je i transportna klauzula CIF, definisan je način plaćanja cene 50 % po kontejneru, nakon prijema transportne dokumentacije i 50 % nakon 14 dana bezbednog dolaska robe, te da se uplate vrše u USD po srednjem kursu NBS na dan davanja ponude za mesec septembar. U porudžbini stoji i to da je potrebno da 24 časa pre utovara elektronskom poštom pošalju slike i snimke procesa pakovanja robe radi odobrenja. Prvostepeni sud utvrđuje da bankarska garancija nije bitan element Ugovora o prodaji jer nije navedena u samom ugovoru kao sredstvo obezbeđenja.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da porudžbine koje je tuženi prihvatio, a koje je tužilac sastavio, sadrže sve elemente da bi se mogle smatrati ponudom u smislu zaključenog ugovora, tako da je tuženi bio dužan u skladu sa članom 7. stav 2. tačka 3. Ugovora o ekskluzivnom zastupanju sa ovlašćenom prodajom robe, da ispuni sve uslove iz prihvaćenih porudžbina, što nije učinio, pa tužilac ima pravo na ugovornu kaznu koja je predviđena odredbom člana 7. stav 3. zaključenog ugovora između parničnih stranaka u iznosu od 0,10 USD po kilogramu robe.

Drugostepeni sud u celosti je saglasan sa odlukom prvostepenog suda, uz prihvatanje svih razloga koje je dao prvostepeni sud.

Vrhovni sud zaključuje da je revizija tuženog neosnovana.

Naime, sudovi su nakon sprovedenog dokaznog postupka utvrdili sve činjenice od značaja za rešavanje spornog pravnog pitanja koje se tiče prava tužioca na naplatu odštete predviđene članom 7. stav 3. Ugovora o eksluzivnom zastupanju sa ovlašćenom prodajom, koja ima karakter ugovorne kazne iz člana 270. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Iz citiranog člana Zakona proizilazi da poverilac i dužnik mogu ugovoriti da će dužnik platiti poveriocu određeni novčani iznos ili pribaviti neku drugu materijalnu korist ako ne ispuni svoju obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem. Tuženi nije ispunio svoje ugovorne obaveze koje se odnose na isporuku jabuka i sve obaveze koje prate takvu isporuku jer iz imejl korespodencije proizilazi da jabuke koje su trebale da budu predmet prve isporuke nisu ispunjavale standarde iz prihvaćenih porudžbina u smislu obojenosti, veličine, kalibraže i postojanja mrlja, odnosno rumenila, niti je tuženi odgovorao na navedene mejlove, niti na drugi način pisanim putem, a nije ni osporio prednje navode. Stoga, usled neispunjenja preuzetih obaveza od strane tuženog, proizilazi pravo tužioca na naplatu ugovorne kazne predviđene članom 270. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Visina ugovorne kazne je utvrđena iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka Ruže Lončar i to shodno članu 7. stav 3. zaključenog Ugovora o ekskluzivnom zastupanju sa ovlašćenom prodajom u iznosu od 0,10 USD po kilogramu imajući u vidu količinu robe – jabuke navedene u ove dve porudžbine.

Stoga, zaključak je Vrhovnog suda da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo iz člana 18. stav 1 i 270. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kada su utvrdili da postoji obaveza na strani tuženog da isplati utuženi iznos na ime ugovorne kazne, i za svoju odluku dali su jasne i obrazložene razloge koje u svemu prihvata i Vrhovni sud.

Neosnovani su navodi revizije kojim tuženi ukazuje da tužilac nema pravni interes za podnošenje predmetne tužbe u smislu odredbe člana 194. ZPP-a, imajući u vidu da u konkretnom slučaju nije podneta tužba za utvrđenje, već se radi o kondemnatornoj tužbi za isplatu utuženog iznosa na ime ugovorne kazne.

Neosnovano revident ukazuje da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo. Naprotiv, stranke su u toku postupka učinile nespornim da se u konkretnom slučaju kao merodavno pravo primenjuje pravo Republike Srbije u skladu sa članom 19. stav 2. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja, na koji način su sudovi i postupali i pravilno primenili odredbe člana 32. stav 1, 18 stav 1 i 270. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Takođe, pravilno su sudovi postupili i kada su primenili odredbe člana 17 stav 1 i člana 79. stav 1. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja u pogledu utvrđivanja indetiteta i pravnog subjektiviteta pravnog lica kojima je predviđeno da se pitanje pravnog položaja stranog pravnog lica kao što su njegova pravna sposobnost, stranačka sposobnost, obim poslovne sposobnosti raspravljaju po pravu države u kojoj je pravno lice osnovano.

Neosnovani su navodi revidenta kojim ukazuje da je pogrešno primenjena odredba člana 793. Zakona o obligacionim odnosima odnosno da tužilac kao zastupnik ne može zahtevati niti primiti ispunjenje potraživanja svog nalogodovca, ako za to nije posebno ovlašćen, iz razloga što se u konkretnoj parnici ne zahteva ispunjenje potraživanja za svog nalogodavca, nego se zahteva isplata ugovorene odštete u iznosu opredeljenom članom 7. stav 3. zaključenog Ugovora. Naime, članom 7. stav 3. zaključenog Ugovora o ekskluzivnom zastupanju sa ovlašćenom prodajom, predviđeno je plaćanje odštete u iznosu od 0,10 USD/kg u slučaju da nalogodavac, ovde tuženo privredno društvo „Ćirić Agro MDŽ“ Titel d.o.o., ne ispuni svoje obaveze iz stava 2. tačka 1,2 i 3 istog člana, koja po svojoj prirodi predstavlja ugovornu kaznu, za čiju naplatu tužilac ima osnov i ovlašćenje upravo u zaključenom Ugovoru.

Navodi revidenta kojim se osporava aktivna legitimacija tužioca ponovljeni su žalbeni navodi, na koje je drugostepeni sud odgovorio i koje obrazloženje prihvata i Vrhovni sud, pa se tuženi u smislu odredbe člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku upućuju na obrazloženje dato u drugostepenoj odluci, bez potrebe za detaljnijim obrazlaganjem.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud odlučio je kao u stavu drugom izreke, imajući u vidu da tuženi nije uspeo u postupku po reviziji.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković