O b r a z l o ž e nj e

Delimičnom presudom Privrednog suda u Novom Sadu P 1435/2015 od 01.11.2019. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca pa je utvrđeno da je osnovano potraživanje tužioca prema tuženom na predaju tužiocu, odnosno da je osnovano pravo na izlučenje ovlašćenja za realizaciju naloga za naplatu po osnovu ugovora o kreditu zaključenih između tužioca i tužene, navedenih u stavu 1a izreke i obavezan je tuženi da tužiocu preda navedena ovlašćenja za realizaciju naloga za naplatu. U stavu 1b utvrđeno je da je osnovano potraživanje tužioca prema tuženoj u pogledu utvrđenja da su ništave, odnosno utvrđeno je da su ništave i da kao takve ne proizvode pravno dejstvo odredbe člana 4. stav 1. i 2. Ugovora o kratkoročnom kreditu od 30.05.2008. godine i 13.06.2008. godine i Ugovora o kratkoročnom revolving kreditu od 25.06.2008. godine, 08.07.2008. godine, 15.07.2008. godine, 30.07.2008. godine, 15.08.2008. godine i 16.09.2008. godine, koja u svim ugovorima glasi: „Korisnik kredita je saglasan da banka može u periodu korišćenja kredita, kao i u periodu otplate kredita vršiti valorizaciju iskorišćenog dela kredita, odnosno svih potraživanja po osnovu datog kredita po stopi rasta cena na malo, prema podacima Saveznog zavoda za statistiku, tako što će se na kraju svakog meseca kredit revalorizovati primenom stope rasta cena na malo u mesecu u kome je kredit korišćen. Na valorizovanu osnovicu iz prethodnog stava banka će obračunavati i naplaćivati ugovorne kamate. U slučaju poremećaja na finansijskom tržištu ugovorne strane su saglasne da se primene odredbe poslovne politike banke kojima su određene mere za zaštitu plasiranog kapitala“. U stavu 2 odbačena je tužba u delu u kom se traži utvrđenje da je osnovano potraživanje tužioca prema tuženoj na osnovu naknade troškova parničnog postupka u predmetu P 4524/2010 Privrednog suda u Novom Sadu u iznosu od 5.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 08.04.2013. godine do isplate. U stavu 3 odbijen je deo tužbenog zahteva da se utvrdi stečajno potraživanje tužioca na osnovu naknade štete u iznosu od 479.039.645,20 dinara na ime glavnice, kao i iznosa od 291.706.608,68 dinara na ime zakonske zatezne kamate, obračunate na iznos glavnice za period od 20.03.2009. godine do dana otvaranja stečaja 08.04.2013. godine, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 08.04.2013. godine do konačne isplate. U stavu 4 odbijen je predlog za izuzeće veštaka dr Nedeljka Tice iz ... . U stavu 5 dozvoljeno je preinačenje protivtužbenog zahteva. U stavu 6 naloženo je tužiocu da Agenciji za osiguranje depozita iz Beograda isplati iznos od 235.632.000,00 dinara. U stavu 7 navedeno je da će se o ostalom delu protivtužbenog zahteva, kao i o troškovima celokupnog postupka odlučiti konačnom presudom.

Dopunskom presudom Privrednog suda u Novom Sadu P 1435/2015 od 05.02.2020. godine dopunjena je delimična presuda P 1435/2015 od 01.11.2019. godine, u stavu 6 izreke, tako što je tužiocu naloženo da Agenciji za osiguranje depozita iz Beograda iznos dosuđen stavom 6 označene presude isplati u roku od 8 dana pod pretnjom izvršenja.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 1444/20 od 24.06.2020. godine, u stavu I izreke, ukinuta je delimična presuda Privrednog suda u Novom Sadu u stavu 6 izreke, dopunjena presudom istog suda, i (protiv)tužba je odbačena. U stavu II odbijena je žalba tužioca i potvrđena delimična presuda Privrednog suda u Novom Sadu u stavovima 2, 3, 4 i 5 izreke, kao i žalbe tuženog i umešača na strani tuženog i potvrđena delimična presuda Privrednog suda u Novom Sadu u delu stava 1b izreke, kojim je utvrđena ništavost odredbe člana 4. stav 2. Ugovora o kratkoročnom kreditu od 30.05.2008. godine i 13.06.2008. godine i Ugovora o kratkoročnom revolving kreditu od 25.06.2008. godine, 08.07.2008. godine, 15.07.2008. godine, 30.07.2008. godine, 15.08.2008. godine i 16.09.2008. godine. U stavu III preinačena je delimična presuda Privrednog suda u Novom Sadu u delu stava 1b izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi ništavost odredbe člana 4. stav 1. navedenih ugovora. U stavu IV ukinuta je delimična presuda Privrednog suda u Novom Sadu u stavu 1a i predmet je u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu reviziju, pobijajući drugostepenu presudu u stavu II izreke, u delu kojim se potvrđuje delimična presuda Privrednog suda u Novom Sadu u stavovima 2, 3 i 4. izreke, zatim u stavu III izreke u preinačujućem delu kojim se odbija tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi ništavost odredbe člana 4. stav 1. ugovora o kreditima i u stavu IV izreke. Revizija je izjavljena zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u preinačujućem delu drugostepene presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremenu reviziju izjavila je i tužena banka u odnosu na stav I izreke drugostepene presude, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Blagovremenu reviziju izjavio je i umešač na strani tužene, takođe u odnosu na stav I izreke drugostepene presude, zbog bitne povrede odredaba postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući drugostepenu presudu u granicama revizijskih navoda, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da su izjavljene revizije tužioca, tužene i umešača na strani tužene neosnovane.

U postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se paušalno ukazuje izjavljenim revizijama.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile dva Ugovora o kratkoročnom kreditu i šest Ugovora o kratkoročnom revoloving kreditu i jedan Ugovor o dugoročnom kreditu. Svi ugovori zaključeni su u toku 2008. godine. U svim ugovorima o kratkoročnim i kratkoročnim revolving kreditima je saržana odredba člana 4. u kojoj je navedeno da je korisnik kredita, ovde tužilac, saglasan da banka može u periodu korišćenja kredita, kao i u periodu otplate kredita, vršiti valorizaciju iskorišćenog dela kredita, odnosno svih potraživanja po osnovu datog kredita po stopi rasta cena na malo, prema podacima Saveznog zavoda za statistiku, tako što će se na kraju svakog meseca kredit revalorizovati primenom stope rasta cena na malo u mesecu u kome je kredit korišćen (stav 1). U stavu 2. iste odredbe, predviđeno je da će na valorizovanu osnovicu iz prethodnog stava banka obračunavati i naplaćivati ugovorne kamate. U slučaju poremećaja na finansijskom tržištu ugovorne strane su saglasne da se primene odredbe poslovne politike banke kojima su određene mere za zaštitu plasiranog kapitala. U obaveštenju upućenom tužiocu od 17.12.2008. godine, banka je navela da zbog neizmirenja dospelih obaveza po osnovu kamate obračunate sa 30.11.2008. godine (kamata obračunata samo za 11. mesec 2008. godine), proglašava ceo iznos kredita dospelim. Jedina neizmirena obaveza tužioca na dan kada je celokupni iznos kredita proglašen dospelim bila je kamata obračunata za mesec novembar 2008. godine, koja je pri tom u obaveštenju banke pogrešno obračunata jer je obračunata na revalorizovani iznos kredita za period kada nije postojala Odluka o revalorizaciji. Visinu dospelog duga banka je obračunala tako što je osnovni dug – iznos kredita, valorizovala primenom stope rasta cena na malo od dana korišćenja kredita zaključno sa 31.10.2008. godine, a dug po Ugovoru o dugoročnom kreditu primenom srednjeg kursa za evro koji je važio na dan 30.11.2008. godine. Kako tužilac nije izvršio isplatu tako utvrđenog iznosa kredita u ostavljenom roku, banka je dana 26.12.2008. godine aktivirala instrumente realizacije plaćanja i nalozima za naplatu blokirala račun tužioca. Tužena banka i Agencija za osiguranje depozita, ovde umešač, su Ugovorom o cesiji zaključenim u junu 2012. godine, ugovorili da Agencija za osiguranje depozita preuzima potraživanja banke prema tužiocu, po osnovu navedenih ugovora o kreditu sa stanjem na dan 31.12.2011. godine. Banka je pre nego što je nad njom otvoren postupak stečaja, predmetne naloge za naplatu po osnovu zaključenih ugovora o kreditu predala Agenciji kao prijemniku tih potraživanja.

Tužilac je postavljenim tužbenim zahtevom tražio da se utvrdi da je osnovano njegovo potraživanje, odnosno pravo na izlučenje naloga za naplatu po osnovu zaključenih ugovora o kreditu, da je ništava odredba člana 4. stav 1. i 2. zaključenih Ugovora o kratkoročnom i kratkoročnom revolving kreditu, da je osnovano potraživanje tužioca po osnovu troškova parničnog postupka u ovom postupku nastalih do otvaranja stečajnog postupka nad tuženom bankom, nakon čega je postupak prekinut i nastavljen pod novim brojem, u iznosu od 5.000.000,00 dinara, kao i stečajno potraživanje po osnovu naknade štete, u iznosu od 479.039.645,20 dinara na ime glavnice i u iznosu od 291.706.068,68 dinara po osnovu obračunate zakonske zatezne kamate do otvaranja stečaja nad tuženom bankom, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 08.04.2013. godine do isplate.

Protivtužbenim zahtevom tužena je tražila da se tužilac obaveže da dospele iznose kredita po osnovu zaključenih ugovora o kreditu, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, isplati Agenciji za osiguranje depozita, kao prijemniku tih potraživanja. Prvostepeni sud je delimičnom presudom odlučio o postavljenom tužbenom zahtevu i o delu protivtužbenog zahteva u odnosu na glavni dug po osnovu zaključenih ugovora o kreditu.

Prvostepeni sud nalazi da je osnovano potraživanje, odnosno pravo tužioca da mu tužena banka preda naloge za naplatu kojima je izvršena blokada računa tužioca, bez obzira na utvrđenu činjenicu da su predmetni nalozi u toku postupka predati Agenciji za osiguranje depozita kao prijemniku potraživanja po tim ugovorima. Prvostepeni sud utvrđuje da je ništava odredba člana 4. st.1. i 2. svih zaključenih Ugovora o kratkoročnim i kratkoročnom revolving kreditu, nalazeći da je banka ugovaranjem mogućnosti revalorizacije glavnice kredita postupila protivno dobrim poslovnim običajima u bankarskom poslovanju jer banke ne mogu koristiti više zaštitnih klauzula za očuvanje vrednosti duga, a u konkretnom slučaju je supstanca kredita zaštićena ugovorenom kamatom. Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za naknadu štete, koju je tužilac prema navodima tužbe pretrpeo usled blokade njegovog računa. Prvostepeni sud nalazi da tužilac nije dokazao da je usled blokade računa bio sprečen da realizuje idejne projekte na Zlatiboru i u Buljaricama. U toku postupka nije utvrđeno da je tužilac preduzeo konkretne radnje na otpočinjanju gradnje objekata na navedenim lokacijama, naročito imajući u vidu da je tužba podneta 20.03.2009. godine, te da je račun tužioca odblokiran 14.02.2013. godine. Tužba tužioca odbačena je u delu kojim je tražio utvrđenje potraživanja na ime troškova postupka, u iznosu od 5.000.000,00 dinara, nastalih do otvaranja postupka stečaja nad tuženom bankom, nakon čega je postupak u ovoj pravnoj stvari nastavljen pod novim brojem. Prvostepeni sud nalazi da Zakon o parničnom postupku poznaje jedinstvo postupka, tako da će o troškovima postupka biti odlučeno konačnom presudom, u kom slučaju će tužilac ukoliko uspe u sporu, imati pravo na naknadu troškova iz stečajne mase tužene banke. O delu protivtužbenog zahteva za isplatu glavnice duga po osnovu zaključenih Ugovora o kreditu, prvostepeni sud je odlučio tako što je u skladu sa postavljenim protivtužbenim zahtevom tužene obavezao tužioca da Agenciji za osiguranje depozita, kao novom titularu tih potraživanja, isplati utvrđeni iznos duga. Prvostepeni sud smatra da nema smetnje da se tužilac obaveže na isplatu duga Agenciji za osiguranje depozita koja nije stranka u postupku, ali jeste prijemnik predmetnih potraživanja po osnovu zaključenog ugovora o cesiji sa tuženom bankom. S obzirom da u skladu sa odredbom člana 198. ZPP iz 2004. godine, otuđenje prava u toku parnice ne predstavlja smetnju da se parnica okonča između istih lica, a imajući u vidu da tužilac nije dozvolio stupanje Agencije za osiguranje depozita kao novog tuženog-protivtužioca u parnicu, prvostepeni sud je koristeći se ovlašćenjem iz člana 334. ZPP naložio tužiocu da glavnicu duga po osnovu navedenih kredita isplati Agenciji za osiguranje depozita kao novom poveriocu predmetnih potraživanja. Drugostepeni sud nalazi da je pravilno prvostepeni sud utvrdio ništavost odredbe člana 4. stav 2. zaključenih Ugovora o kreditu i odluka u tom delu nije predmet pobijanja u revizijskom postupku.

Drugostepeni sud, međutim, ne deli zaključak prvostepenog suda u pogledu ništavosti odredbe člana 4. stav 1. zaključenih Ugovora o kreditu i odbija zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti odredbe člana 4. u tom delu. Drugostepeni sud je stanovišta da banka ima pravo da ugovori mogućnost revalorizacije kredita u slučaju znatnog obezvređivanja supstance kredita. To međutim ne znači da će banka u svakom slučaju imati pravo da vrši revalorizaciju kredita, veća samo u slučaju znatnog obezvređivanja vrednosti plasiranog kredita, što se ceni za svaki konkretan slučaj. Drugostepeni sud nalazi da je pravilna i odluka prvostepenog suda o odbačaju tužbe za utvrđenje potraživanja po osnovu troškova parničnog postupka u iznosu od 5.000.000,00 dinara, uz obrazloženje da se o osnovanosti zahteva za naknadu parničnih troškova odlučuje po okončanju postupka, u zavisnosti od uspeha stranaka u okončanoj parnici. Drugostepeni sud nalazi da je pravilan zaključak prvostepenog suda da ne postoji uzročno – posledična veza između blokade računa tužioca i štete vidu izgubljene dobiti po osnovu investicione gradnje koju je tužilac planirao na Zlatiboru i u Buljaricama. Stoga, bez obzira što je tuženi neosnovano raskinuo predmetne ugovore o kreditu i kredite proglasio dospelim, takvo postupanje banke nije rezultiralo nastankom štete za tužioca u smislu da je bio sprečen da ostvari dobit od prodaje stanova, čiju je gradnju planirao na pomenutim lokacijama.

Odlučujući o žalbi tužioca na odluku prvostepenog suda o protivtužbenom zahtevu tužene, drugostepeni sud je ukinuo odluku u tom delu i odbacio tužbu kao nedozvoljenu. Drugostepeni sud nalazi da prvostepeni sud nije mogao obavezati tužioca da izvrši isplatu utuženog iznosa, traženog protivtužbom, licu koje nije stranka u postupku (Agenciji za osiguranje depozita). Takvu mogućnost Zakon o parničnom postu'pku ne poznaje, pa je protivtužba sa takvim zahtevom nedozvoljena.

Vrhovni sud nalazi da je odluka drugpstepenog suda doneta pravilnom primenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje, odnosno na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje.

Pravilno je stanovište drugostepenog suda da odredba kojom banka predviđa za sebe mogućnost vršenja revalorizacije iskorišćenog dela kredita po stopi rasta cena na malo, nije protivna prinudnim propisima, niti dobrim poslovnim običajima u oblasti bankarskog poslovanja. Kako pravilno nalazi drugostepeni sud, takva ugovorna odredba je načelno dozvoljena i banka ima pravo da ugovori mogućnost vršenja revalorizacije kredita kao zaštitnu klauzulu očuvanja vrednosti plasiranog kredita. To ne znači da se ta odredba primenjuje po automatizmu i da banka u svakom slučaju može da vrši revalorizaciju kredita već samo u slučaju znatnog obezvređivanja supstance kredita. Kada je supstanca kredita znatno obezvređena i kada banka može da izvrši revalorizaciju plasiranog kredita, utvrđuje se u svakom konkretnom slučaju. Ugovorna kamata predstavlja zakonom predviđenu cenu kredita, koju je korisnik obavezan da plaća banci u skladu sa odredbom člana 1065 ZOO. To je zakonom predviđena obaveza korisnika kredita koju on plaća banci kao cenu za korišćenje kredita, a ne zaštitna klauzula kojom se čuva vrednost plasiranog kredita kroz vreme. Svakako da se revalorizacija kredita vrši uz ugovorenu kamatnu stopu na način da se dinarski iznos kredita usklađuje sa rastom cena na malo, svodeći kredit na njegovu realnu vrednost, ukoliko je to potrebno zbog pada vrednosti plasiranog kredita. Odredba o revalorizaciji se ne može primeniti na način da banka sebi njenom primenom obezbedi profit, a da potom na taj revalorizovani iznos kredita naplati ugovorenu kamatu. To međutim ne utiče na načelnu dozvoljenost ugovaranja revalorizacije već na način njene faktičke primene, što se ceni u svakom konkretnom slučaju. Stoga je bez uticaja i neosnovan revizijski navod tužioca da banka ne može kumulativno koristiti dve ili više zaštitnih klauzula za očuvanje vrednosti kapitala jer banka to i nije učinila.

Pravilno su nižestepeni sudovi odbacili tužbu tužioca za utvrđenje potraživanja na ime troškova postupka, nastalih u ranijoj fazi predmetnog postupka do pokretanja postupka stečaja nad tuženom bankom. Polazeći od načela jedinstva postupka i pravila predviđenog odredbom člana 153. ZPP, da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove, odnosno srazmerno postignutom uspehu u sporu, te da je u konkretnom slučaju doneta delimična presuda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da nisu bili ispunjeni uslovi za odlučivanje o do sada nastalim troškovima postupka.

Pravilne su i odluke nižestepenih sudova kojima je odbijen tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje potraživanja po osnovu naknade štete, koja je tužiocu pričinjena blokadom njegovog računa od strane tužene banke. U tom smislu pravilno nižestepeni sudovi zaključuju da banka nije imala osnova da proglasi dospelim iznose kredita po svim zaključenim ugovorima o kreditu sa tužiocem i da mu usled toga blokira račun zaduženjem za iznos celokupnog kredita. U dosadašnjem toku postupka je utvrđeno da banka nije izvršila pravilan obračun kredita jer je kamatu za mesec novembar 2008. godine obračunala na revalorizovani iznos kredita, za period kada nije postojala Odluka o revalorizaciji. Jedina neizmirena obaveza tužioca na dan kada je banka proglasila kredite dospelim bila je kamata obračunata za 11. mesec 2008. godine. Međutim, kako to pravilno nalaze nižestepeni sudovi, tužilac u toku postupka nije dokazao da je zbog blokade njegovog računa od strane banke pretrpeo štetu u vidu izgubljene dobiti zbog nemogućnosti realizacije investicija na kupljenim katastarskim parcelama na Zlatiboru i u Buljaricama. Utvrđeno je da tužilac u momentu pokretanja postupka, a ni naknadno, nije preduzeo konkretne radnje na realizaciji idejnih projekata gradnje već je posedovao samo investicione projekcije za realizaciju dva turističko-stambena kompleksa. Na osnovu toga je veštačenjem u toku postupka utvrđeno kolike bi prihode tužilac ostvario od gradnje na kupljenim lokacijama, što ni u kom slučaju ne može predstavljati dobitak tužioca koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima u skladu sa odredbom člana 189. stav 3. ZOO. Tužilac nije započeo gradnju na navedenim lokacijama, niti je preduzeo pripremne radnje. Blokada računa tužioca nije usledila u toku gradnje na označenim lokacijama pa osujetila dalje izvođenje radova, u kom slučaju bi se moglo govoriti o dobiti koju je tužilac osnovano očekivao ukoliko su radovi bili u završnoj fazi i bila u izgledu prodaja stanova. Nasuprot tome, blokada računa tužioca usledila je pre preduzimanja bilo kakvih radnji radi realizacije navedenih idejnih projekata. Stoga su neosnovani revizijski navodi tužioca da on nije preduzeo nikakve radnje jer nije mogao da vrši plaćanja sa računa u blokadi, s obzirom da bi time prekršio propise koji takav vid poslovanja zabranjuju. Navedeno naročito imajući u vidu da je račun tužioca odblokiran 14.02.2013. godine, nakon čega tužilac takođe nije preduzeo nijednu radnju usmerenu ka realizaciji predmetnih projekata. Osim toga, očekivane projekcije tužioca o tome koliku bi dobit ostvario od prodaje stanova na ovim lokacijama, bazirano na nalazu veštaka o tržišnim cenama stambenog prostora na Zlatiboru i u Buljaricama, ne znači da bi tužilac tu dobit zaista i ostvario. Prodaja stanova zavisi od brojnih faktora i trenutnog stanja na tržištu koje je promenljivo u zavisnosti od ponude i potražnje, ekonomskih prilika u zemlji i finansijske moći potencijalnih kupaca, što je sve bilo nesagledivo sa aspekta egzaktne, očekivane dobiti po tom osnovu.

Vrhovni sud je cenio i ostale revizijske navode tužioca, ali je našao da nisu od uticaja na pravilnost pobijane drugostepene presude.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Revizija tužioca kojom se pobija odluka drugostepenog suda, u stavu II, kojim je potvrđena delimična presuda Privrednog suda u Beogradu u stavu 4 izreke, nije dozvoljena u smislu odredbe člana 420. stav 1. ZPP. Naime, rešenjem prvostepenog suda, sadržanim u stavu 4 izreke, odbijen je predlog za izuzeće veštaka dr Nedeljka Tice iz Novog Sada, koje je potvrđeno presudom drugostepenog suda. Imajući u vidu da nije u pitanju rešenje kojim je postupak pravnosnažno okončan, sledi da protiv te odluke revizija nije dozvoljena u smislu navedenog člana 420. stav 1. ZPP.

Iz istog razloga nije dozvoljena ni revizija tužioca izjavljena protiv stava IV drugostepene presude, kojim je ukinuta delimična presuda Privrednog suda u Novom Sadu u stavu 1a izreke i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Kako u tom delu postupak nije pravnosnažno okončan, revizija nije dozvoljena u skladu sa odredbom člana 420. stav 1. ZPP.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 413. ZPP.

Pravilne su odluke nižestepenih sudova kojima je odbačena protivtužba tužene u delu zahteva da se obaveže tužilac da iznos glavnog duga po ugovorima o kreditu isplati Agenciji za osiguranje depozita. Pravilno nižestepeni sudovi nalaze da je protivtužba sa tako postavljenim zahtevom nedozvoljena. Agencija za osiguranje depozita, ovde umešač, nije stranka u postupku pa tužilac nije mogao biti obavezan da njoj izvrši isplatu duga. U toku postupka tužena banka je otuđila pravo o kom teče parnica, odnosno potraživanje po osnovu zaključenih ugovora o kreditu sa tužiocem, tako što je isto ustupila Agenciji za osiguranje depozita. Odredba člana 198. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.125/2004 i 111/09), po kom se vodi predmetni postupak, predviđala je da ako koja od stranaka otuđi stvar ili pravo o kome teče parnica, to ne sprečava da se parnica među istim strankama dovrši (stav1). Lice koje je pribavilo stvar ili pravo o kome teče parnica može stupiti u parnicu namesto tužioca, odnosno tuženog, samo ako na to pristanu obe stranke (stav 2). Parnica se vodi i okončava između parničnih stranaka u ulozi tužioca i tuženog. U skladu sa odredbom člana 331. stav 1. ZPP, sud može samo tuženom da naloži izvršenje određene činidbe. Član 332. ZPP predviđa mogućnost da tuženi umesto naložene činidbe može platiti tužiocu određeni novačni iznos ili ispuniti neku drugu činidbu i to je jedina specifičnost koju Zakon o parničnom postupku poznaje. Stoga, ne postoji mogućnost da se tužilac obaveže da činidbu izvrši bilo kom drugom licu osim tuženom u postupku. Revizijama tužene i umešača pobija se drugostepena odluka u tom delu, uz istovetan revizijski navod da ne postoji smetnja da sud naloži tužiocu da predmetni dug izmiri novom poveriocu – sticaocu po ugovorima o cesiji, bez obzira što isti nije stranka u postupku. Vrhovni sud ocenjuje takav revizijski navod neosnovanim iz već iznetih razloga. Vrhovni sud takođe napominje da je Izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2018. godine, odredbom člana 204. stav 3. Zakona, predviđena mogućnost da lice koje je od tužioca pribavilo stvar ili pravo o kome teče parnica, stupi u parnicu umesto tužioca na osnovu pismene saglasnosti koju tužilac dostavi sudu. Agencija za osiguranje depozita je shodno navedenom imala mogućnost da stupi u parnicu umesto tužene banke kao protivtužioca na osnovu njene pismene saglasnosti dostavljene sudu. Kako to nije učinila, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da je protivtužba sa zahtevom da se tužilac obaveže da iznos glavnog duga isplati Agenciji za osiguranje depozita, koja nije stranka u postupku, nedozvoljena. Revizijskim navodima tužene i umešača nije dovedena u pitanje pravilnost odluke drugostepenog suda u pobijanom delu.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je doneo odluku kao u stavu trećem i četvrtom izreke, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, u vezi odredbe člana 420. stav 1. i 6. ZPP.

Imajući u vidu da umešač i tužilac nisu uspeli u revizijskom postupku, Vrhovni sud odbio je njihove zahteve za naknadu troškova revizijskog postupka, pri čemu tužilac iste nije ni opredelio.

Na osnovu iznetog odlučeno je kao u stavu petom izreke.

Predsednik veća - sudija

Jasmina Stamenković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković