Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), i ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, dok se na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka revizijom tuženog određeno ne ukazuje.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom po održanoj raspravi pred drugostepenim sudom, tužilja je 08.10.2013. godine povređena na autobuskom stajalištu kod Sajma u Beogradu oko 06,20 – 06,30 časova nakon što je izašla iz autobusa na zadnja vrata. Ispred autobusa iz kojeg je tužilja izašla, stajala su dva autobusa. Iza tog autosbusa stajao je autobus tuženog koji je saobraćao na liniji broj 860 i koji je u jednom trenutku naglo započeo da zaobilazi sa leve strane autobus iz kojeg je izašla tužilja u nameri da pretekne odnosno zaobiđe taj i autobuse koji su stajali ispred njega. Tom prilikom se, zadnji desni deo ovog autobusa, koji je zglobni, zaneo i oborio tužilju na pločnik. Pozvana je hitna pomoć i tužilja je prevezana u UC. Istog dana je operisana. Nakon toga je nastavljeno lečenje tužilje koje je trajalo 4 - 5 meseci. Uviđaj policije na licu mesta nije obavljen ali je policija, na poziv lekarske ekipe Urgentnog centra, obavila razgovor sa tužiljom o nezgodi i o tome sačinila izveštaj. Tužilaštvo je pokrenulo postupak protiv nepoznatot izvršioca zbog izvršenja krivičnog dela ugrožavanje javnog saobraćaja iz člana 289. stav 3. u vezi sa članom 1. KZ. U tom postupku nije utvrđen identitet izvršioca i nije identifikovano vozilo koje je učestvovalo u predmetnoj saobraćajnoj nezgodi, a predmet je u evidenciji do pronalaska nepoznatog učinioca ili do nastupanja zastarelosti krivičnog gonjenja. Prema nalazu i mišljenju veštaka specijaliste ortopedske hirurgije i traumatologije, kao posledica preloma kuka (prelom vrata butne kosti) koja je u postoperativnom periodu komplikovala emboliju pluća, koja povreda predstavlja tešku telesnu povredu, tužilja je trpela bolove jakog inteziteta u trajanju od dva dana, srednjeg inteziteta u trajanju od tri nedelje koji su najpre zamenjeni stalnim, a potom i povremenim nejednakim i nepravilnim bolovima slabog inteziteta u trajanju od ukupno šest meseci. Kod tužilje je došlo do umanjenja estetskog izgleda u srednjem stepenu zbog skraćenja leve noge, hramajućeg hoda i operativnog reza. Umanjenje životne aktivnosti zbog skraćenja leve noge, ograničenja pokreta u levom kuku kao i problema sa disanjem, sa traumatološkog aspekta iznosi 35% . Prema nalazu i mišljenju veštaka specijaliste neuropsihijatrije, tužilja je kao posledicu štetnog događaja trpela strah jakog inteziteta u trajanju od osam sati u vidu straha od gubitka života i ishoda lečenja, strah srednjeg inteziteta od dva meseca u vidu zabrinutosti od ishoda lečenja i eventualnih posledica od povreda kao i strah slabog inteziteta u trajanju od 12 meseci usled zabrinutosti za definitivni ishod lečenja i moguće trajne posledice po opštu životnu sposobnost. Priroda, intezitet i trajanje pretrpljenog straha su doveli do trajnog narušavanja psihofizičke stabilnosti tužilje koja se ogleda u postraumatskom anksiozno – depresivnom sindromu, koji umanjuje opštu životnu aktivnost tužilje za 15%. Prema usaglašenom nalazu i mišljenju sudskih veštaka, ukupno umanjenje životne aktivnosti kod tužilje sa aspekta obe specijalnosti iznosi 43%.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je zaključio da je tužilja dokazala da je kao pešak na autobuskom stajalištu u saobraćajnom udesu zadobila tešku telesnu povredu, usled koje je trpela strah, fizički bol, i naruženost, te umanjenje životne aktivnosti i da je ta šteta nastala u vezi sa opasnom stvari – autobusom u pokretu u vlasništvu tuženog, odnosno u vezi sa opasnom delatnošću – prevozom putnika koju obavlja tuženi. Stoga je u smislu člana 173. Zakona o obligacionim odnosima, tuženi kao vlasnik opasne stvari, odnosno vršilac opasne delatnosti, dužan da tužilji pretrpljenu štetu naknadi. S druge strane, tuženi tokom postupka, u smislu odredbe člana 228. ZPP, nije pružio dokaze na osnovu kojih bi se nesumnjivo utvrdilo da su tužilja ili neko treće lice skrivili predmetnu štetu.

Vrhovni sud nalazi da su neosnovani revizijski navodi tuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 173. Zakona o obligacionim odnosima, šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću, smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete. Za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi (član 174).

Uslovi za oslobađanje od odgovornosti imaoca opasne stvari propisani su u članu 177. navedenog zakona, tako što se imalac stvari oslobađa odgovornosti ako dokaže da je šteta nastala isključivom radnjom oštećenika ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti (stav 2), dok se imalac oslobađa odgovornosti delimično, ako je oštećenik delimično doprineo nastanku štete (stav 3).

U konkretnom slučaju, tužilja je pretrpela štetu kao pešak dok je stajala na autobuskom stajalištu autobusa u vlasništvu tuženog, koji je bio u pokretu, a tuženi tokom postupka pretpostavku uzročnosti štete od autobusa kao opasne stvari nije oborio. Stoga tuženi kao vlasnik opasne stvari jeste u obavezi da tužilji naknadi pretrpljenu nematerijalnu štetu, koju je drugostepeni sud, uz ocenu svih relevantnih okolnosti iz člana 200. i 201. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima koji su od uticaja na visinu pravične naknade (vrsta i težina povrede, procenat umanjenja životne aktivnosti, intezitet i trajanje fizičkih bolova i straha i stepen naruženosti) odmerio u iznosima koje prihvata i Vrhovni sud.

Neosnovano se revizijom ukazuje na činjenicu da je tužilja radi naknade štete pokrenula i postupak protiv Udruženja osiguravača Srbije – Garantni fond povodom istog događaja, a što po navodima revizije dokazuje da tužilja ni na koji način nije dokazala da se nezgoda dogodila na način kako to ona tvrdi, da je nelogična situacija da je navedenom prilikom autobus ušao na stajalište bez da se popeo na trotoar i da prilikom takvog događaja tužilja bude jedina povređena, te da ni Prvo osnovno javno tužilaštvo nije uspelo da utvrdi identitet izvršioca niti je uspelo da identifikuje vozilo koje je učestvovalo u saobraćajnoj nezgodi. Naime, dokazi na koje ukazuje revident ne dovode u sumnju zaključak drugostepenog suda da tuženi u ovom postupku nije dokazao da šteta koju je tužilja pretrpela navedenom prilikom ne potiče od opasne stvari – autobusa, čiji je vlasnik tuženi.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka, jer je doneta primenom člana 153, i 154. ZPP.

Na osnovu izloženog, primenom odredbe člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković