Presudom Višeg suda u Leskovcu Gžrr 892/21 od 24.11.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje da se tužena obaveže da joj na ime naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Osnovnog suda u Vranju I 1470/18 isplati: na ime glavnog duga iznos od 677,45 evra sa domicilnom kamatom od 31.05.2021. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu u trenutku ispunjenja, na ime troškova parničnog postupka iznos od 4.211,42 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 31.05.2021. godine do isplate i na ime troškova izvršnog postupka iznos od 2.122,31 dinara. Stavom drugim izreke, preinačena je odluka o troškovima postupka iz stava trećeg izreke prvostepene presude, tako što je tužilja obavezana da tuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 30.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, konstatovano je da stav drugi izreke prvostepene presude ostaje neizmenjen.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, na osnovu odredbe člana 404. Zakona parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju su ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 404. stav 1. Zakona parničnom postupku za odlučivanje o reviziji tužilje, kao o izuzetno dozvoljenoj, radi ujednačavanja sudske prakse.

Iz tog razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu prvom izreke doneo primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu, primenom odredbe čana 408. Zakona parničnom postupku i utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjenicama utvrđenim u sprovedenom postupku, pravnosnažnim rešenjem Osnovnog suda u Vranju R4 I 333/19 od 29.07.2019. godine je utvrđeno da je tužilji povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Opštinskog suda u Vranju I 1470/08 ( pogrešno u izreci rešenja navedeno Osnovnog suda u Vranju I 1470/08), a odbijen je njen zahtev da se naloži ubrzanje postupka izvršenja, koji je tada bio u prekidu zbog postupka koji se vodio pred Privrednim sudom u Leskovcu. U postupku pred Privrednim sudom u Leskovcu, rešenjem Reo 1/2020 od 03.03.2021.godine otvoren je stečajni postupak nad HK PK „Jumko“ A.D. Vranje, potvrđeno usvajanje Unapred pripremljenog plana reorganizacije – prečišćeni tekst od 07.12.2020.godine i obustavljen postupak stečaja. Tužilji je povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetu izvršenja I 1470/08 utvrđena zato što njeno potraživanje iz radnog odnosa nije namireno, iako je u svojstvu izvršnog poverioca još 02.08.2008.godine podnela predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika HK PK „Jumko“ A.D. Vranje, na osnovu pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Vlasotincu P 237/07 od 10.12.2007. godine, radi naplate minimalne zarade i troškova postupka, i predloženo izvršenje je dozvoljeno rešenjem Opštinskog suda u Vranju I 1470/08 od 03.09.2008. godine, ali nije sprovedeno. Utvrđene činjenice da je izvršni dužnik HK PK „Jumko“ A.D. Vranje bio u restrukturiranju po Odluci Agencije za privatizaciju od 10.01.2011.godine i da prema dostavljenoj potvrdi Agencije za privredne registre i prikazu vlasništva dužnika sa sajta Centralnog registra hartija od vrednosti, većinski akcionari ovog preduzeća su: Akcijski fond Republike Srbije, Fond za razvoj RS i RF PIO sa učešćem od 62,75% akcija, ukazuju da se radi o preduzeću koje je poslovalo sa većinskim državnim kapitalom. Na taj način razjašnjeno je pitanje na koje je drugostepeni sud ukazao pri donošenju rešenja Gžrr. 772/20 od 17.12.2020.godine.

Na osnovu činjeničnog stanja koje je utvrdio, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilje delimično usvojio i tuženu obavezao da joj naknadi imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku sa pripadajućom kamatom, primenom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 58. Ustava Republike Srbije. Prvostepeni sud je stava da je Republika Srbija objektivno odgovorna zbog nenaplaćenog potraživanja iz radnog odnosa prema preduzeću sa većinskim državnim kapitalom, koje po svojoj prirodi i karakteru ima egzistencijalni značaj za tužilju. Taj sud je tužbeni zahtev usvojio u visini nenaplaćenog potraživanja od 677,45 eura u dinarskoj protivrednosti i troškova parničnog postupka u iznosu od 4.211,42 dina i izvršnog postupka u iznosu od 2.122,31 dinar, sa prpadajućom kamatom od dana presuđenja 31.05.2021.godine.

Drugostepeni sud je preinačio presudu prvostepenog suda u stavu prvom i trećem izreke, tako što je tužbeni zahtev tužilje odbio, pošto je zaključio da je usvojeni Unapred pripremljeni plan reorganizacije izvršna isprava i smatra se novim ugovorom za izmirivanje potraživanja koja su u njemu navedena, kako i kako će biti tretirana potraživanja koja budu naknadno utvrđena a planom nisu obuhvaćena. Uz to, drugostepeni sud je zaključio da nema uslova za objektivnu odgovornost tužene za nastalu imovinsku štetu, jer se u konkretnom slučaju radi o imovinskoj šteti koju je tužilja bila dužna da dokaže u smislu da je šteta nastala kao posledica dugotrajnog trajanja postupka sudske zaštite, odnosno da se imovinska šteta može dovesti u uzročno-posledičnu vezu sa utvrđenom povredom prava, primenom pravila o adekvatnoj uzročnosti, jer nije svaki uzrok dovoljan, već samo onaj koji je adekvatno podoban da dovede do nastanka imovinske štete.

Vrhovni sud nalazi da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je tužbeni zahtev odbio.

Prema članu 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br. 40/2015), stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u roku od godinu dana od kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

U konkretnom slučaju, utvrđenom povredom prava na suđenje u razumnom roku tužilja je stekla pravo da zahteva od tužene naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja i podnela je tužbu za naknadu te štete. Tužena je objektivno odgovorna za štetu koju je tužilja, kao zaposlena u privrednom društvu sa većinskim državnim kapitalom, bez svoje krivice pretrpela, tako što nije naplatila svoje novčano potraživanje iz radnog odnosa u izvršnom postupku, a pravnosnažnim rešenjem utvrđeno je da joj je u tom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Zaključak Vrhovnog kasacionog suda od 02.11.2018. godine, dopunjen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj dana 27.09.2019. godine, donet u svrhu ujednačavanja sudske prakse, upućuje da sva opšta pravila odštetnog prava važe i za naknadu imovinske štete po članu 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, a da su jedino u situaciji izostale naplate potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa prema poslodavcu koji je poslovao sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom utvrđeni povoljniji uslovi koji su dovoljni za odgovornost tužene države za štetu. Upravo se o takvoj situaciji radi u ovom slučaju i direktnoj odgovornosti tužene za štetu, koja je tužilji pravilno dosuđena presudom prvostepenog suda.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona parničnom postupku odlučio kao u stavu drugom izreke.

Kako je tužilja uspela u postupku po reviziji, na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju joj troškovi revizijskog postupka, zbog čega je odlučeno kao u stavu trećem izreke. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu. Tužilji pripada na ime sastava revizije iznos od 18.000,00 dinara, prema važećoj AT i iznos od 10.171,60 dinara, prema TT.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković