Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac kao izvođač i pravni prethodnik tuženog, kao naručilac, zaključili su Ugovor koji je za predmet imao građevinske radove na sanaciji kanala Strvna i Čemernik, koji čine sistem za punjenje akumulacije Vlasina u sistemu Vlasinskih hidroelektrana, u svemu prema glavnom projektu sanacije dovoda Čemernik i glavnom projektu sanacije dovoda Strvni i izvođačkom projektu koji je izradio Institut za vodoprivredu „Jaroslav Černi“ iz Beograda. Ukupna cena radove iznosila je 538.059.383,40 dinara bez PDV-a. Izvođač radova (tužilac) bio je dužan da u korist naručioca obezbedi neopozivu, bezuslovnu, naplativu na prvi poziv bankarsku garanciju za dobro izvršenje posla, na iznos 5% ugovorene vrednosti odnosno 26.902.969,00 dinara, sa rokom važnosti 30 dana duže od isteka ugovorenog roka za završetak posla. Takođe je, kao sredstvo obezbeđenja, predviđeno pribavljanje bankarske garancije za vraćanje avansa i garancije za otklanjanje nedostataka u roku. Ugovoreni rok za završetak radova je 30 meseci od dana zaključenja ugovora. Odredbom čl. 7. stipulisano je da ako izvođač ne ispuni ugovornu obavezu ili zadocni sa njenim ispunjenjem, dužan je da naručiocu plati ugovornu kaznu u visini 5% ukupne ugovorene cene, odnosno 26.902.969,00 dinara. Članom 10. ovog Ugovora je definisano da će se smatrati da je izvođač izveo sve ugovorene radove kada zapisnički i bez primedbi iste primi stručna komisija naručioca. Sastavni deo ugovora je ponuda izvođača br. 338 od 02.02.2011. godine sa predmerom i predračunom radova i sa strukturom cene. Aneksom br. 1 navedenog Ugovora (od 24.09.2013. godine) rok za izvođenje i predaju radova definisan je do 30.10.2015. godine, a Aneksom 2 produžen je do 30.10.2017. godine. Ovim aneksom obavezan je tužilac da obezbedi garanciju za dobro izvršenje posla na iznos 5% ugovorene vrednosti odnosno 26.902.969,00 dinara sa rokom važnosti 30 dana dužim od ugovorenog roka za izvođenje radova. Zapisnik o primopredaji izvedenih radova i konačnom obračunu potpisan je od strane tužioca i komisije naručioca radova. Prema sadržini zapisnika, radovi su završeni 27.10.2017. godine što je evidentirano u građevinskom dnevniku, nisu izvedeni u ugovorenom roku, a od ugovorene vrednosti radova od 538.059.383,40 dinara realizovana vrednost radova je 57.475.491,80 dinara. Konstatovano je i da je postojala podeljena odgovornost ugovornih strana u realizaciji ugovora, da je izvođač postupao po primedbama i nalozima nadzornog organa a radovi su izvedeni prema projektnoj dokumentaciji i pravilima struke. U obračunu je konstatovano da su zapisnikom obuhvaćeni svi radovi i sva međusobna potraživanja tako da nijedna strana nema pravo na bilo kakva potraživanja ni po kom osnovu, osim obaveza izvođača da, prema dostavljenom projektu, dovede deponiju materijala iz iskopa u projektovano stanje, da iz baze ispod brane Vlasina ukloni svoje objekte i da o svom trošku otkloni sve nedostatke koji se budu pojavili u garantnom roku od 2 godine. Zapisnikom se dalje konstatuje obaveza naručioca radova da isplati iznos od 7.666.099,20 dinara prema konačnom obračunu te da su otežani uslovi radova na nadmorskoj visini od preko 1.200m, smanjenje građevinske sezone, nepovoljni meteo uslovi i činjenica da je projekat urađen bez odgovarajućih građevinskih podloga koje bi zbog otežanih uslova pribavljanja bile veoma skupe, uslovile da su se čekala rešenja projektanta, sa procedurama oko javnih nabavki.

Tuženi je dana 29.11.2017. godine podneo na realizaciju bankarsku garanciju za dobro izvršenje posla na iznos od 26.902.969,00 dinara, te je banka garant na račun tuženog doznačila navedeni iznos.

Veštačenjem je utvrđeno da je u toku izvođenja radova došlo do značajnih odstupanja u odnosu na pozicije iz ponude, da vrednost više izvedenih količina ugovorenih pozicija iznosi 105.557.765,50 dinara odnosno 49,2% u odnosu na vrednost ugovorenih količina, a da vrednost ugovorenih pozicija koje nisu mogle ili nisu trebale da se izvedu iznosi 213.680.256,30 dinara odnosno 43,7% vrednosti ugovorenih količina. U građevinskom dnevniku nema upisanih primedbi na kvalitet izvedenih radova, tužilac nije pozivan od strane tuženog da otkloni eventualne nedostatke na izvedenim radovima (s tim da nema evidentiranih nedostataka) niti je tuženi angažovao treće lice da otkloni nedostatke na radovima koje je tužilac izveo. Veštak je konstatovao i da investiciono projektna dokumentacija prema kojoj su ugovoreni radovi nije bila adekvatna. Smanjenje obima ugovorenih radova prouzrokovano je netačnim premerom, izmenom projektnog rešenja-površina koje se oblažu geomembranom, odustajanjem od radova na putu za „manastir“ zbog velikog obima i nerešenih imovinsko pravnih odnosa i nedefinisanim obimom radova na dovodu Čemernik.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi usvajaju tužbeni zahtev primenjujući materijalno pravne odredbe iz čl. 210. i 214., te čl. 614. Zakona o obligacionim odnosima. Prema iznetoj argumentaciji tuženi je bez osnova aktivirao bankarsku garanciju na koji način se neosnovano obogatio, s obzirom da je stručna komisija tuženog nakon pregleda izvedenih radova od strane tužioca, zapisnički i bez primedbi dana 27.10.2017. godine primila radove. Zapisnikom o primopredaji izvedenih radova i konačnim obračunom konstatovano je da su istim obuhvaćeni svi radovi i sva međusobna potraživanja tako da nijedna strana nema pravo na bilo kakva potraživanja po drugom osnovu.

Revizijom se osporava izneto stanovište nižestepenih sudova. Revident smatra da su ispunjeni uslovi za aktivaciju bankarske garancije jer su zapisniku o primopredaji navedene obaveze tužioca koje on nije izvršio. Osim toga, tužilac nije izvršio sve ugovorene radove, što je konstatovao i veštak neargumentovanom tvrdnjom da su ti manjkovi posledica „netačnih premera“. Sud je zaključak o izvedenim radovima izveo na osnovu zapisnika i konačnog obračuna iako ovaj dokaz nije izveden u prvostepenom postupku. Pogrešno je primenjeno i materijalno pravo jer sudovi nisu pravilno kvalifikovali predmetni ugovor da bi mogli da primene institut neosnovanog obogaćenja.

Revizija nije osnovana.

Nasuprot revizijskim navodima pravilan je zaključak da se tuženi neosnovano obogatio za iznos naplaćen po garanciji. Naime, bankarskom garancijom za dobro izvršenje posla banka garant se obavezuje da će investitoru isplatiti određenu novčanu sumu u slučaju da dužnik – izvođač ne ispuni ili neuredno ispuni svoje ugovorne obaveze. Ona pokriva rizik neispunjenja ili neurednog ispunjenja obaveze odnosno neispunjenja u roku. Zapisnikom o primopredaji izvedenih radova i konačnim obračunom konstatovano je da su istim obuhvaćeni svi radovi i sva međusobna potraživanja tako da nijedna strana nema pravo na bilo kakva potraživanja po drugom osnovu, što je potvrđeno i od strane veštaka građevinske struke. Ne stoje tvrdnje revidenta da neizvršenje preostalih ugovornih obaveza na koje se tužilac obavezao nakon potpisivanja zapisnika o primopredaji izvedenih radova (dovođenje deponije materijala iz iskopa u projektovano stanje, da iz baze ispod brane Vlasina ukloni svoje objekte i da o svom trošku otkloni sve nedostatke koji se budu pojavili u garantnom roku od 2 godine) predstavljaju osnov za aktivaciju bankarske garancije za dobro izvršenje posla. Bankarska garancija je aktivirana iz drugih razloga, jasno navedenih u izjavi uz zahtev za plaćanje po istoj, odnosno jer nisu izvedeni radovi iz predmeta ugovora koji se odnose na sanaciju dela dovoda. To je suprotno sačinjenom zapisniku.

Ne stoji ni navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Nepravilna kvlifikacija predmetnog ugovora kao ugovora o delu umesto ugovora o građenju, kako tvrdi revident, irelevantna je jer tužilac utuženi uznos potražuje po osnovu iistituta neosnovanog obogaćenja iz člana 210. Zakona o obligacionim odnosima.

U preostalom delu revizije, revident iznosi tvrdnju da u prvostepenom postupku nije pročitan kao dokaz konačni obračun na kome je zasnova prvostepena odluka, (što je netačno jer je isti dokaz cenjen na 6 strani prvostepene presude), analizira izvedene dokaze od strane prvostepenog suda i pobija utvrđeno činjenično stanje. Drugostepeni sud nije iznova cenio dokaze, niti utvrđivao drugačije činjenično stanje. Zbog navedenog bitna povreda na koju se ukazuje nije učinjena u postupku donošenja odluke koja se revizijom pobija. Pored toga, ovakvim revizijskim navodima se osporava pravilnost utvrđenog činjenično stanja na kojem su zasnovane nižestepene odluke, pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, nezavisno od primene materijalnog prava, ne predstavlja dozvoljeni revijski razlog u smislu člana 407. st. 2. Zakona o parničnom postupku.

Sledemo rečenog, tuženi jeste neosnovano aktivirao bankarsku garanciju za dobro izvršenje posla, na koji način se neosnovano obogatio iznosom od 26.902.969,00 dinara na štetu tužioca, pa je tuženi primenom člana 210. Zakona o obligacionim odnosima pravilno obavezan na isplatu navedenog iznosa sa pripadajućom zateznom kamatom od 05.12.2017. godine.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković