U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branke Dražić, predsednika veća, Marine Milanović i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., ..., čiji je punomoćnik Edvin Prelić, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Ermedin Ćućević, advokat iz ..., radi sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2146/23 od 24.10.2023. godine, u sednici održanoj 24.09.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

 

 ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2146/23 od 24.10.2023. godine.

 ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Sjednici P 35/20 od 03.12.2020. godine, usvojen je tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 24.000 evra sa kamatom po osnovnoj eskontnoj stopi Evropske centralne banke koju utvrđuje NBS u dinarskoj protivvrednosti počev od 28.07.2011. godine kao dana dospelosti pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova postupka isplati 364.380,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2146/23 od 24.10.2023. godine, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Sjenici P 35/20 od 03.12.2020. godine i presuđeno tako što je stavom prvim izreke, usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati 24.000 evra sa kamatom po osnovnoj eskontnoj stopi ECB koju utvrđuje NBS u dinarskoj protivvrednosti počev od 01.11.2012. godine, kao dana dospelosti, pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev za isplatu kamate na iznos od 24.000 evra po osnovnoj eskontnoj stopi ECB koju utvrđuje NBS u dinarskoj protivvrednosti za period počev od 28.07.2011. godine do 31.10.2012. godine, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova postupka isplati 656.380,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonskih razloga i neblagovremenu dopunu revizije koju ovaj sud nije razmatrao. 

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP, u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP ne predstavlja razlog za izjavljivanje ovog pravnog leka, na osnovu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju (na glavnoj raspravi pred drugostepenim sudom) tužilac je saznao od tuženog da njegov brat planira da podigne kredit kod Evropskog investicionog fonda za razvoj malih i srednjih preduzeća preko izvesne VV iz ... (sa kojom je tuženi bio u kontaktu samo preko mejla), koji za obradu kredita uzima 0,5 % od tražene sume. Tužilac je zatražio od tuženog da i njemu pomogne u dobijanju kredita za njegove dve firme u iznosu od 1.200.000,00 dinara, na šta je tuženi pristao. Tuženi je obavestio tužioca da je potrebno da dostavi dokumentaciju za svoje firme radi dobijanja kredita i novac za obradu dokumentacije za VV (ukupno 33.000 evra). U tu svrhu, tužilac je dana 28.07.2011. godine dao tuženom deo potrebnog iznosa tj. 24.000,00 evra, kako bi ga tuženi odneo u ... i predao VV. Tom prilikom, tužilac je tuženom dao i 150 evra na ime troškova putovanja. O primopredaji novca je sačinjena priznanica na kojoj je konstatovano da VV dana 28.07.2011. godine (sa njenim potpisom) potvrđuje da je od AA primila 24.000 evra kao avans za poslovni aražman koji je dužna da odradi za njegovo preduzeće, a koju priznanicu je istog dana potpisao i tuženi u svojstvu svedoka. Tuženi nije postupuo po nalogu, već je navedeni novčani iznos predao GG (kojeg je i tužilac poznavao) kako bi ga prosledio VV, uz saglasnost tužioca. GG je potom taj novac po nalogu VV predao licu po imenu DD, da bi novac na kraju završio kod lica po imenu ĐĐ. Tužilac nije dobio traženi kredit zbog neispunjavanja uslova (kako je to VV saopštila tuženom preko mejla), nakon čega je tuženi izgubio svaki kontakt sa njom. Tužiocu nije vraćen njegov novac.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da je između parničnih stranaka zaključen ugovor o nalogu u skladu sa odredbom člana 749. stav 1. ZOO, da tuženi nalog nije izvršio lično u skladu sa članom 753. stav 1. ZOO, već je izvršenje, predaju novca, poverio drugom licu GG bez dozvole nalogodavca, u ovoj parnici tužioca, i nije pružio sudu dokaze da je na to bio prinuđen prema okolnostima kako je to predviđeno stavom 2. člana 753. ZOO. Zbog toga, tuženi odgovara za rad zamenika, u konkretnom slučaju GG, jer je svojom voljom uveo treće lice u cilju ispunjenja ugovora, a nije pribavio saglasnost tužioca radi davanja novca trećem licu, iz čega proizlazi da je odstupio od datog naloga tužioca, zbog čega odgovara za štetu, na osnovu odredbe člana 262. u vezi sa članom 269. ZOO. Odlučujući o prigovoru zastarelosti, drugostepeni sud je zaključio da potraživanje tužioca nije zastarelo jer je tužilac za štetu saznao 31. oktobra 2012. godine, kada je trebalo konačno da se ostvari kredit, a kako ga je mejlom obavestio tuženi tada će otići „gore u BG“ radi povraćaja novca, a tužbu je podneo 05.06.2017. godine, to objektivni rok od pet godina iz člana 376. ZOO nije istekao. Tužiocu je dosuđena i kamata počev od 31.10.2012. godine, po stopi kako je to postavljeno tužbenim zahtevom, a na osnovu člana 277. stav 1. ZOO.

Po nalaženju ovo suda pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo.

Ugovorom o nalogu obavezuje se nalogoprimac prema nalogodavcu da za njegov račun preduzme određene poslove (član 749. stav 1. ZOO). Od dobijenog naloga nalogoprimac može odstupiti samo sa saglasnošću nalogodavca, a kada mu zbog kratkoće vremena ili iz kog drugog uzroka nije moguće tražiti saglasnost nalogodavca, on može odstupiti od naloga i uputstva samo ako je po proceni svih okolnosti, mogao osnovano smatrati da to zahtevaju interesi nalogodavca (član 752. stav 1. ZOO), ako nalogoprimac prekorači granice naloga ili odstupi od dobijenih uputstava van slučaja predviđenog u prethodnom stavu, neće se smatrati za nalogoprimca, već za poslovođu bez naloga, izuzev ako nalogodavac naknadno odobri ono što je uradio (stav 2. ovog člana). Nalogoporimac je dužan izvršiti nalog lično (član 753. stav 1. ZOO), izvršenje naloga može poveriti drugome samo ako mu nalogodavac to dozvoli, kao i ako je na to prinuđen okolnostima (stav 2.), u tim slučajevima on odgovara ne samo za izbor zamenika, nego i za uputstva koja mu je dao (stav 3.), u ostalim slučajevima on odgovara za rad zamenika, kao i za slučajnu propast ili oštećenje stvari, koji bi se dogodili kod zamenika (stav 4.), a nalogodavac može u svakom slučaju zahtevati neposredno od zamenika izvršenje obaveze iz naloga (stav 5.).

Kroz odredbu člana 262. ZOO izraženo je osnovno pravno načelo prema kojem dužnik mora izvršiti ugovornu obavezu koju je preuzeo zaključenjem ugovora (član 17. stav 1. ZOO). Sledom iznetog, dužnik ne može poveriti ispunjenje svoje ugovorne obaveze trećem licu ako njegov ugovor sa poveriocem ima karakter ugovora koji je zaključen s obzirom na lična svojstva dužnika (ugovor intuitu personae). Kada dužnik svojom voljom uvede treće lice u sferu ispunjenja ugovora, odgovara za rad svog zamenika (član 753. stav. 2 ZOO) isto onako kao što bi odgovarao da je sam ispunio obavezu, a kod ugovra o nalogu odgovara i za uputstva koja mu je dao (član 753. stav 3 ZOO). Ne bi se moglo smatrati da se dužnik ponašao savesno i pošteno (član 12. ZOO) ako je sa dužnom pažnjom izabrao svog zamenika, ali mu je dao neadekvatna uputstva u pogledu izvršenja obaveze. U svakom slučaju neophodno je da se sa angažovanjem trećeg lica saglasi i nalogodavac i da se detaljno upozna sa svim okolnostima i o poslovima i radnjama koje se obavljaju za njegov račun.

U konkretnom slučaju tuženi je angažovao treće lice da izvrši ugovor o nalogu koji je zaključio sa tuženim, pri čemu se tuženi nije saglasio, pa je tako odstupio od datog naloga tužioca, kako u pogledu toga koje lice treba da izvrši nalog (nalog je trebalo da izvrši tuženi lično), tako i u pogledu sadržine naloga (da se novac preda tačno određenom licu – VV), odlučivši se da umesto njega nalog izvrši treće lice (GG) a o tome nije obavestio tužioca. Svrha ugovora se nije ostvarila, a novac je nestao. Zbog toga je tuženi u obavezi da saglasno odredbi člana 262. stav 2. da tužiocu naknadi pričinjenu štetu koja se ogleda u tome što mu novac koji je predao tuženom radi ispunjenja ugovora o nalogu nije vraćen.

Nisu osnovani navodi u reviziji tuženog da je potraživanje tužioca zastarelo, jer subjektivni rok zastarelosti potraživanja naknade štete iz člana 376. stav 1. ZOO od tri godine od dana kada je oštećenih doznao za štetu i za lice koje ju je učinilo, mora biti u okviru objektivnog roka od pet godina propisanog odredbom člana 376. stav 2. ZPP. Kako je tužilac za štetu saznao 31. oktobra 2012. godine, a tužbu u ovoj parnici je podneo 05.06.2017. godine to je njegovo potraživanje, po navodima tuženog zastarelo.

Međutim, odredbom člana 376. stav 3.ZOO, propisano je da potraživanje štete nastale povredom ugovorne obaveze zastareva za vreme određeno za zastarelost te obaveze.

Opšti rok zastarelosti iznosi deset godina prema članu 371. ZOO, kojim je propisano da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti.

U konkretnom slučaju stranke su zaključile ugovor o nalogu i ugovorile obavezu tuženog da ispuni nalog tužioca – da preda novac određenom licu koje je trebalo da pomogne tužiocu u dobijanju kredita za njegove dve firme. U toj situaciji tuženi nije odgovoran po pravilima o deliktnoj odgovornosti, već po pravilima ugovorne odgovornosti, tako da se primenjuje opšti rok zastarelosti iz člana 371. ZOO, koji iznosi 10 godina. S obzirom da do realizacije kredita nije došlo, to je tužiočevo potraživanje dospelo 31.10.2012. godine, kada je trebalo da se konačno realizuje kredit, a kako je tužbu podneo 05.06.2017. godine, to nije istekao opšti rok zastarelosti iz člana 371. ZOO, te je tuženi u obavezi da tužiocu naknadi štetu u visini datog novčanog iznosa, primenom osnovnog načela i opšteg pravila iz člana 17. i 262. ZOO, zbog čega navodi revizije tuženog da je pogrešno primenjeno materijalno pravo nisu osnovani.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Vrhovni sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova za sastav odgovora na reviziju na osnovu člana 165. ZPP, u vezi sa članom 154. stav 1. istog zakona, jer odgovor na reviziju nije bio potreban radi vođenja parnice, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković