Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su 27.11.2006. godine zaključile dva ugovora o utvrđivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti pod istim brojem. Prema jednom od ugovora, tužilji je povereno obavljanje poslova ..., a po drugom ugovoru obavljanje poslova ... . Rešenjem tuženog od 11.12.2006. godine tužilja je sa radnog mesta ... na poslove i radne zadatke ... služba ... počev od 11.12.2006. godine. Ugovorom o radu od 18.09.2014. godine tužilji je povereno obavljanje poslova ... . Osporenim rešenjem tužilji je otkazan ugovor o radu sa 17.07.2015. godine, sa obrazloženjem da je usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena i smanjenja obima posla prestala potreba za obavljanjem poslova koje je obavljala po ugovoru o radu, a da joj tuženi ne može obezbediti obavljanje drugih poslova ili osposobljavanje na druge poslove niti upućivanje na rad kod drugog poslodavca. Istim rešenjem određeno je pravo tužilji na otpremninu u iznosu od 654.993,34 dinara. Donošenju osporenog rešenja prethodila je Odluka izvršnog odbora tuženog od 22.06.2015. godine, kojom je odlučeno da kod tuženog prestaje potreba za radom 29 zaposlenih i to 16 zbog ukidanja poslova i 13 zbog smanjenja broja zaposlenih usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena i smanjenog obima posla i Odluka generalnog direktora od 30.06.2015. godine, kojom je, na osnovu ovlašćenja datog od strane izvršnog odbora, odredio zaposlene za čijim radom je prestala potreba. Izmenama Pravilinika o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog od 30.06.2015. godine ukinuti su poslovi ... . Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog od 12.09.2014. godine, poslovi ... razvrstani su u poslove ... I grupe i poslove ... II grupe, tužilja je obavljala poslove ..., a poslovi ..., na koje je raspoređena tužilja, nisu bitno različiti od poslova ... II grupe na koje je raspoređen drugi izvršilac sa istom stručnom spremom kao i tužilja, a poslove ... II grupe mogla je da obavlja i obavljala ih je i tužilja.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilja, jer je smatrao da je tuženi, kao poslodavac tedencioznim raspoređivanjem ugrozio tužiljino pravo da ostane na radu i dalje obavlja poslove koje je obavljala i pre raspoređivanja na poslove koji su zatim ugašeni. Po oceni prvostepenog suda, nesporna je činjenica da tuženi nije ponudio tužilji pre davanja otkaza raspoređivanje na druge poslove, a da iz iskaza tužilje sledi da je tužilja tokom dugogodišnjeg rada obavljala sve režijske poslove kako na terenu tako i proizvodnoj hali. Osim toga, prvostepeni sud je smatrao da je tužilja osposobljena za obavljanje poslova ... i I i II grupe i da je te poslove obavljala na gradilištu i u proizvodnom pogonu, te da joj je tuženi mogao da ponudi i drugi posao u službi ... gde je inače obavljala rad. Tužilji je moglo biti ponuđeno pre davanja otkaza obavljanje bilo kojih drugih režijskih poslova s punim ili nepunim radnim vremenom odnosno najkraće sa polovinom radnog vremena ili joj je mogla biti ponuđena prekvalifikacija ili dokvalifikacija i raspoređivanje kod drugog poslodavca. Sve su to neophodni uslovi koje prethode donošenju rešenja o otkazu po osnovu tehnološkog viška, zbog čega je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev tužilje i poništio kao nezakonito rešenje tuženog od 17.07.2015. godine i obavezao tuženog da tužilju vrati na rad.

Drugostepni sud je preinačenio prvostepenu presudu i odbio, kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, primenom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, jer je utvrdio da je osporeno rešenje tuženog zakonito, s obzirom da je donošenju osporenog rešenja prethodila Odluka izvršnog odbora tuženog od 22.06.2015. godine, kojom je odlučeno da kod tuženog prestaje potreba za radom 29 zaposlenih i to 16 zbog ukidanja poslova i 13 zbog smanjenja broja zaposlenih usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena i smanjenja obima posla, da su izmenama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova kod tuženog od 30.06.2015. godine ukinuti poslovi ... i da su Odlukom generalnog direktora od 30.06.2015. godine, donetom na osnovu ovlašćenja datog od strane izvršnog odbora, određeni zaposleni za čijim radom je prestala potreba.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Pravilno je drugostepeni sud primenio član 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ... 75/14), kojim je propisano da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca i to ako usled tehnohloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla. S obzirom na broj ukupno zaposlenih na neodređeno vreme i broj zaposlenih za čijim je radom prestala potreba, tuženi nije bio u obavezi da donese Program rešavanja viška zaposlenih u smislu člana 153. – 158. Zakona o radu.

I po oceni Vrhovnog suda, osporeno rešenje je zakonito u smislu odredbi člana 179. stav 5. tačka 1. i člana 158. stav 1. Zakona o radu, pošto je rezultat sprovedenih organizacionih promena racionalizacije zaposlenih, koje su izvršene donošenjem Odluke izvršnog odbora tuženog od 22.06.2015. godine, kojom je odlučeno da kod tuženog prestaje potreba za radom 29 zaposlenih (16 zbog ukidanja poslova i 13 zbog smanjenja broja zaposlenih) usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena i smanjenja obima posla i izmenom Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta kod tuženog od 30.06.2015. godine, kojim su ukinuti i poslovi ... . Na ovaj način tuženi je u potpunosti ispoštovao postupak propisan odredbama Zakona o radu koji prethodi donošenju rešenja o otkazu ugovora o radu na osnovu odredbe člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu. Autonomno je pravo poslodavca da vrši organizaciju rada, a u nadležnosti suda nije da ispituje i ceni celishodnost ovakvog postupanja. Tuženi nije trećim licima poverio obavljanje poslova koji su ranije bili u opisu radnog mesta tužilje, pa nema povrede i zabrane iz člana 182. stav 1. Zakona o radu. Stoga nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje da je zloupotrebljen otkazni razlog zbog koga je tužilji osporenim rešenjem prestao radni odnos. Naime, institut „zabrane zloupotrebe prava“ štiti zaposlenog kao opšte važeći princip u ugovornom pravu (član 13. ZOO), koji se primenjuje i u oblasti rada. Zloupotreba prava postoji kada poslodavac u postupku davanja otkaza ispoštuje formu, ali ne i suštinske razloge instituta tehnološkog viška, kao posebnog otkaznog razloga. Iz člana 179. stav 5. tačka 1. i pravila koja su sadržana u članu 153. – 162. Zakona o radu proizlazi da je svrha tehnološkog viška otpuštanje radnika zbog bolje organizacije, tehnoloških promena i zbog ekonomskih promena. Zakon ne sadrži kriterijume kojih je poslodavac dužan da se pridržava pri određivanju na koje će se zaposlene odnositi prestanak potrebe za radom, već propisuje postupak koji se u tom slučaju primenjuje i određuje prava koja je poslodavac dužan da obezbedi zaposlenima za čijim je radom prestala potreba. U konkretnom slučaju poslovi koje je obavljala tužilja bili su sistematizovani u okviru radnog mesta, na kome je postojao samo jedan izvršilac – tužilja, a koje je izmenama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova tuženog ukinuto.

Neosnovani su i navodi revizije, kojima se ukazuje da nije došlo do ukidanja radnog mesta „...“ već da su samo ukinuti poslovi ..., za koje je utvrđeno da se ni po čemu ne razlikuju od poslova ... II grupe, te da je tužilja obavljala sve te poslove i poslove ... i ..., sa kojih razloga nije prestala potreba za njenim radom. Navodi su neosnovani, jer je pravo tuženog, kao poslodavca, da u cilju racionalizacije i uštede u poslovanju sam kreira i organizuje proces rada i odredi način na koji će se obavljati pojedini poslovi, pa i poveravanjem pojedinih poslova iz opisa predhodno postojećeg radnog mesta, drugim zaposlenima u okviru drugih radnih mesta. Takvo preraspoređivanje poslova ne znači da radno mesto na kome je tužilja bila zaposlena nije ukinuto. Pitanje nastupanja tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena, koje su uslovile prestanak potrebe za radom zaposlenih, organizacija poslovanja, broj i struktura zaposlenih koji su potrebni poslodavcu za uspešno poslovanje, odnosno struktura i broj zaposlenih za čijim je radom prestala potreba, su u domenu ekonomske politike poslodavca, koja ne može biti predmet ocene u sudskom postupku za zaštitu prava zaposlenih za čijim je radom prestala potreba. Sud u radnom sporu preispituje samo zakonitost sprovedenog postupka utvrđivanja viška zaposlenih i donošenja rešenja po tom osnovu. Poslovna organizacija je u isključivoj nadležnosti poslodavca, odnosno on ima pravo da organizuje poslovanje na način koji smatra najboljim, pa i posredstvom ukidanja pojedinih poslova i njihovog brisanja iz pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova. U postupku pred nižestepenim sudovima je utvrđeno da nije bilo mogućnosti za premeštaj tužilje na druge poslove, pa je pravilna odluka drugostepenog suda da nije osnovan zahtev tužilje za poništaj otkaza ugovora o radu.

Kako je tužilji zakonito prestao radni odnos, to nije ispunjen uslov propisan članom 191. stav 1. Zakona o radu da se tužilja vrati na rad.

Sa napred navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković