U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branke Dražić, predsednika veća, Marine Milanović i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nebojša Karanović, advokat iz ..., protiv tuženog „Gorenje“ doo Beograd, sa sedištem u Beogradu, čiji je punomoćnik Marija Mitrović, advokat iz ..., radi poništaja rešenja i naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2233/23 od 10.01.2024. godine, u sednici održanoj 01.10.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2233/23 od 10.01.2024. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 63/2022 od 18.05.2023. godine, stavom prvim izreke je konstatovano da se delimično usvaja tužbeni zahtev, a stavom drugim poništeno je Rešenje tuženog o privremenom udaljenju sa rada od 16.11.2021. godine na osnovu koga je tužilac udaljen sa rada 16.11.2022. godine. Stavom trećim izreke, poništeno je Rešenje tuženog broj ../2021 od 09.12.2021. godine o otkazu ugovora o radu na osnovu koga je tužiocu, koji je bio zaposlen kod tuženog na poslovima „... stručni saradnik“ otkazan Ugovor o radu (prečišćen tekst) od 20.03.2015. godine, sa svim pripadajućim aneksima zbog povrede radne obaveze i radni odnos mu je prestao danom dostavljanja rešenja o otkazu ugovora o radu. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužioca reintegriše i vrati na rad. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu u vidu izgubljene zarade za period od 16.11.2021. godine do 13.12.2021. godine isplati ukupan iznos od 41.970,58 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 36.809,22 dinara (iznos od 18.404,61 dinar za mesec novembar 2021. godine i iznos od 18.404,61 dinar za mesec decembar 2022. godine) počev od 08.04.2023. godine do konačne isplate. Stavom šestim izreke, obavezan je tuženi da za tužioca kod nadležnih fondova (RF PIO RZO i NSZ) izvrši uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za period od 16.11.2021. godine do 31.12.2021. godine na utvrđene mesečne iznose izgubljene zarade. Stavom sedmim izreke, odbijen je tužbeni zahtev preko dosuđenog iznosa od 41.970,58 dinara do traženog od 54.561,78 dinara i zahtev za isplatu zatezne kamate na iznos preko iznosa od 36.809,22 dinara, do traženog iznosa od 47.852,00 dinara od 08.04.2023. godine do konačne isplate. Stavom osmim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 135.500,00 dinara sa kamatom od dana izvršnosti presude pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2233/23 od 10.01.2024. godine žalba tuženog je odbijena i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P1 63/22 od 18.05.2023. godine u usvajajućem delu potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, ne navodeći bliže razloge.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu saradnika u Odeljenju ..., Sektor ... . Nakon zaključenog prečišćenog teksta ugovora o radu tužilac je zaključio aneks kojim je raspoređen na poslove ... stručnog saradnika. Dana 16.11.2021. godine, tuženi je uputio tužiocu Upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu u kojem je navedeno da se tužilac upozorava da su se u skladu sa odredbama člana 179. stav 2. tačka 1, 2. i 5. Zakona o radu, stekli uslovi da poslodavac može zaposlenom da otkaže Ugovor o radu zaključen dana 20.03.2015. godine (prečišćen tekst), sa svim pripadajućim aneksima jer postoje opravdani razlozi koji se odnose na povredu radne obaveze. Navedeno je da je tužilac postupao suprotno obavezama utvrđenim Ugovorom o radu, Pravilnikom o radu i drugim opštim aktima kod poslodavca, da njegovo nesavesno i nemarno izvršenje obaveza ogleda se u tome da je propustio da organizuje, planira i nadzire rad celokupne servisne mreže na koji način je u više navrata na otpad isporučena roba koja ne odgovara specifikacijama robe koja je najavljena za otpad, da je nesavesnim izvršavanjem radnih obaveza odoboravao isporuku aparata za otpad i pored činjenice da su serviseri koji su vršili neposredni pregled aparata konstatovali da postoji mogućnost poporavke navedenih aparata, da je nesavesnim izvršavanjem radnih obaveza odobravao isporuku aparata za otpad i pored činjenice da je u odnosu na konkretni aparat postojao zamenski deo na stanju te da takav aparat u skladu sa internim pravilima grupe nikako nije mogao biti kvalifikovan kao nepopravljiv i upućen za uništavanje, da je tužilac odobravao zamenu aparata po osnovu reklamacije prethodne kontrole radnih naloga servisera i provera ispunjenosti uslova za zamenu u skladu sa internim aktima društva, da je isti sačinjavao specifikacije sa netačnim podacima na osnovu kojih su pravljene narudžbine za magacin i vršeni otpisi aparata za otpad i pored činjenice da aparati koji su poslati na otpad ne odgovaraju aparatima iz specifikacije i izveštajima u pogledu aparata koji su zatečeni za iste. Na taj način je tužilac svojim nemarnim i nesavesnim odnosom prema poverenoj robi kao i nemarnim i nesavesnim izvršavanjem radnih obaveza pričinio materijalnu štetu poslodavcu i učinio povredu radne obaveze definisanu članom 29. tačka 10. Pravilnika o radu na način da je propustio da obavesti poslodavca o nepravilnostima u vezi sa slanjem aparata na otpad, o kojim nepravilnostima je on neposredno obavešten od strane odgovornog lica u privrednom društvu „Kemko“ doo Valjevo. Navedeno je da je tužilac učinio povredu radnih obaveza definisanih u Pravilniku o radu u članu 29. 1. tačka 9. i 10. te 31. 3. po tačkama 7, 9, 10, 12. i 13, i povredu radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 1, 2. i 5. Zakona o radu i povredi iz člana 31.3. Pravilnika o radu. Dana 16.11.2021. godine tuženi je doneo rešenje kojim je određeno da se tužilac privremeno udaljuje sa rada pre isteka roka iz člana 180. Zakona o radu, te da za vreme privremenog udaljenja sa rada tužiocu pripada naknada zarade u visini 1/3 osnovne zarade, da je tužilac obavezan da poslodavcu preda službeni laptop, mobilni telefon, službeno vozilo, biznis karticu i druga sredstva koja su mu poverena za rad, pa mu je zabranjeno da za vreme trajanja udaljenja sa rada upotrebljava pristupne lozinke poslodavca u bilo koje svrhe. Dana 23.11.2021. godine, tužilac odgovorio na upozorenje. Tuženi je dana 09.12.2021. godine doneo rešenje kojim je konstatovano da se tužiocu otkazuje ugovor o radu, navodeći koje povrede radne obaveze je svojom krivicom izvršio, pozivajući se na propise, i u čemu se te radnje sastoje, odnosno da je propustio da poslodavca obavesti o bitnim okolnostima koje utiču ili bi mogle da utiču na obavljanje poslova utvrđenim ugovorom, u smislu opasnosti za nastanak materijalne štete, pribavljanje materijalne koristi za sebe ili drugo lice od poslovnog partnera, pričinjavanja materijalne štete poslodavcu u iznosu većem od 10% od prosečne zarade kod poslodavca isplaćene u mesecu u kome je nastao odnosno završio se štetni događaj i nemarni odnos i neodgovorno i necelishodno korišćenje sredstava rada poverene robe, dokumentacije i slično. Tužiocu je prestao radni odnos 13.12.2021. godine kada je odjavljen sa obaveznog socijalnog osiguranja i isplaćena naknada zarade za vreme privremenog udaljenja sa rada u visini od 1/3 osnovne zarade od 80 sati u novembru i 80 sati u decembru 2021. godine. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka bruto zarada tužioca u mesecu koji je prethodio mesecu prestanka radnog odnosa iznosila je 86.640,84 dinara, a visina izgubljene zarade koju bi tužilac ostvario da je bio u radnom odnosu na poslovima „... stručni saradnik“ u periodu od dana donošenja rešenja o privremenom udaljenju sa rada od 16.11.2021. godine do 30.12.2021. godine, kada je odjavljen sa obaveznog socijalnog osiguranja i isplaćene naknade zarade zbog privremenog udaljenja sa rada, obračunate spram visine osnovne zarade koju je tužilac ostvario na radu kod tuženog iznosi 36.809,22 dinara (za novembar i decembar po 18.404,61 dinar), što sa zakonskom zateznom kamatom obračunatom od dospelosti do 07.04.2023. godine iznosi 5.161,36 dinara ukupno 41.970,58 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da je rešenje poslodavca o otkazu ugovora o radu zbog učinjene povrede radne obaveze nezakonito, sa razloga što iz sadržine Upozorenja i Rešenja o otkazu ugovora o radu se ne mogu identifikovati povrede radnih obaveza, već se na uopšten način navodi činjenični opis nedozvoljenih radnji bez dovoljno preciznog određenja na koji način, kada i kako su učinjene, čime je tužiocu, kao zaposlenom, uskraćena mogućnost da pruži adekvatnu odbranu od iznetih navoda, a što postupak koji prethodi donošenju rešenja čini nezakonitim. Drugostepeni sud je prihvatio argumentaciju prvostepenog suda i ocenio da je pobijana presuda doneta uz pravilnu primenu odredaba članova 179. stav 2. 180, 185. stav 1. 191. i 169. stav 1. i 2. Zakona o radu.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 179. stav 2. Zakona o radu propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to: ako nesavesno ili nemarno izvršava radne obaveze (tačka 1), ako zloupotrebi položaj ili prekorači ovlašćenje (tačka 2) i ako učini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom odnosno ugovorom o radu (tačka 5).

Odredbom člana 180. Zakona o radu propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. stav 2. i 3. ovog zakona, zaposlenog pisanim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje osam dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja (stav 1); upozorenjem iz stava 1. ovog člana poslodavac je dužan da navede osnov za davanje otkaza, činjenice i dokaze koji ukazuju na to da su se stekli uslovi za otkaz i rok za davanje odgovora na upozorenje (stav 2); upozorenje se dostavlja zaposlenom na način propisan za dostavljanje rešenja o otkazu ugovora o radu iz člana 185. ovog zakona.

Odredbom člana 185. stav 1. Zakona, propisano je da se ugovor o radu otkazuje rešenjem u pisanom obliku, i obavezno sadrži obrazloženje i pouku o pravnom leku.

Odredbom člana 191. istog zakona, propisano je da ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio (stav 1); naknada štete iz stava 1. ovog člana, utvrđuje se u visini izgubljene zarade koja u sebi sadrži pripadajuće poreze i doprinose u skladu sa zakonom, u koju ne ulazi naknada za ishranu u toku rada, regres za korišćenje godišnjeg odmora, bonusi, nagrade i druga primanja po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca (stav 2); naknada štete iz stava 1. ovog člana isplaćuje se zaposlenom u visini izgubljene zarade koja je umanjena za iznos poreza i doprinosa koji se obračunavaju na osnovu zarade u skladu sa zakonom (stav 3).

Odredbom člana 169. stav 1. tačka 2. Zakona o radu propisano je da zaposlenom za vreme privremenog udaljenja sa rada u smislu člana 165. i 166. ovog zakona, pripada razlika između iznosa naknade zarade primenjene po osnovu člana 168. ovog zakona i punog iznosa osnovne zarade, ako se ne utvrdi odgovornost zaposelenog za povredu radne obaveze ili nepoštovanja radne discipline iz člana 179. stav 2. i 3. ovog zakona.

U konkretnom slučaju, Upozorenje tužiocu za postojanje razloga za otkaz ugovora o radu od 16.11.2021. godine i Rešenje o otkazu ugovora o radu od 09.12.2021. godine ne sadrže detaljne podatke o tome kada, gde i na koji način je tužilac učinio povrede radnih obaveza, odnosno iz sadržine navedenih akata ne mogu se identifikovati povrede radnih obaveza, već se u istima na uopšten način navodi činjenični opis nedozvoljenih radnji, ali bez dovoljno preciznog određenja na koji način, kada i kako su iste učinjene, čime je tužiocu, kao zaposlenom, uskraćena mogućnost da pruži adekvatnu odbranu od iznetih navoda, što postupak koji prethodi donošenju rešenja čini nezakonitim. Tuženi kao poslodavac u obrazloženju rešenja o otkazu ugovora o radu je bio dužan da navede precizne činjenice iz kojih se sa sigurnošću može izvesti zaključak da je ostvaren predmetni otkazni razlog jer tužiocu kao zaposlenom mora da bude poznato konkretno, precizno određeno činjenje odnosno nečinjenje koje čini razlog prestanka radnog odnosa, pri čemu nije dovoljno paušalno obrazloženje kao u konkretnom slučaju da nesavesno i nemarno izvršava svoje obaveze bez navođenja tačnog vremenskog perioda u kome se ta povreda radne obaveze dogodila i činjenične tvrdnje iz kojih takve kvalifikacije proizlaze što je izostalo, s obzirom na sadržaj osporenog rešenja, sa ciljem da bi se tužiocu jasno ukazalo, kada, gde i na koji način, kojim postupanjem je pričino povrede radne obaveze kako bi sud u toku postupka iste tvrdnje mogao da proveri.

Kako i predmetno upozorenje i rešenje o otkazu ugovora o radu ne sadrže valjan činjenični opis radnje povrede radne obaveze koje predstavljaju otkazne razloge odnosno konkretno činjenje, nečinjenje ili propuštanje tužioca koje mu se stavljaju na teret, niti tačan vremenski okvir kada su navodni propusti učinjeni, poslodavac je postupio suprotno odredbi člana 193. stav 1. Zakona o radu, zbog čega je pravilna odluka nižestepenih sudova kojom su poništena predmetna rešenja.

Kako je osnovan zahtev za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, pravilno je usvojen zahtev tužioca za vraćanje na rad s obzirom na akcesorni karakter tog zahteva.

Tužiocu pripada razlika između iznosa naknade zarade primljene po osnovu člana 168. Zakona o radu i punog iznosa osnovne zarade kao i obaveza tuženog da za račun tužioca uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje.

Nisu osnovani navodi u reviziji tuženog da je rešenje o otkazu ugovora o radu u dovoljnoj meri obrazloženo i u celosti određeno i konkretizovano materijalnim dokazima koji sadrže predmet povrede, šifru konkretnog aparata, datum izveštaja i fotografije, te da je tuženi u vreme uručenja upozorenja iz rešenja o otkazu ugovora o radu tužiocu prepoznao da postoje navedeni propusti, međutim da je postupak interne kontrole i dalje trajao, pa tuženi nije mogao da predvidi obim i složenost predmetne situacije, imajući u vidu da je u internoj kontroli otkrivena velika količina nepravilnosti, ne samo u radu tužioca nego i u postupanju drugih zaposlenih kod tuženog, a tužiocu su upozorenjem i rešenjem o otkazu stavljene na teret nepravilnosti vršene sistematski u velikoj meri i tuženom je pričinjena velika materijalna šteta.

Suprotno navodima revizije, svaka povreda radne obaveze ili nepoštovanje radne discipline mora biti identifikovano po načinu, vremenu i mestu izvršenja. Isto se odnosi na rešenje o davanju otkaza od strane poslodavca. U protivnom ne omogućuje se odbrana zaposlenom i zakonitost otkaza. Prema utvrđenim okolnostima slučaja, Vrhovni sud prihvata kao pravilnu ocenu nižestepenih sudova da su rešenja čiji se poništaj traži doneta nepoštovanjem napred citiranih zakonskih odredbi. Pritom pozivanje tuženog da je u toku celog postupka na svakom ročištu predlagao saslušanje više svedoka koji su upoznati sa svim činjenicama koje su prethodile rešenju o otkazu ugovora o radu, ukazuje na nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, koje saglasno odredbi člana 407. ZPP ne može predstavljati razlog za izjavljivanje revizije.

Sa iznetih razloga, saglasno odredbi člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković