Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu u kom je usvojen tužbeni zahtev, tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 - dr.zakon), Vrhovni sud je odlučio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu od uticaja revizijski navodi kojima se ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene pred drugostepenim sudom jer su vezane za ocenu dokaza i utvrđeno činjenično stanje, koje se u ovom postupku po reviziji ne može pobijati. Takođe, revizija se ne može izjaviti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku na koju se tuženi poziva u reviziji.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 12.12.2004. godine tuženi kao naručilac radova, i tužilac, kao izvođač, zaključili su Ugovor o građenju stambeno poslovnih objekata u bloku u ... ulici u Beogradu І faza objekti C i D. Postigli su sporazum da tužilac za potrebe tuženog u celosti izvrši radove na izgradnji navedenih stambeno - poslovnih objekata, spratnosti P+5+PK (na građevinskom kompleksu KO Voždovac, formiranom iz KP .., .., .. i .., ..), ukupne površine 5.304,03 m², da je cena radova ugovorena u vrednosti od 2.386.800,00 evra, da su isti ugovarači dana 27.03.2006. godine zaključili Ugovor o građenju stambeno poslovnog objekta, kojim su nakon konstatacije o postojanju Ugovora o građenju stambeno poslovnih objekata od 12.12.2004. godine, taj ugovor stavili van snage i zaključili dva nova samostalna ugovora za izgradnju svakog od predmetnih objekata, da su u čl. 2. konstatovali da je predmet tog ugovora izgradnja poslovno stambenog objekta oznake D po rešenju o odobrenju za izgradnju od 15.8.2003. godine, prodajne površine 266,64 m² i saglasile se da tuženi u celosti izvrši radove na izgradnji tog objekta, po sistemu „ključ u ruke“, uz preciziranje vrste radova koje treba izvesti. Parnične stranke su zaključile Aneks 1 ugovora od 12.03.2007. godine kojim je izmenjen rok za završetak radova, a takođe stranke su zaključile i Aneks 2 ugovora od 30.05.2008. godine kojim su zbog složenosti projekta (izmene projektne dokumentacije, povećanja izgrađene kvadrature objekata i cene elemenata izgradnje, i višestrukog prolongiranja rokova izgradnje) ugovarači predvideli da konačna vrednost potrebna za završetak izgradnje kompletnih objekata iznosi 4.110.951,50 evra, te taksativno naveli obaveze izvođača radova. Iz nalaza komisije sudskih veštaka prvostepeni sud utvrđuje da radovi kojim je uvećana površina za 1.217,61 m² nisu bili predmet Aneksa 2 od 30.05.2008. godine, da se odnose na naknadne radove, tj. radove koji nisu ugovoreni, a koji su nastali nakon zaključenja Aneksa br. 2, u skladu sa donetim rešenjima nadležnog organa uprave od 29.06.2009. godine kojim je povećana spratnost, povećana površina i formiranje novih posebnih delova objekta u odnosu na prethodni projekat. Za izvođenje naknadnih radova nakon zaključenja Aneksa br. 2 nije zaključen novi aneks ugovora, tuženi se pismenim putem nije saglasio sa izvođenjem naknadnih radova, ali da je kao naručilac i kao suinvestitor, i preko nadzornog organa, kod činjenice da su objekti izgrađeni veće spratnosti i veće površine, znao da su izvedeni i naknadni radovi koji nisu ugovoreni, a nisu dati dokazi da je tuženi zabranio izvođenje naknadnih radova.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su jedinstveni u oceni da je osnovan tužbeni zahtev za iznos od 736.612,37 evra u dinarskoj protivvrednosti sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na ime cene za izvedene naknadne radove, te su isti usvojili primenom člana 262, stav 1, 600, 614. i 277. Zakona o obligacionim odnosima. Zaključak nižestepenih sudova je da je tužilac kao izvođač građevinskih radova, mimo ugovora, izvršio određene naknadne radove koji su usledili kao posledica donetih rešenja nadležnog organa uprave od 29.06.2009. godine, kojim je povećana spratnost, povećana površina i formiranje novih posebnih delova objekta u odnosu na prethodni projekat, što je razlog da su isti radovi postali neophodni. Sudovi zaključuju da se tuženi pri izvođenju radova nije izričito protivio, nije naložio tužiocu da radove izvrši isključivo do ugovorenih količina, te da činjenica da su tužilac i tuženi zaključili aneks ugovora o građenju sa posebnom odredbom, odnosno sa odredbom „ključ u ruke“ nije od uticaja na pravo tužioca da iste naplati od tuženog kao investitora. Prvostepeni sud posebno zaključuje da tužilac ima pravo da radove, koji su predmet spora, naplati i po osnovu poslovodstva bez naloga, primenom člana 223. Zakona o obligacionim odnosima jer se tužilac prilikom izvođenja ovih radova ponašao kao poslovođa bez naloga vršeći navedene radove za račun tuženog i radi zaštite njegovih interesa i zato što je izvođenjem ovih radova nesumnjivo uvećana vrednost nepokretnosti na kojoj su izvedeni sporni radovi.

Revizija tuženog nije osnovana.

Na utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kojim je regulisan obligacioni odnos iz ugovora o građenju.

Naime, parnične stranke su bile u ugovornom odnosu povodom izgradnje dva objekta po sistemu „ključ u ruke“, koju obavezu je tužilac kao izvođač radova ispunio. Međutim, tokom postupka bilo je sporno da li je tužilac zaista izveo naknadne radove u količini od 1.217,61 m², za koje tužilac i potražuje utuženi iznos od 736.612,37 evra u dinarskoj protivvrednosti. Prvostepeni sud je iz izvedenih dokaza utvrdio da je tužilac izveo radove u većoj količini od ugovorene, te da je tuženi u obavezi da ispuni obavezu isplate cene za te radove. Ne mogu se kao osnovani prihvatiti revizijski razlozi da se u konkretnom slučaju nije radilo o naknadnim radovima kojima je povećana spratnost objekta, uvećana površina i formirane nove posebne jedinice. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je izvodio radove koji nisu obuhvaćeni Aneksom 2 ugovora, a koji radovi su kasnije i formalno legalizovani rešenjem opštinske uprave za građevinske poslove. Činjenica da je tužilac ove radove izvodio bez pisanog ugovora ili Aneksa postojećeg, u konkretnom slučaju nije od uticaja na pravo tužioca da zahteva isplatu cene za sve izvedene radove. Ovo iz razloga što su stranke bile u ugovornom odnosu povodom ugovora o građenju objekata na kojima je tužilac izveo i naknadne radove, sa kojima se tuženi očigledno saglasio jer je primio objekat u većem gabaritu u odnosu na inicijalno projektovani, a kako sudovi zaključuju, nema dokaza ni da se tuženi protivio izvođenju ovih radova. U toj situaciji jasno je da je tužilac ispunio preuzetu obavezu izgradnje dodatnih površina, pa su stoga neosnovani revizijski navodi tuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava na osnovu kog je usvojen tužbeni zahtev.

U pogledu revizijskih navoda da su stranke ugovorile posebnu klauzulu po sistemu „ključ u ruke“, Vrhovni sud ističe u tom slučaju prema odredba člana 640. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima ugovorena cena obuhvata i vrednost svih nepredviđenih radova i viškova radova, a isključuje uticaj manjkova radova na ugovorenu cenu. Međutim, ovde se ne radi niti o nepredviđenim, niti o viškovima radova, već naknadnim radovima koji su izvedeni u skladu sa rešenjem organa uprave donetog na zahtev tuženog kao naručioca, pa se samim tim i obračun cene vrši posebno za te radove.

Revizijski navodi kojima se osporava nalaz i mišljenje komisije veštaka, (ne)postojanje saglasnosti za izvođenje naknadnih radova i uopšte postojanje naknadnih radova, Vrhovni sud nije posebno cenio jer se time osporava utvrđeno činjenično stanje čiju pravilnost Vrhovni sud nema ovlašćenja da ceni u ovom postupku.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković