Presudom Višeg suda u Beogradu Kž1 227/25 od 09.05.2025. godine odbijena je kao neosnovana žalba okrivljenog AA i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu K 905/24 od 15.01.2025. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Miša Petrovski, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev za zaštitu zakonitosti i ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu ili da iste preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Ističući bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je pravnosnažnom presudom optužba prekoračena na taj način što je u izreci presude navedeno da je okrivljeni postupao u uračunljivom stanju, iako to, prema stavu branioca, nije navedeno u dispozitivu optužnog akta.

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP je propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Dakle, iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva izmenu činjeničnog opisa dela, koji je dat u optužnom aktu dodavanjem nove radnje izvršenja, odnosno veće kriminalne volje okrivljenog, na koji način se pogoršava njegov položaj u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

U konkretnom slučaju, pravnosnažna presuda se odnosi na isto lice - okrivljenog AA i na isto krivično delo – nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. Krivičnog zakonika.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pobijanim pravnosnažnim presudama nije prekoračena optužba, odnosno nije povređen objektivni, ni subjektivni identitet optužbe i presude. Ovo imajući u vidu da, su u odnosu na okrivljenog bitna obeležja bića krivičnog dela ista i u dispozitivu optužnog akta i u izreci presude, odnosno da postoji istovetnost činjeničnog opisa radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela iz izreke presude sa činjeničnim opisom radnje dela datog u optužnom predlogu Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu Kt 3158/23 od 24.04.2024. godine. Naime, u optužnom aktu uračunljivost je sadržana, u opisnom obliku, kroz formulaciju da je okrivljeni „mogao da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima“, dok je sud u izreci presude upotrebio zakonski termin „uračunljivost“, što ne predstavlja dodavanje subjektivnog obeležja, već terminološko sažimanje onoga što je već opisano u optužnom aktu.

Shodno iznetom, neosnovani su navodi branioca okrivljenog, kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Pored ovoga, branilac okrivljenog AA zahtev za zaštitu zakonitosti, podnosi i zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, navodeći da delo za koje je okrivljeni oglašen krivim nije krivično delo iz razloga što se radi o posledičnom krivičnom delu, kod koga posledica podrazumeva jedno trajnije stanje i osećaja ugroženosti spokojstva, telesnog integriteta i duševnog stanja člana porodice, što je po mišljenju branioca, u konkretnom slučaju izostalo, imajući u vidu da je okrivljeni oglašen krivim zbog jedne incidentne situacije, zbog čega nije mogla biti ostvarena posledica krivičnog dela.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane.

Tačni su navodi branioca okrivljenog da se kod krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. Krivičnog zakonika, radi se o takozvanoj „posledičnoj radnji“ izvršenja, koja sadržajno može biti različita, ali se, po nalaženju Vrhovnog suda, mora tumačiti u kontekstu načina izvršenja navedenih u članu 194. stav 1. Krivičnog zakonika – primena nasilja, pretnja da će se napasti na život ili telo i drsko ili bezobzirno ponašanje, čime učinilac ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili/i duševno stanje člana porodice.

Dakle, radnja izvršenja predmetnog krivičnog dela, koja je definisana posledicom, određena je trajnim glagolom, pa se, u smislu odredbe člana 112. stav 30. Krivičnog zakonika, smatra da je delo učinjeno, ako je radnja izvršena jednom ili više puta. Pri tome, iako stoji činjenica da se radi o trajnom krivičnom delu, imajući u vidu da je posledica krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. Krivičnog zakonika opredeljena trajnim glagolskim oblikom kao ugrožavanje spokojstva, telesnog integriteta ili duševnog stanja člana svoje porodice, po nalaženju ovoga suda, krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. Krivičnog zakonika može postojati i onda kada je radnja izvršenja preduzeta samo jednom. Naime, dovoljna je jedna radnja izvršenja koja je objektivno podobna da dovede do ugrožavanja spokojstva, telesnog integriteta ili duševnog stanja pasivnog subjekta – oštećenog, odnosno do nastupanja zabranjene posledice, a što je ovde upravo slučaj.

Izrekom pravnosnažne presude utvrđeno je da je okrivljeni je dana 23.07.2023. godine....u Beogradu....primenom nasilja i pretnjom da će napasti na život ugrožavao telesni integritet i spokojstvo člana svoje porodice – bivše supruge oštećene BB sa kojom ima zajedničko maloletno dete, pri čemu je mogao da shvati značaj svoga dela i mogao je da upravlja svojim postupcima, svestan svoga dela, čije je izvršenje hteo i svestan da je njegovo delo zabranjeno, na taj način što je oštećenu....zatvorenom šakom udario u predelu lica, a kada je oštećena desnom nogom pokušala da se zaštiti od sledećeg udarca, uhvatio je za tu nogu i vukao je niz stepenice....sve vreme psovao i pretio da će joj ubiti ćerku, a njenoj tetki rekao da će ubiti i oštećenu, kojom prilikom je oštećena zadobila lake telesne povrede, opisane u izreci presude.

Po nalaženju Vrhovnog suda, u opisanim radnjama okrivljenog AA, stiču se sva subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. Krivičnog zakonika. U konkretnom slučaju, u izreci navedene presude, opisana je i posledica krivičnog dela - ugrožavanje spokojstva i telesnog integriteta člana porodice, koja je prouzrokovana radnjama izvršenja koje je okrivljeni preduzeo na prethodno opisan način. Prema tome, posledica je nastupila primenom fizičkog nasilja prema oštećenoj i ozbiljnim pretnjama (udario je zatvorenom šakom u predelu lica, uhvatio za nogu i vukao niz stepenice, sve vreme psovao, pretio smrću njoj i njenoj ćerki), kojim radnjama je povređen ne samo telesni integritet oštećene, već i njeno spokojstvo, što sve predstavlja posledicu radnji okrivljenog, kako je i opisano u prvostepenoj presudi.

Stoga činjenični opis navedenog dela sadrži sva zakonska obeležja krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. Krivičnog zakonika, kako su to pravilno našli nižestepeni sudovi, pa Vrhovni sud, nalazi da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP iz kog razloga su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, ocenjeni kao neosnovani.

Ostalim navodima zahteva, branilac iznosi sopstveno viđenje kritičnog događaja i sopstveno mišljenje da se u radnjama okrivljenog eventualno stiču elementi krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika, i u vezi sa tim osporava ocenu dokaza i činjenično stanje utvrđeno pravnosnažnom presudom, čime zapravo ističe razlog, koji po svom sadržaju odgovara osnovu iz odredbe člana 440. ZKP, koja ne predstavlja zakonom propisan razlog, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, zbog kojeg okrivljeni i njegov branilac mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog čega se Vrhovni sud nije upuštao u razmatranje i ocenu zahteva u ovom delu.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                    Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                 Svetlana Tomić Jokić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković