Prema odredbi člana 404. stav 1. u vezi sa članom 506. stav 2. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11, 49/13-US, 74/13–US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23– dr. zakon), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Vrhovni sud je u granicama svojih ovlašćenja na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, ocenio da u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa i ujednačavanja sudske prakse, kao ni novog tumačenja prava, uzimajući u obzir vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge za odbijanje tužbenog zahteva. Tužilac uz reviziju nije priložio sudske odluke koje bi potkrepile njegovu tvrdnju o postojanju različitih sudskih odluka u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao što je konkretna, pa nije ispunjen zakonski uslov koji bi se odnosio na potrebu ujednačavanja sudske prakse. Obrazloženja pobijanih presuda za odluku o odbijanju zahteva tužioca ne odstupaju od postojeće sudske prakse u tumačenju i primeni materijalnog prava – odredbi čl. 277. i 313. Zakona o obligacionim odnosima, imajući u vidu da je tuženi isplatio glavni dug tokom ovog postupka, a da tužilac nije priložio dokaze o visini svog potraživanja na ime neizmirene zakonske zatezne kamate koju je po prijemu glavnog duga i na osnovu jednostranog obračuna koji je zahtevao preinačenom tužbom. Razlozi na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova u tom smislu odgovaraju i usklađeni su sa važećim tumačenjem prava i vladajućim pravnim shvatanjem u praksi nižestepenih sudova i revizijskog suda u primeni navedenih zakonskih odredbi i pravila o teretu dokkazivanja visine potraživanja, tako da ne postoji potreba za novim tumačenjem prava. Tužilac sadržinom revizijskih navoda ukazuje na pogrešnu primenu pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. Zakona o parničnom postupku. Međutim, posebna revizija može se izjaviti samo zbog pogrešne primene materijalnog prava i zbog razloga propisanih članom 404. stav 1. ZPP.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena ni kao redovna.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Kako u konkretnom slučaju visina potraživanja tužioca (193.116,07 dinara), ne prelazi dinarsku protivvrednost od 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, revizija tužioca nije dozvoljena primenom člana 479. stav 6. ZPP, jer je reč o sporu male vrednosti.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković