Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 3171/24 od 17.09.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i privremenog zastupnika tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke i u stavu drugom izreke u delu odluke o naknadi nematerijalne štete na ime pretrpljenih fizičkih bolova, straha i duševnih bolova zbog naruženosti, kao i u pogledu zakonske zatezne kamate. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke u delu odluke o naknadi nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova na ime umanjenja životne aktivnosti tako što je obavezan tuženi da tužiocu pored dosuđenog iznosa od 80.000,00 dinara na ime tog vida štete isplati još iznos od 70.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 20.03.2024. godine do isplate, dok je deo tužbenog zahteva preko iznosa dosuđenih prvostepenom i ovom presudom, a do traženog iznosa od 1.000.000,00 dinara odbijen. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu petom izreke tako što je obavezan tuženi da tužiocu isplati na ime troškova parničnog postupka iznos od 140.578,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu kojim je odbijena njegova žalba i potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju sa dopunom zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 - dr.zakon), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi iz stava 1. ovog člana da bi se prihvatilo odlučivanje o reviziji tužioca kao o izuzetno dozvoljenoj, jer po oceni ovog suda nije potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno ujednačavanje sudske prakse kao ni novo tumačenje primenjenog materijalnog prava.

Naime, predmet tražene pravne zaštite (pobijanog dela pravnosnažne presude) je naknada traženih vidova nematerijalne štete od strane tuženog kao izvršioca krivičnog dela učinjenog prema tužiocu kao oštećenom. Nižestepeni sudovi su svoje stanovište o odgovornosti tuženog kao izvršioca krivičnog dela kojim je prouzrokovana šteta tužiocu zasnovali na odredbama člana 154. stav 1, 155. 158. Zakona o obligacinom odnosima i delimično usvojili tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete tužiocu u visini koju su smatrali pravičnom novčanom naknadom za tražene vidove štete u smislu člana 200. Zakona o obligacionom odnosima, priznajući tužiocu i zateznu kamatu na dosuđene iznose naknada počev od dana presuđenja, primenom člana 277. i 324. istog zakona. Revizijom se insistira da je pogrešno primenjeno materijalno pravo iz člana 200. Zakona o obligacionom odnosima sa navodima da nižestepeni sudovi nisu pravilno cenili okolnosti štetnog događaja i povređivanja tužioca, te da su mu zbog toga dosuđeni nepravični i neadekvatni iznosi naknade nematerijalne štete koji su preniski u odnosu na težinu povreda nanetih tužioca i značaj povređenog dobra. Činjenično-pravni zaključak nižestepenih sudova o vrstama povreda koje je tuženi naneo tužiocu, dužini trajanja i intenzitetu fizičkih bolova i straha koje je tužilac trpeo i duševnih bolova koje i dalje trpi zbog trajnog umanjenja životne aktivnosti i naruženosti zavisi od utvrđenih činjenica u ovom slučaju, a pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja nije zakonski razlog da bi se dozvolilo odlučivanje o posebnoj reviziji, kao ni bitne povrede postupka u vezi ocene izvedenih dokaza koje se ističu u reviziji.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o parnici radi naknadi nematerijalne štete u kojima odluka o osnovanosti tužbenog zahteva i primena materijalnog prava iz člana 200. Zakona o obligacionom odnosima zavise upravo od utvrđenog činjeničnog stanja, to Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, zbog čega je primenom odredbe člana 404. stav 2. istog zakona odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi naknade štete u ovoj pravnoj stvari podneta je 25.10.2018. godine i vrednost predmeta spora pobijanog (odbijajućeg) dela je 2.040.000,00 dinara.

Imajući u vidu da se radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude očigledno ne prelazi navedeni novčani cenzus za dozvoljenost revizije, to je Vrhovni sud našao da je revizija tužioca nedozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu navedenog, primenom člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković