Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužioci su izjavili odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11.. 10/23), Vrhovni sud je našao revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su navodi revizije da je u drugostepenom postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, jer je drugostepeni sud imao u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja i činjenično stanje koje je utvrđeno u toku postupka, a bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pok. DD iz ..., koja je umrla dana 27.01.2020. godine, je za svoga života sa svojim sinom ĐĐ iz ... zaključila ugovor o doživotnom izdržavanju. Ugovor je overen pred Osnovnim sudom u Novom Pazaru pod brojem R3-.../... dana 24.11.2010. godine. Prema tom ugovoru ĐĐ je kao davalac izdržavanja trebao da vodi brigu o svojoj majci DD kao primaocu izdržavanja, da je posle njene smrti sahrani, podigne nadgrobni spomenik po mesnim običajima, a ona bi zauzvrat trebala da mu ostavi svu svoju nepokretnu imovinu koja se sastoji od stana u ... površine 37 m2. Davalac izdržavanja je svoju obavezu predviđenu ugovorom ispunjavao redovno, a preminuo je 08.02.2016. godine. Dana 01.12.2017. godine DD je sa svojim unukom, ovde tuženim GG, a sinom ranijeg davaoca izdržavanja, zaključila aneks ugovora o doživotnom izdržavanju koji je solemnizovan kod javnog beležnika Hafiza Hajrovića pod brojem OPU-1634/2017. Konstatovano je da postoji raniji ugovor o doživotnom izdržavanju koji nije u potpunosti realizovan, s obzirom da je raniji davalac izdržavanja preminuo. Navedenim aneksom čiji se raskid traži, ugovoreno je da će tuženi kao davalac izdržavanja voditi brigu o DD kao primaocu izdržavanja, na isti način na koji je činio i njegov otac, odnosno da je pazi, čuva, neguje, pomaže oko izdržavanja, vodi lekaru, kupuje potrebne lekove, kao i da dalje živi sa njom u stanu koji je predmet predmetnog aneksa ugovora (ugovorena je zajednica života aneksom ugovora). Tuženi se obavezao da će primaoca izdržavanja nakon smrti sahraniti, snositi sve troškove i podići nadgrobni spomenik, a zauzvrat će steći pravo svojine na stanu koji je bio obuhvaćen i ranijim ugovorom o doživotnom izdržavanju. DD je sve do 03.11.2019. godine živela u stanu zajedno sa tuženim, a u obavezama prema babi DD pomagala mu je njegova majka. Nakon šest do sedam meseci pre smrti DD zdravstveno stanje se pogoršalo, usled čega je ona postala nepokretna, zbog čega joj je bila potrebna veća briga i pomoć trećih lica. U tom periodu DD je 03.11.2019. godine na svoj zahtev napustila stan u kome je živela sa tuženim, tako što je prešla u stan njene ćerke VV, i to nakon što je tuženi saopštio da namerava da zaključi brak i da sa svojom izabranicom živi u drugom stanu, s obzirom da je stan u kome su tada živeli bio neuslovan za njihov bračni život. DD je dana 13.11.2019. godine podnela tužbu radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju, a kod svoje ćerke, ovde tužilje VV živela je do svoje smrti 27.01.2020. godine. O njoj se brinula ćerka VV, tuženi DD nakon odlaska kod VV nije video, niti se čuo sa njom. Troškove DD sahrane i podizanja nadgrobnog spomenika snosili su tužioci BB i AA koji su podigli i nadgrobni spomenik svojoj majci kao sinovi. DD nije mogla da prihvati odluku tuženog da se iseli jer joj je bila potrebna pomoć drugog lica zbog zdravstvenog stanja. Tuženi je napustio stan gde je živela DD 02.11.2019. godine zbog zasnivanja braka sa svojom suprugom, ali je istakao da je i nadalje nastavio da se brine o DD.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, polazeći od odredbe člana 201. stav 1. Zakona o nasleđivanju kojim je propisano da ako se međusobni odnosi ugovornika ili bilo kog uzroka toliko poremete da postanu nepodnošljivi, svako od njih može zahtevati da sud raskine ugovor. Sud nalazi da uzroci poremećaja odnosa mogu biti različiti. U konkretnoj situaciji, oba ugovarača pored aktivnih imaju i pasivne obaveze koje su iste za oba ugovarača, odnosno dužni su da stalno paze na svoje ponašanje i u njihovim međusobnim kontaktima. Tuženi je odlučio da napusti stan zbog ženidbe. Izazvao je negativnu reakciju kod pokojne DD koja je odlučila da pređe kod ćerke iz razloga što je nepokretna i stalno joj je bila potrebna pomoć drugog lica. Zbog neizvršavanja obaveza predviđenih ugovorom (jer je bila predviđena zajednica života), došlo je do poremaćaja odnosa stranaka iz kojih je sada pok. DD kao stara žena, nepokretna, u pogledu svojih potreba zaključila da ne može da se osloni na davaoca izdržavanja koji ju je obavestio da se seli iz stana i da ne može da živi zajedno sa DD zbog zaključenja braka sa suprugom. GG se venčao 02.11.2019. godine pa je sud zaključio da je došlo do poremećenih odnosa između primaoca i davaoca izdržavanja. Obzirom da se ugovor o izdržavanju zaključuje i u pogledu ličnih svojstava obeju ugovornih stranaka, zaključio je da su se stekli uslovi za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sud je na osnovu izvedenih dokaza pravilno zaključio da su se stekli uslovi za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju i pravilno je primenio materijalno pravo.

Prema čl. 201. stav 1. Zakona o nasleđivanju, propisano je da ako se međusobni odnosi ugovornika iz bilo kog uzroka utoliko poremete da postanu nepodnošljivi, svako od njih može zahtevati da sud raskine ugovor. Pravilno zaključuje nižestepeni sud da uzroci poremećaja odnosa između ugovornih strana mogu biti različiti. Ugovor o doživotnom izdržavanju se zaključuje s obzirom i na lična svojstva obeju ugovornih strana. Kod takve vrste ugovora postoji odnos uzajamnog poverenja. Pokojna DD je ostala nepokretna. Tuženi je 02.11.2019. godine sklopio brak i iselio se iz stana zbog neuslovnih uslova za stanovanje. Međutim, činjenica je da je predmetnim aneksom ugovora o doživotnom izdržavanju bila ugovorena zajednica života, to je logično da se sada pokojna DD osećala pogođenom i jako uznemirenom jer joj je bila neophodna svakodnevna pomoć zato što je bila stara i nepokretna. Stoga je odlučila da se preseli kod svoje ćerke VV. Pravilno je zaključeno da je došlo do poremećenih odnosa između primaoca i davaoca izdržavanja, te da je, s obzirom na suštinu ugovora o doživotnom izdržavanju i cilj koji želi da se postigne takvim ugovorom, u konkretnom slučaju došlo do sticanja uslova da se ugovor u smislu člana 201. stav 1. Zakona o nasleđivanju i člana 124. ZOO raskine.

Navodima iz revizije ne dovodi se u pitanje pravilnost pobijane odluke. Činjenica je da je tuženi ugovor izvršavao nepune dve godine. DD je bila stara i nepokretna osoba i evidentno je da je odlaskom iz stana tuženog ista bila pogođena i uplašena i zaključila da se ne može osloniti na davaoca izdržavanja. Takvo ponašanje tuženog može se okarakterisati kao činjenica koja ukazuje na poremećene odnose između ugovornih strana. Stoga se ni ostali navodi iz revizije tuženog ne mogu prihvatiti u smislu da mogu dovesti do drugačije odluke suda.

Imajući u vidu napred izneto, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Tužiocima nisu priznati troškovi za odgovor na reviziju iz razloga što im nisu bili potrebni.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković