U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka nije konkretno i obrazloženo ukazano.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju kp.br. .../... i kp.br. .../... upisane u LN br. ... KO ... vlasništvo po jednom idealnom polovinom tužilje i pokojnog GG, čiji je unuk tuženi BB a snaha tužena VV, kao zakonski naslednici iza smrti sina pok. GG, sada pokojnog DD, prvobitno tuženog. Kp.br. .../... faktički drži tužilja AA i na njoj se nalaze stambeni objekti tužilje a kp.br. .../... ukupne površine 1.396 m2, na kojoj se nalazi sporno drvo lipe faktički drže ovde tuženi. Uviđajem na licu mesta i veštačenjem od strane veštaka građevinske struke utvrđeno je da se drvo lipe, koje je predmet ovog spora nalazi na kp. .../... na udaljenosti od 2,3 m od ograde koja deli ovu parcelu i kp.br. .../..., da je objekat od stabla udaljen 4,40 m, a deo krošnje lipe prelazi na kp. br. .../... i nadnosi se nad objekat 2 – 3 metra. Preporučena udaljenost drveta od objekta, konkretno za lipu visine 16 – 24 metara, kao u konkretnom slučaju, iznosi 8 metra od objekta, a objekat tužilje od lipe udaljen je 4,40 metara što je manje od minimalne preporučene udaljenosti, a na žičanoj ogradi postoji blago zakošenje stubića koje može biti posledica nekvalitetno izvedenih radova ali i mogućnosti da je korenje lipe dovelo do zakošenja stubića. Veštačenjem je utvrđeno da se ne može tvrditi da korenov sistem lipe utiče na pojavu pukotina starog objekta u delu prozora prizemlja desno od ulaza tužilje, obzirom da postoji problem neregulisanja sakupljanja atmosferskih voda, kao i da se grane lipe ne nadvijaju nad krov ovog objekta. Ne postoji način da se utvrdi u kojoj meri korenov sistem lipe doprinosi pojavi deformacija na objektu, osim da se vrši otkopavanje objekta i da se utvrdi koliko korenov sistem zalazi ispod temelja objekta, a da su oštećenja na objektu tužilje nastala između ostalog i zbog dejstva korenovog sistema lipe koja se nalazi na udaljenosti od 4,4 metra od objekta.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da lipa predstavlja izvor opasnosti za objekte tužilje i da se opasnost ogleda u tome što korenov sistem lipe ugrožava objekte prvenstveno stari objekat tužilje, a putem korenovog sistema dovodi u opasnost i novi objekat tužilje, da lišće lipe kod završetka procesa vegetacije, s obzirom na blizinu lipe, pada u oluke objekta tužilje i onemogućava normalan protok atmosferskih voda, a da grane lipe koje se prostiru nad objekat i dvorište tužilje predstavljaju opasnost koja potencijalno može da ugrozi kako krov tako i ljudske živote prilikom prolaska ispod tih grana za slučaj njihovog pada pri oluji, pa je zaključio da su tuženi kao suvlasnici i faktički držaoci kp.br. .../... dužni da shodno odredbama člana 13. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa i 156. Zakona o obligacionim odnosima, otklone uzrok opasnosti za tužilju koja potiče od predmetne lipe zbog čega je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev tužilje i naložio tuženima da o svom trošku poseku i uklone stablo drveta lipe koja se nalazi na kp.br. .../... .

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbi tuženog zaključio da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio tuženi zahtev tužilje zaključujući da tuženi BB i VV nisu upisani kao suvlasnici kp.br. .../..., niti je u tom svojstvu bio upisan njihov pravni prethodnik DD prema kome je tužba prvobitno bila usmerena, zbog čega oni iako se nalaze u faktičkoj državini kp.br. .../... nemaju ovlašćenja da bez pribavljanja saglasnosti ostalih suvlasnika vrše vlasnička ovlašćenja srazmerno svom udelu.

Po oceni Vrhovnog suda pravilna je odluka drugostepenog suda.

Na sporni odnos stranaka primenjuju se pravila susedskog prava, kao privatno – pravnog ograničenja prava svojine. Susedsko pravo obavezuje sopstvenika susedne nepokretnosti da u vršenju prava svojine ne vodi računa samo o svom interesu već da svoje pravo svojine vrši na način koji odgovara i njegovom susedu. Većina susedskih prava nije regulisana pozitivnim pravom, zbog čega se primenjuju pravna pravila sadržana u građanskim zakonicima koji su važili do 06.04.1941. godine i pravila običajnog prava.

Prema tim pravilima grane i žile drveta pripadaju sopstveniku zemljišta na kome se nalazi stablo drveta a pod uslovom da se grane i žile nalaze na toj zemlji, ali ako su grane i žile prešle na susedno zemljište pripadaju sopstveniku tog zemljišta on ima pravo da ih poseče i zadrži za sebe pod uslovom da mu smetaju a sopstvenik zemlje na kojoj se nalazi stablo u primerenom roku na njegov zahtev nije posekao i uklonio. Dakle, tužilja kao sopstvenik i faktički držalac kp.br. .../... ima pravo da kreše grane tuženikove lipe koje se nalaze iznad njene parcele i da kreše žile te iste lipe koje su prešle na njenu parcelu, jer na taj način vrši svoje pravo i time ne prekoračuje vršenje tog prava.

Sa iznetih razloga pravilna je odluka drugostepenog suda da tužbeni zahtev tužilje nije osnovan, pa su bez uticaja na drugačiju odluku ovog suda razlozi drugostepenog suda da tuženici nemaju vlasnička ovlašćenja za postupanje srazmerno svom udelu, kao i revizijsko pozivanje tužilje na primenu člana 42. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa. Ovo i sa razloga što tužilja u postupku nije dokazala da predmetna lipa predstavlja izvor opasnosti od koga preti znatnija šteta njenoj nepokretnosti u smislu člana 156. ZOO.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka doneta shodno članu 153, 154. i 165. stav 2. ZPP.

Sa iznetih razloga, Vrhovni sud je reviziju tužilje odbio kao neosnovanu i odlučio kao u izreci presude primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković