Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP i našao da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja ima prebivalište u ... u ulici ... broj .../... . Zaposlena je na poslovima ... kod tužene škole, čije sedište je takođe u istoj ulici Milana Mijalkovića broj 15. Imajući u vidu mesto stanovanja tužilje i mesto rada, ne postoji mogućnost da tužilja koristi prevoz jer na toj relaciji ne postoji autobusko stajalište. Na posao je dolazila pešice, a sopstveno vozilo ili bicikl je koristila samo u toku rada kada joj je bilo potrebno da za tuženu odnese poštu. Tužena u spornom periodu nije obezbedila zaposlenima sopstveni prevoz. Na teritoriji grada Jagodine su u 2019. i 2020. godini svi građani imali pravo na besplatni prevoz u gradskom i prigradskom saobraćaju. Tužena tužilji u spornom periodu nije platila troškove za dolazak i odlazak sa rada.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev primenom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i člana 26. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, uz ocenu da tužilja ima pravo na naknadu ovih troškova u visini koja nije bila sporna među parničnim strankama.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilje, ocenivši da tužilja nema pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, s obzirom da ne postoji objektivna potreba tužilje za korišćenjem prevoza, imajući u vidu razdaljinu između mesta stanovanja i mesta rada.

Po oceni Vrhovnog suda pravilno je apelacioni sud u svojoj odluci primenio materijalno pravo, a za svoju odluku dao dovoljne razloge koje prihvata i ovaj sud.

Prema članu 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 24/05...75/14), zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Članom 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“ br. 21/2015), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju (gradski, prigradski, međugradski), koja mora biti isplaćena do petog u mesecu za prethodni mesec, ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Razloge koje su sudovi dali u svojim odlukama ukazuju na različito tumačenje navedenih odredbi Zakona o radu i Posebnog kolektivnog ugovora. Naime, na osnovu citiranih normi poslodavac je u obavezi da zaposlenom isplati troškove za dolazak i odlazak sa posla i bez uticaja na ostvarenje ovog prava je da li zaposleni koristi javni ili sopstveni prevoz. Međutim, kako bi se sprečila zloupotreba ovog prava koja može da nastane ako troškove traži zaposleni koji te troškove nema, pa između ostalog i ukoliko stanuje u blizini mesta rada, u svakom konkretnom slučaju treba ceniti da li je zaposleni imao realnih i objektivnih potreba za korišćenjem prevoza, s obzirom na razdaljinu od mesta stanovanja do mesta rada i urgenciju da su na teritoriji grada Jagodine u 2019. i 2020. godini svi građani imali pravo na besplatan prevoz u gradskom i prigradskom saobraćaju. U ovom slučaju, mesto stanovanja tužilje i mesto rada, odnosno sedište poslodavca je u Jagodini u istoj ulici ... i to tužilje na broju ..., a tužene na broju 15, a na navedenoj relaciji ne postoji autobusko stajalište i zbog male razdaljine tužilja na posao dolazi pešice. Takvo rastojanje tužilja može prelaziti pešice i prema razumnoj oceni ne opravdava udovoljavanje zahtevu za naknadu ovih troškova, kojih u konkretnom slučaju i nema, bez obzira što Zakon o radu i PKU ne uslovljavaju pravo na troškove dolaska i odlaska sa rada udaljenošću mesta stanovanja od mesta rada. U ovoj situaciji isplatom cene prevoza ne bi se ostvarila svrha radi koje je ustanovljeno pravo na naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada. Ovo zbog toga što je naknada troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada po prirodi refundacionog karaktera i treba da posluži svrsi radi koje je pravo ustanovljeno, te su stoga neosnovni navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u izreci presude na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković