Presudom Višeg suda u Beogradu Gžrr1 100/23 od 05.12.2024. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke, tako što je tužena obavezana da tužilji na ime naknade imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku isplati iznos od 82.338,73 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 21.07.2020. godine do isplate. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke koji se odnosi na zakonsku zateznu kamatu na iznos od 82.338,73 dinara, počev od 18.12.2013. godine do 21.07.2020. godine. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka iz stava drugog izreke prvostepene presude tako što je tužena obavezana da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 96.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka. Stavom petim izreke, tužena je obavezana da tužilji naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju tužene.

Po oceni Vrhovnog suda ispunjeni su uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse o pitanju odgovornosti tužene za imovinsku štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koji su bez njihove krivice ostale neizvršene u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Na osnovu iznetog odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom člana 404. stav 2. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 - drugi zakon) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila zaposlena u „Navip“ AD Beograd – Zemun. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 268/2012 od 15.05.2012. godine, otvoren je stečajni postupak nad ovim preduzećem. U tom postupku tužilja je 09.08.2012. godine, podnela prijavu potraživanja u iznosu od 98.899,00 dinara koja se odnosi na neisplaćenu otpremninu zbog odlaska u penziju koja je utvrđena rešenjem poslodavca od 05.10.2010. godine. Navedeno potraživanje tužilje je utvrđeno zaključkom o listi utvrđenih potraživanja od 17.12.2013. godine i svrstano u treći isplatni red. U toku stečajnog postupka doneto je rešenje o delimičnoj deobi stečajne mase i tužilji je izvršena isplata u iznosu od 6.929,74 dinara, dana 03.02.2021. godine, a zatim i rešenje o delimičnoj deobi stečajne mase na osnovu kog je tužilji isplaćeno 9.630,53 dinara dana 07.03.2022. godine, tako da preostali iznos utvrđenog a neisplaćenog potraživanja tužilje iznosi 82.338,73 dinara. Postupak svojinske transformacije (privatizacija) „Navipa“ je okončan 26.12.2000. godine i u vreme nastanka predmetnog potraživanja tužilje (2010. godine) „Navip“ AD u stečaju je bio registrovan kao otvoreno akcionarsko društvo, budući da je rešenjem Agencije za privredne registre od 09.06.2005. godine, ovo drušvo prevedeno u registar privrednih subjekata pod punim poslovnim imenom „Navip“ Akcionarsko društvo za proizvodnju i promet pića Beograd, Zemun, te je registrovan akcijski kapital udeo: 100%, a na dan otvaranja stečajnog postupka 15.05.2012. godine, kapital stečajnog dužnika je bio akcijski i to većinski privatna svojina i u tom trenutku država je na dan otvaranja stečajnog postupka preko Akcionarskog fonda posedovala 6,1172% od ukupnog broja akcija. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 332/19 od 22.03.2019. godine usvojen je prigovor tužilje i utvrđeno da je tužilji povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 268/2012, te je naloženo stečajnom sudiji da u tom predmetu preduzme neophodne mere i radnje koje su potrebne u cilju formiranja i unovčavanja stečajne mase stečajnog dužnika.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan nalazeći da je tužiljino potraživanje nastalo 2010. godine, u vreme kada je kapital stečajnog dužnika bio akcijski (registrovan kao otvoreno akcionarsko društvo), pa tužilja nije dokazala da je naplata njenog potraživanja u stečajnom postupku osujećena jer je stečajni dužnik bio pod kontrolom države, odnosno da je država po osnovu svojine na akcijama ili na drugi način zadržala kontrolu nad preduzećem „Navip“ ni u vreme nastanka spornog potraživanja, ni u vreme otvaranja stečajnog postupka, pa nema mesta primeni člana 31. stav 3 Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku.

Drugostepeni sud je izrazio suprotno stanovište nalazeći da je tužena objektivno odgovorna za imovinsku štetu u visini potraživanja koje je tužilji priznato i ostalo nenaplaćeno u stečajnom postupku, pri čemu tužena nije dokazala da postoje okolnosti koje bi isključivale njenu odgovornost, pa je zato delimično preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev za glavno potraživanje sa kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate, dok je potvrdio prvostepenu presudu u odbijajućem delu za kamatu od 18.12.2013. godine do 21.07.2020. godine.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je u preinačujućem delu odluke pogrešno primenio materijalno pravo.

Prema članu 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje. Pored odredaba zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi, sud primenjuje i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku (član 4). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna.

Pravilo o objektivnoj odgovornosti Republike Srbije primenjeno na slučaj naknade imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ne znači da je utvrđenjem povrede tog prava tužilja stekla pravo na naknadu imovinske štete koju je tužena dužna da joj nadoknadi. Uslov za odgovornost tužene u konkretnom slučaju je postojanje uzročno-posledične veze između rada njenih organa i nastale štete. Na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda održanoj 27.09.2019. godine dopunjen je Zaključak o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka tako da glasi: Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. U pogledu izvršnih dužnika koji ne spadaju u napred navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim licima ili pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapitala, svakako je nužno utvrđivati uzročnoposledičnu vezu, između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled isplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvrone radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim zakonom o izvršenju. Tužilja u ovom postupku nije dokazala u smislu člana 231. ZPP da bi novčani iznos dobijen prodajom stečajnog dužnika bio dovoljan za isplatu njenog utvrđenog potraživanja koje je svrstano u treći isplatni red i da je kod takve pozitivne imovinske sposobnosti, isključivo zbog nepravilnog ili nezakonitog rada stečajnog organa za koje odgovara tužena, potraživanje tužilje ostalo nanaplaćeno. U konkretnom slučaju potraživanje tužilje iz radnog odnosa nije u celini naplaćeno prema poslodavcu za koga je utvrđeno da je u vreme nastanka potraživanja bilo otvoreno akcionarsko društvo sa akcijskim kapitalom 100%, pa tužilja nije dokazala da je stečajni dužnik bilo preduzeće sa pretežnim društvenim ili državnim kapitalom i nije osvaren uslov za objektivnu odgovornost Republike Srbije.

Zbog toga je pobijana drugostepena presuda preinačena, tako što je odbijena kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena prvostepena presuda u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilje za naknadu imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku sa kamatom, primenom člana 416. stav 1. ZPP.

Odbijanjem žalbe tužilje i potvrđivanjem prvostepene presude potvrđena je i odluka o troškovima prvostepenog postupka koji su tuženoj pravilno odmereni i priznati prema uspehu u sporu, pa tužena nema pravo na troškove drugostepenog postupka za sastav žalbe na odluku o troškovima postupka.

Tuženoj koja je uspela u postupku po reviziji i opredelila revizijske troškove primenom člana 165. u vezi člana 154. ZPP priznati su troškovi na ime sastava revizije u iznosu od 27.000,00 dinara, primenom Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata vežeće u vreme preduzimanja ove parnične radnje.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković