Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž2 238/25 od 19.06.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene-protivtužilje i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđeno rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu petom izreke prvostepene presude. Stavom trećim izreke, potvrđena je prvostepena presuda u delu stava drugog izreke, kojim je obavezana tužena-protivtužilja da na ime doprinosa za izdržavanje maloletnog VV plaća mesečno iznos od 20.000,00 dinara, počev od 28.12.2022. godine kada je doneta privremena mera kojom je maloletno dete povereno ocu na samostalno vršenje roditeljskog prava pa ubuduće dok budu ispunjeni zakonski uslovi za to, do 20. u mesecu za tekući mesec, uplatom na tekući račun oca deteta bliže označen u izreci, s tim što je dospelu razliku dosuđenog doprinosa za izdržavanje maloletnog deteta i iznosa od 10.000,00 dinara na ime doprinosa za izdržavanje po pomenutoj privremenoj meri dužna da plati odjednom u ostavljenom paricionom roku i u tom delu je žalba tužene – protivtužilje odbijena, dok je u preostalom delu stava drugog izreke prvostepena presuda preinačena tako što je odbijen tužbeni zahtev za iznos od još 5.000,00 dinara mesečno. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužioca – protivtuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, obe parnične stranke su blagovremeno izjavile reviziju. Tužena – protivtužilja (u daljem tekstu: tužena) pobija presudu u celosti zbog pogrešne primene materijalnog prava, dok tužilac – protivtuženi (u daljem tekstu: tužilac) pobija presudu u stavu drugom izreke, preinačujućem delu stava trećeg izreke i stavu četvrtom izreke iz svih zakonskih razloga iz člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu pravnosnažnu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23-dr.zakon) u vezi sa članom 202. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ broj 18/2005...6/2015) i našao da su revizije parničnih stranaka neosnovane.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, dok se revizijama ne ukazuje na druge bitne povrede postupka koje mogu biti revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1 ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Osnovnog suda u Lazarevcu P2 279/19 od 12.12.2019. godine, razveden je brak parničnih stranaka i njihovo zajedničko maloletnio dete VV, koji je rođen ...2011. godine, je tom presudom poveren majci na samostalno vršenje roditeljskog prava sa određenjem da će prebivalište deteta biti na adresi majke u ..., a otac je obavezan da doprinosi njegovom izdržavanju sa 20% svojih neto mesečnih redovnih novčanih primanja i uređen je model viđanja maloletnog deteta sa svojim ocem. Iz nalaza i mišljenja Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu – Odeljenje u Lazarevacu, koje je tokom ovog postupka dalo svoj nalaz i mišljenje 02.08.2022. godine, 28.11.2022. godine, 01.12.2022. godine, 08.07.2023. godine, 01.09.2023. godine, 24.10.2023. godine, 15.12.2023. godine i 12.01.2024. godine, proizlazi da je tokom postupka promenjeno prvobitno mišljenje ovog centra koje je na početku bilo da je celishodno i u najboljem interesu deteta da se ne menja odluka o vršenju roditeljskog prava i da maloletno dete ostane kod majke, što proizlazi i iz iskaza GG, predstavnika tog organa starateljstva, koja je navela da su u intenzivnom praćenju odnosa u porodici, što se vidi iz učestalosti davanja mišljenja. Do promenjenih okolnosti došlo je kada se majka sa detetom preselila iz ... u Beograd, a maloletni VV nastavio da pohađa osnovnu školu u ... . Pored toga što je maloletnom VV bilo teško da putuje svaki dan u školu i nazad, nije se snašao u novoj sredini i nije se prilagodio životu u Beogradu gde ima malo drugova, kasno ide u krevet u danima kad ima trening, a rano se budi kada ide pre podne u školu, a naročito mu nedostaju bake i deke koji žive u ... i sa kojima ima odličan odnos. Takođe, okolnosti su se promenile i time što je majka zasnovala novu emotivnu vezu iz koje je tokom postupka rođena ćerka DD ...2024. godine. U nalazima organa starateljstva je ukazivano na postojanje konflikta lojalnosti jer maloletni VV ne želi da iznošenjem svog mišljenja povredi svoje roditelje, a Gradski centar za socijalni rad – Odeljenje Čukarica je 03.07.2023. godine dao mišljenje da u psihološkom, socijalnom i emocionalnom ponašanju majke deteta nisu uočene negativne specifičnosti, te je procenjeno da ona poseduje roditeljski kapacitet za brigu o detetu i da neguje ispravan vaspitni stil, da ima uvida u potrebe deteta i da je u stanju da razume u kakvoj se poziciji dete nalazi. Veštačenjem od strane komisije veštaka Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“ od 24.09.2024. godine je utvrđeno da oba roditelja poseduju roditeljske kapacitete, da su motivisani da samostalno obavljaju roditeljsko pravo, te da između roditelja deteta ne postoji komunikacija što se negativno odražava na dete, dovodeći ga u konflikt lojalnosti. Maloletni VV je u više navrata saslušan pred sudom i Centrom za socijalni rad i izjavio je da želi da živi sa ocem. Uzimajući u obzir uzrast deteta, njegov stav, kao i dobru adaptiranost u sredini u kojoj živi, komisija veštaka je mišljenja da dete parničnih stranaka treba da ostane kod oca u ... makar do završetka osnovne škole, a da redovno viđa majku svaki drugi vikend od petka do nedelje i da sa njom provodi polovinu letnjeg i zimskog raspusta. Centar za socijalni rad – Odeljenje u Lazarevcu je dao finalni predlog modela viđanja maloletnog deteta i majke na način opisan u stavu trećem izreke prvostepene presude, s tim što je posebno naglasio da bi u najboljem interesu deteta bilo proširivanje modela viđanja u skladu sa željama i mogućnostima deteta i majke, a prema dogovoru roditelja. U vreme donošenja prethodne odluke tužena je ostvarivala zaradu od 30.000,00 dinara mesečno, a aktuelno je zaposlena u Preduzeću „ĐĐ“ na radnom mestu referenta, gde mesečno zarađuje oko 60.000,00 dinara. Živi u Beogradu sa suprugom koji je ... trener i maloletnom ćerkom DD rođenom ...2024. godine. Plaćaju zakupninu 400 evra mesečno i zajednički snose troškove ishrane koji iznose oko 40.000,00 dinara mesečno, komunalne troškove između 15.000,00 i 20.000,00 dinara mesečno, za adaptirano mleko i pelene izdvajaju između 20.000,00 i 25.000,00 dinara mesečno, za sredstva za higijenu između 3.000,00 i 4.000,00 dinara mesečno. Tužena je za garderobu za maloletnog VV izdvajala oko 10.000,00 dinara, plaća za njega članarinu u FK „EE“ koja iznosi 4.000,00 dinara mesečno i platila je polovinu naknade za sportsku pripremu u iznosu od 23.000,00 dinara i jednom u dva meseca mu daje za garderobu između 10.000,00 i 15.000,00 dinara. Kada je dete kod nje i izlazi sa društvom daje mu po 2.000,00 do 3.000,00 dinara. U vreme donošenja prethodne presude tužilac je zarađivao 75.000,00 dinara mesečno, a aktuelno zarađuje 123.000,00 dinara mesečno, živi sa maloletnim VV u iznajmljenom stanu za koji plaća zakupninu 200 evra (koja je ranije iznosila 120 evra), plaća komunalne troškove i troškove ishrane po 20.000,00 dinara mesečno, oko 500 evra troši za nabavku garderobe za dete za period od šest meseci i iznos od 17.000,00 dinara za nabavku kopački i platio je 23.500,00 dinara na ime polovine troškova za sportske pripreme. Od donošenja prethodne sudske odluke promenile su se okolnosti na strani maloletnog VV koji je tada bio star 8,5 godina i pohađao je treći razred osnovne škole, a sada je starosti 14 godina i ide u osmi razred osnovne škole, pa su tako porasle njegove potrebe u pogledu ishrane, higijene, troškova odeće i obuće, obrazovanja i bavljenje sportom, zadovoljavanja kulturno- socijalnih, rekreativnih i drugih potreba i druženja sa vršnjacima i utvrđeno je da je mesečno potrebno 50.000,00 dinara za njegovo izdržavanje.

Odlučujući na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja o izmeni odluke o vršenju roditeljskog prava nad maloletnim detetom parničnih stranaka, prvostepeni sud je pošao najpre od izjava koje je dete dalo u toku postupka da želi da ostane da živi sa svojim ocem u ..., gde ide u školu, druži se sa drugovima i redovno posećuje bake i deke. Ceneći mišljenje maloletnog deteta u smislu člana 65. Porodičnog zakona, prvostepeni sud je ocenio da je isto autentično, što je iskazano i u nalazu stručnog tima nadležnog organa starateljstva i komisije veštaka kao stručnih lica koji su dali mišljenje da je u najboljem interesu deteta, s obzirom na njegov pol, uzrast, emocionalne i razvojne potrebe, da ubuduće živi sa ocem koji će samostalno vršiti roditeljsko pravo. Prvostepeni sud je, nakon što je primenom odredbi člana 6. stav 1, 77. stav 3. i 266. Porodičnog zakona odlučio da izmeni svoju prethodnu odluku i poveri maloletno dete stranaka ocu na samostalno vršenje roditeljskog prava (kako je prethodno odlučio i privremenom merom donetom u ovom postupku po predlogu tužioca), uredio način održavanja ličnih kontakata majke i deteta prema predloženom modelu viđanja od strane nadležnog organa starateljstva, ostavljajući i mogućnost njihovog šireg viđanja prema željama, potrebama i mogućnostima kako deteta tako i majke, a u skladu sa dogovorom roditelja, primenom odredbi člana 6. stav 1, 61. stav 4 i 266. Porodičnog zakona u vezi sa odredbama člana 2, 3. i 9. Konvencije o pravima deteta. Odlučujući o visini doprinosa majke za izdržavanje maloletnog deteta, prvostepeni sud je, primenjujući odredbe člana 154. stav 1, 160, 161, 162. i 164. Porodičnog zakona i odredbe člana 2, 3. i 27. Konvencije o pravima deteta, utvrdio da se ukupne potrebe maloletnog deteta stranaka mogu zadovoljiti mesečnim iznosom od 50.000,00 dinara i procenio da je tužena kao dužnik izdržavanja u mogućnosti da doprinosi izdržavanju svog deteta mesečnim iznosom od 25.000,00 dinara, smatrajući ovaj iznos adekvatnim njenim mogućnostima i životnom standardu. Prema stanovištu ovog suda dosuđenim iznosom obezbeđuje se podmirenje ukupnih potreba malolenog deteta i osigurava isti standard koji imaju njegovi roditelji, pri čemu egzistencija tužene kao dužnika izdržavanja nije ugrožena, dok ostala sredstva potrebna za izdržavanje deteta treba da obezbedi otac, ne samo novcem, nego i staranjem o detetu. Odlučujući o protivtuženom zahtevu tužene da se tužilac kao otac delimično liši roditeljskog prava u pogledu davanja saglasnosti za promenu prebivališta maloletnog deteta i njegovog prepisivanja u osnovnu školu u Beogradu, prvostepeni sud je našao da je ovaj zahtev neosnovan imajući u vidu da su veštaci i stručni tim nadležnog oraga starateljstva mišljenja da nije celishodno delimično lišenje roditeljskog prava oca deteta, a tužena nije dokazala da postoje zakonski razlozi za delimično lišenje oca roditeljskog prava koji su propisani odredbama člana 82. Porodičnog zakona.

Drugostepeni sud je u svemu prihvatio stanovište i argumentaciju prvostepenog suda u pogledu odluke o poveravanju maloletnog deteta parničnih stranaka ocu kao roditelju koji će samostalno vršiti roditeljsko pravo i sa kojim će dete živeti na njegovoj adresi prebivališta, smatrajući da je ovakva odluka koja se sada pobija revizijom tužene pravilno zasnovana na stručnom mišljenju kako organa starateljstva tako i komisije veštaka i da je u najboljem interesu deteta. Takođe, određeni model viđanja sa majkom je, po oceni drugostepenog suda, u najboljem interesu maloletnog deteta. Međutim, u pogledu odluke o visini doprinosa majke za izdržavanje maloletnog sina koji sa njom ne živi, drugostepeni sud je smatrao da je prvostepeni sud pravilno utvrdio potrebe deteta parničnih stranaka, ali da je iznos obaveze majke kao dužnika izdržavanja previsoko određen spram njenih prihoda i materijalnih mogućnosti, kao i utvrđene činjenice da zbog rođenja drugog deteta nije u mogućnosti da se dodatno radno angažuje radi sticanja prihoda i da je u obavezi da izdržava i drugo maloletno dete za razliku od tužioca koji nema zakonsku obavezu izdržavanja drugih lica, a pritom ostvaruje duplo veći prihod od tužene. Polazeći od ovih okolnosti konkretnog slučaja, drugostepeni sud je zaključio da tužilac može da doprinosi u većem iznosu od polovine utvrđenih potreba deteta bez obzira što se dete nalazi kod njega, odnosno da tužilac treba da snosi troškove zadovoljavanja potreba deteta u mesečnom iznosu od 30.000,00 dinara, dok je, shodno tome, preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženu da doprinosi dečijem izdržavanju u mesečnom iznosu od 20.000,00 dinara u skladu sa njenim trenutnim mogućnostima. U pogledu odluke o protivtužbenom zahtevu za delimično lišenje tužioca roditeljskog prava, drugostepeni sud je u svemu prihvatio kao pravilnu odluku prvostepenog suda i datu pravnu argumentaciju za tu odluku.

Po oceni Vrhovnog suda, suprotno navodima revizija, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Članom 3. stav 1. Konvencije o pravu deteta, propisano je da su u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja interesi deteta, bez obzira na to da li ih sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela. Stavom 2. istog člana, propisano je da se države članice obavezuju da detetu obezbede takvu zaštitu i brigu koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja, zakonitih staratelja ili drugih pojedinaca koji su pravno odgovorni za dete i preduzimaju u tom cilju sve potrebne zakonodavne i administrativne mere.

Ova obaveza preuzeta je i članom 6. stav 1. Porodičnog zakona, kojim je propisano da je svako dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta. Prema odredbama člana 7. ovog zakona, roditeljsko pravo pripada majci i ocu zajedno, koji su ravnopravni u vršenju tog prava i zabranjena im je svaka zloupotreba roditeljskog prava. Smisao roditeljskog prava je u tome da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta, kako je propisano članom 67. ovog zakona. Sadržina roditeljskog prava, koje se sastoji od dužnosti staranja o detetu, čuvanja i podizanja, vaspitanja i obrazovanja, zastupanja i izdržavanja deteta, kao i upravljanja i raspolaganja njegovom imovinom, regulisana je članovima od 68. do 74. Porodičnog zakona, a suština ovih dužnosti i prava roditelja je dobrobit i najbolji interes deteta. Vršenje roditeljskog prava regulisano članovima od 75. do 78. ovog zakona. Prema odredbi člana 77. stav 3. Porodičnog zakona, jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život, a nisu zaključili sporazum o vršenja roditeljskog prava. Međutim, i tada roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo ima pravo i dužnost da izdražava dete, da sa detetom održava lične odnose i da o pitanjima koja bitno utiču na život deteta odlučuje zajednički i sporazumno sa roditeljem koji vrši roditeljsko pravo (član 78. stav 3). Pitanjima koja bitno utiču na život deteta, u smislu ovog zakona, smatraju se naročito: obrazovanje deteta, preduzimanje većih medicinskih zahteva nad detetom, promena prebivališta deteta i raspolaganje imovinom deteta velike vrednosti (član 78. stav 4). Ako roditelj zloupotrebljava prava ili grubo zanemaruje dužnosti, odnosno nesavesno vrši prava ili dužnosti iz sadržine roditeljskog prava, može biti potpuno ili delimično lišen roditeljskog prava, pod uslovima predviđenim članom 81, odnosno članom 82. istog zakona. Prema odredbama člana 82. Porodičnog zakona, roditelj koji nesavesno vrši prava ili dužnosti iz sadržine roditeljskog prava može biti delimično lišen roditeljskog prava (stav 1). Sudska odluka o delimičnom lišenju roditeljskog prava može lišiti roditelja jednog ili više prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava, osim dužnosti da izdržava dete (stav 2). Roditelj koji vrši roditeljsko pravo može biti lišen prava i dužnosti na čuvanje, podizanje, vaspitanje, obrazovanje i zastupanje deteta, te na upravljanje i raspolaganje imovinom deteta (stav 3), dok roditelj koji ne vrši roditeljsko pravo može biti lišen prava na održavanje ličnih odnosa sa detetom i prava da odlučuje o pitanjima koja bitno utiču na život deteta (stav 4). Takođe, sudskom odlukom o delimičnom lišenju roditeljskog prava može biti određena jedna ili više mera zaštite deteta od nasilja u porodici (stav 5). Porodični zakon u članu 270. propisuje da je sud, pre nego što donese odluku o zaštiti prava deteta ili o vršenju odnosno lišenju roditeljskog prava, dužan da zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima. Odredbom člana 266. stav 1. Porodičnog zakona propisano je da je u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje odnosno lišenje roditeljskog prava, sud uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta.

Najbolji interes deteta je pravni standard koji se procenjuje na osnovu niza objektivnih i subjektivnih okolnosti, a u svakom slučaju elementi za procenu najboljeg interesa deteta obuhvataju, između ostalog, mišljenje deteta, očuvanje porodične sredine i održavanje odnosa, ali i zdravlje, briga, zaštita i sigurnost deteta. Interes maloletnog deteta je da se između njega i roditelja sa kojim ne živi razvije odnos ljubavi, poverenja, međusobnog uvažavanja, privrženosti, poštovanja ličnosti i dostojanstva, pa je stoga svako dužan da se rukovodi tim interesom u svim aktivnostima koji se tiču deteta (član 6. stav 1. Porodičnog zakona).

Tužena izjavljenom revizijom osporava pravnosnažnu odluku sudova o poveravanju maloletnog deteta stranaka ocu na samostalno vršenje roditeljskog prava, smatrajući da ovakva odluka nije u njegovom najboljem interesu, bez obzira na iskazanu želju deteta da živi se ocem u ... nakon njenog preseljenja u Beograd. Revizijom se ukazuje da mišljenje i želje deteta ne znače da je izmena odluke o vršenju roditeljskog prava u njegovom najboljem interesu i da je dete stranaka već promenilo svoj stav i da želi ponovo da živi sa majkom.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se revizijom tužene osporava pravilnost primenjenog materijalnog prava u tumačenju i primeni pravnog standarda najboljeg interesa deteta. Naime, najbolji interes deteta kojim je sud dužan da se rukovodi u svakom sporu za zaštitu prava deteta je pravni standard koji čini nekoliko elemenata procene i to uzrast i pol deteta, njegove želje i osećanja s obzirom na uzrast i zrelost, te emotivne potrebe. Navode revizije da je sud pogrešno procenio najbolji interes maloletnog deteta stranaka pri odlučivanju da se ono poveri ocu na samostalno vršenje roditeljskog prava Vrhovni sud ne prihvata kao osnovane. Ovo iz razloga što je i pored utvrđene činjenice da majka, koja je prethodno samostalno vršila roditeljsko pravo, poseduje roditeljski kapacitet za brigu o detetu, da neguje ispravan vaspitni stil, da ima uvida u potrebe deteta i da je u stanju da razume u kakvoj se poziciji dete nalazi, dete koje je u vreme presuđenja imalo 14 godine izjavilo da želi da živi sa ocem, a stručna lica su ove njegove izjave ocenili kao autentične želje koje su ujedno i u njegovom najboljem interesu. Pri tome, i tužilac kao otac poseduju sve roditeljske kapacitete i motivisan je da samostalno obavlja roditeljsko pravo, savesno vrši sva prava i dužnosti iz sadržine roditeljskog prava i nema nikakvih indicija koje bi kompromitovale njegovu roditeljsku podobnost. Pri odlučivanju o poveravanju maloletnog detata, nižestepeni sudovi su pošli i od stručnog mišljenja komisije veštaka i nadležnog organa starateljstva pribavljenog u skladu sa članom 270. Porodičnog zakona, koji ne obavezuju sud, ali doprinose u značajnoj meri sudskoj proceni najboljeg interesa dece, a u konkretnom slučaju su nižestepeni sudovi ocenili da je trenutno u najboljem interesu maloletnog deteta stranaka da ostane da živi u ... sa ocem.

Shodno navedenom, Vrhovni sud nalazi da je u konkretnom slučaju doneta pravilna odluka o vršenju roditeljskog prava, koja je u svakom slučaju podložna izmeni u slučaju da se promene oklonosti kojima se sud rukovodio prilikom odlučivanja.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo prilikom utvrđivanja visine doprinosa tužene izdržavanju maloletnog deteta. Neosnovano se u reviziji tužioca ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo iz člana 160. i 162. Porodičnog zakona, smatrajući da je preinačenjem prvostepene presude prenisko odmeren doprinos tužene.

Naime, prema odredbama člana 67. i člana 68. stav 1. i 2. Porodičnog zakona, pravo i dužnost roditelja je da se staraju o deci, dok prema odredbama člana 73. i člana 160. stav 1. istog zakona, dete ima pravo na izdržavanje od oba roditelja. Odredbama člana 160. Porodičnog zakona propisani su kriterijumi za određivanje izdržavanja, odnosno da ocena ispunjenosti uslova za određivanje izdržavanja zavisi od godina života, poverioca izdržavanja, njegovog zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda koje ostvaruje i drugih okolnosti, dok su na strani dužnika izdržavanja od uticaja njegovi prihodi, mogućnost za zaposlenje i sticanje zarade, njegova imovina, lične potrebe, obaveze da izdržava druga lica i druge okolnosti. Prema odredbi člana 162. stav 3. istog zakona, ako je poverilac izdržavanja dete, visina izdržavanja treba da omogući najmanje takav nivo životnog standarda za dete kakav uživa roditelj dužnik izdržavanja, dok je odredbom člana 160. stav 4. propisana minimalna suma izdržavanja koju predstavlja suma koju kao naknadu za hranjenike, odnosno za lica na porodičnom smeštaju periodično utvrđuje Ministarstvo nadležno za porodičnu zaštitu, u skladu sa zakonom.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je prvostepeni sud utvrdio potrebe maloletnog deteta stranaka, koji je zdravo dete sa uobičajenim potrebama i aktivnostima za njegov uzrast. Međutim, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud, prvostepeni sud je pogrešno cenio materijalne mogućnosti tužene kao dužnika izdržavanja. Ovo stoga što je tužena 2024. godine rodila drugo detete o kojem takođe treba da se stara i da ga izdržava, pa aktuelno nije u mogućnosti da stiče dodatne izvore prihode osim zarade koju ostvaruje od poslodavca dok je na porodiljskom bolovanju. Pri tome, tužilac nema zakonsku obavezu izdržavanja drugih lica osim zajedničkog deteta stranaka i ostvaruje duplo veće prihode od tužene, koje činjenice je drugostepeni sud pravilno cenio kao bitne činjenice od kojih zavisi visina novčanog doprinosa oba roditelja u izdržavanju zajedničkog deteta. Po oceni Vrhovnog suda, pravnosnažnom presudom dosuđeni iznos za izdržavanje deteta od 20.000,00 dinara mesečno je u skladu sa utvrđenim realnim mogućnostima tužene i njenim životnim standardom i uz doprinos tužioca je dovoljan da se zadovolje sve potrebe maloletnog deteta stranaka. Ovim iznosom obezbeđuje se zadovoljenje uslova za pravilan i potpun razvoj maloletnog deteta na njegovom sadašnjem uzrastu. Imajući u vidu da oba roditelja treba da doprinose izdržavanju maloletnog deteta, preostala sredstva za izdržavanje maloletnog deteta će obezbeđivati tužilac kao roditelj koji se nakon izmene odluke o vršenju roditeljskog prava brine o njemu, kako potrebnim novčanim iznosom, tako i doprinosom u vidu svakodnevnog rada i staranja o detetu. Međutim, to ne znači da njegov novčani doprinos mora da bude niži od novčanog doprinosa tužene kao roditelja koji ne vrši roditeljsko pravo. Ovo iz razloga što novčani doprinos oba roditelja zavisi od njihovih materijalnih mogućnosti, pa tako veći novčani doprinos može da bude i na teret roditelja koji samostalno vrši roditeljsko pravo ukoliko sud oceni da su njegove materijlne mogućnosti veće od mogućnosti dužnika izdržavanja, kao što je u konretnom slučaju utvrđeno. To dalje ne znači da sudovi nisu uzeli u obzir tužiočev doprinos u vidu svakodnevnog staranja, nege i brige oko deteta, kako se navodi u reviziji, već su ceneći njegovog svakodnevno angažovanje oko deteta procenili da spram svojih prihoda može aktuelno da više doprinosi zadovoljavanju potreba deteta od tužene, koja će spram široko određenog modelu viđanja takođe doprinosti detetovaom izdržavanju kroz svakodnevnu brigu i staranje u danima kada dete boravi kod nje.

U pogledu odluke o izdržavanju maloletnog deteta, tužena revizijom ne osporava visinu njenog doprinosa određenu pobijanom drugostepenom presudom, ali osprava period od kada teče njena obaveza plaćanja izdržavanja, kao i odluku suda da razliku u visini doprinosa dosuđenog pravnosnažnom presudom i doprinosa određenog rešenjem o privremenoj meri mora da plati odjednom. Vrhovni sud nalazi da je pobijana odluka u tom delu pravilna jer obaveza roditelja koji ne vrši roditeljsko pravo kao dužnika izdržavanja dospeva od momenat kada dete bude povereno drugom roditelju koji je određen da samostalno vrši roditeljsko pravo, a u konkretnom slučaju je to učinjeno odlukom o privremenoj meri koja važi do pravnosnažnog okončanja postupka. Zato je prvostepeni sud pravilno obavezao tuženu da doprinosi izdržavanju maloletnog deteta stranaka od momenta kada je sud po privremenoj meri odlučio da dete poveri ocu radi samostalnog vršenja roditeljskog prava, a pravnosnažnom presudom je utvrđena konačna visina njena obaveze koja važi od momenta poveravanja deteta ocu zbog čega je pravilno obavezana da plati i nastalu razliku između konačno utvrđene obaveze i privremeno uređene visine te obaveze po privremenoj meri.

Sa iznetih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković