U postupku nije učinjena binta povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a navodima revizije tužilje ne ukazuje se na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačka 2. i 3. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je suvlasnik sa udelom od 3/6 na parceli kp br. .. površine 12.450 m2, u ulici ..., koja je gradsko građevinsko zemljište, njiva druge klase, u privatnoj svojini fizičkih lica. Prema informaciji o lokaciji za tu kat. parcelu, ona se nalazi u obuhvatu PGR „Centralni gradski park Šumarice“ u granicama znamenitog mesta „Spomen park Kragujevački oktobar“ NKD od izuzetnog značaja gde se sve intervencije u obuhvatu spomen parka usaglašavaju sa uslovima nadležnog Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Prema Planu namene predmetna parcela predstavlja površinu javne namene – zelenilo (prirodni eko sistemi – livade i nisko rastinje) i delom predstavlja pešačke staze, a prema Planu regulacije ne predstavlja građevinsku parcelu. Veštačenjem je utvrđeno da predmetna parcela nije bila u prometu a prosečna tržišna vrednost na približnoj lokaciji prema evidencije poreske uprave iznosi 1.500,00 dinara po m2, dok prema nalazu i mišljenju veštaka građevinske struke tržišna vrednost predmetne parcele iznosi 5.858,91 dinar po m2, što za pripadajuću površinu tužilje od 6.225 m2, iznosi 36.471.714,75 dinara. Predmetna parcela je u državini tužilje koja nije dokazala u čemu se sastoji ograničenje njenog prava svojine, odnosno da li postoje razlika između načina korišćenja predmetne parcele pre i posle donošenja Plana generalne regulacije, koji je objavljen u „Sl. listu Grada Kragujevca“ broj 24/19.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužilje odbili, imajući u vidu da tužilja nije lišena imovinskog prava na spornoj parceli, faktičkom izgradnjom predviđenog javnog dobra – parka i da ona nije dokazala da je njeno pravo svojine ograničeno. Po oceni nižestepenih sudova sama činjenica postojanja Plana generalne regulacije nije dovoljna za isplatu predmetne naknade, već se tek sprovođenjem zakonske procedure za oduzimanje zemljišta ili faktički neposrednim zauzimanjem zemljišta – privođenjem javnoj nameni u skladu sa Planskim aktom stiče uslov za isplatu naknade u visini tržišne vrednosti zemljišta, što ovde nije slučaj.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Ustav RS u odredbi člana 58. jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1), tako što propisuje da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Iz navedene Ustavne odredbe proizlazi da do dozvoljenog oduzimanja prava svojine, koja ne predstavlja povredu prava na imovinu, dolazi pod kumulativno ispunjenim uslovima i to: da je učinjeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona; da je učinjeno uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne.

Protokolom broj 1, uz Evropsku Konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u članu 1. garantuje se zaštita imovine, tako što je propisano da svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine, i da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđeni zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Stavom 2. istog člana Protokola, propisano je da prethodne odredbe ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima, ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.

U konkretnom slučaju, tužilja nije faktički lišena svoje imovine i ovlašćenja koje čine sadržinu prava svojine, jer donetim Planskim aktom „Centralni gradski park Šumarice“ („Sl. list Grada Kragujevca“ br.24/19), ona nije sprečena da predmetnu parcelu drži, da je koristi i da njome raspolaže, u granicama određeni zakonom (član 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa). Postojanje Planskog akta prema kome je predmetna parcela namenjena za javnu površinu – zelenilo i delom za pešačke staze je tek uslov da se utvrdi javni interes za eksproprijaciju pošto usvajanje Planskog akta ne znači da će nužno i doći do njegove realizacije u smislu odredbe člana 20. stav 1. i 4. Zakona o eksproprijaciji („Sl. glasnik RS“, br.23/2001...20/2009). Parcela koja je u suvlasništvu tužilje, nije eksproprisana niti je privedena nameni koja je za nju predviđena Planskim aktom, već je, suprotno tome, u državini tužilje, a to što ona može da ima legitimna očekivanja da ostvari pravo n naknadu tržišne vrednosti za tu nepokretnost, kada i ako uopšte dođe do realizacije postojećeg Planskih akata, ne znači da je tužena dužna da joj sada isplati predmetnu naknadu. Predmetna parcela se ne koristi kao javna površina i ne predstavlja površinu javne namene da bi tuženi bio u obavezi da tužilji isplati njenu tržišnu vrednost, pošto Planski akt koji nije faktički sproveden ne može biti osnov za sticanje prava javne svojine tuženog. U konkretnom slučaju ne postoji ograničenje prava tužilje na imovinu koje bi bilo osnov za isplatu tražene naknade, kako su pravilno zaključili nižestepeni sudovi. Zbog toga tužilja neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. i 154. ZPP, imajući u vidu njegov ishod.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković