Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11...10/23) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti su pak učinjene neke druge bitne povrede postupka, kao ni bitna povreda postupka iz člana 407. stav 1. tačka 2. ZPP, na koju se tuženi u reviziji poziva. Za izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka ekonomsko finansijske struke pred drugostepenim sudom nakon otvaranja rasprave, a radi utvrđenja tačne visine potraživanja pri čemu je nakon toga tužilac smanjio tužbeni zahtev, ne predstavlja bitnu povredu odredaba parničnog postupka koja je od bitnog uticaja na pravilno presuđenje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tužioca i tuženog dana 01.09.2008. godine zaključen je ugovor o kreditu broj ... kojim je banka odobrila korisniku kredit za obrtna sredstva u visini od 25.000,00 hiljada evra u dinarskoj protivvrednosti. Ugovor je odobren na rok od 24 meseca, računajući od dana prenosa sredstava kredita na račun tuženog. Radi obezbeđenja potraživanja banke i urednog izmirivanja svojih obaveza iz ugovora, banci je predata sopstvena menica od strane tuženog dana 01.09.2008. godine. Tuženi nije na vreme izmirio svoje obaveze, pa je tužilac blanko menicu popunio, i proglasio dug dospelim dana 15.04.2010. godine. Nakon toga, tužilac je podneo predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave, dana 18.12.2019. godine. Tuženi je osporio potraživanje i visinu iznosa označenog u menici.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužioca, ukinuo rešenje o izvršenju 9 IIV 439/19 od 26.12.2019. godine. Razlog odbijanja tužbenog zahteva prvostepeni sud nalazi u činjenici da tužilac nije dostavio dokumentaciju u vezi dospelog svog potraživanja, niti je pružio dokaz na osnovu koga bi se mogla utvrditi činjenica u vezi visine potraživanja. Takođe tužilac nije na vreme dao predlog za veštačenje radi utvrđivanja visine potraživanja. Zaključio je da je neosnovan prigovor zastarelosti potraživanja.

Drugostepeni sud nije prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda u pogledu neosnovanosti tužbenog zahteva tužioca. Zaključio je da je u konkretnom slučaju menica izdata kao sredstvo obezbeđenja ugovora tj. plaćanja. Zakon o obligacionim odnosima ne reguliše posebnim odredbama rok zastarevanja potraživanja iz ugovora o kreditu pa se na konkretan slučaj primenjuje opšti rok zastarelosti od deset godina shodno članu 371. ZOO. Kako je kredit proglašen dospelim 15.04.2010. godine a tužba podneta 18.12.2019. godine, to proizlazi da nije nastupila zastarelost. Veštačenjem je utvrđeno kolika je visina potraživanja neisplaćenog duga od strane tuženog, koliko iznosi ugovorena kamata do dana proglašenja kredita dospelim, a koliko iznosi zakonska zatezna kamata od dana kada je tuženi pao u docnju, pa je shodno članu 124. ZOO i članu 132, 277. i 279. ZOO usvojio tužbeni zahtev po preciziranom smanjenom tužbenom zahtevu.

Po oceni Vrhovnog suda drugostepeni sud je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo. Između stranaka nije sporno da je tuženi zaključio ugovor o kreditu sa tužiocem i da je kao sredstvo obezbeđenja izdao sopstvenu menicu. Tužilac je nakon nevraćanja dela kredita ostatak duga proglasio dospelim shodno članu 37. stav 1. Zakona o menici i istu prezentirao na naplatu (menica izdata po viđenju). Menica je podneta narednog dana od dana izdavanja što znači da su ispoštovani rokovi predviđeni Zakonom o menici da se ista može prezentirati na naplatu u rok od tri dana od dana izdavanja na ono što nije regulisano Zakonom o menici, primenjuju se odredbe ZOO, pa i odredbe koje regulišu zastarelost potraživanja. U ovom slučaju pravilno je ocenjeno da se radi o opštem roku zastarevanja o roku od deset godina. Pravilno je zaključeno da taj rok nije protekao pa se stoga navodi iz revizije ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Imajući u vidu izneto, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković