Odlučujući o izjavljenim revizijama, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da tužiočeve revizije nisu osnovane.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se posebno ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se, pod uslovima iz člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. ZPP, taj vanredni pravni lek može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem istražnog sudije Opštinskog suda u Rumi Kri 46/06 od 16.03.2006. godine pokrenut je istražni postupak protiv tužioca zbog sumnje da je izvršio krivično delo izazivanje opšte opasnosti iz člana 278. stav 3. Krivičnog zakona. Po pokretanju istražnog postupka tužiocu je određen pritvor, u kom je boravio od 20.03.2006. godine do 07.04.2006. godine. Opštinsko javno tužilaštvo u Rumi je 20.07.2006. godine podnelo optužni predlog, koji je izmenjen 17.10.2013. godine. Krivični postupak vođen protiv tužioca za označeno krivično delo obustavljen je pravnosnažnim rešenjem Osnovnog suda u Rumi K 355/10 od 12.05.2014. godine, zbog odustanka javnog tužilaštva od optužbe. Tužilac je u vreme kada je protiv njega pokrenut krivični postupak bio zaposlen u Ministarstvu unutrašnjih poslova - Upravi kriminalističke policije u Beogradu. Rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova od 07.03.2007. godine tužiocu je prestao radni odnos zbog bezbednosnih smetnji, saglasno članu 168. stav 1. u vezi članova 110. i 111. tada važećeg Zakona o policiji. Upravni spor koji je tužilac pokrenuo protiv tog rešenja okončan je presudom Vrhovnog suda Srbije U 3186/07 od 16.05.2008. godine kojom je njegova tužba odbijena. Po pravnosnažnom okončanju krivičnog postupka tužilac je tražio da se vrati na rad. Njegovom zahtevu nije udovoljeno sa obrazloženjem da se radni odnos u Ministarstvu unutrašnjih poslova zasniva putem konkursa, kao i da postoji zabrana zapošljavanja uvedena Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu. Tužiocu je isplaćivana plata u periodu od 20.03.2006. godine do 23.03.2007. godine (dana prestanka radnog odnosa).

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio naknadu materijalne štete u visini izgubljene zarade u utuženom periodu.

Po stanovištu prvostepenog suda, ne postoji odgovornost tužene za potraživanu materijalnu štetu u smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima jer je nadležno javno tužilaštvo pokrenulo krivični postupak protiv tužioca na osnovu zakonskog ovlašćenja da goni učinioce krivičnih dela koja se gone po službenoj dužnosti, a okolnost da je taj postupak obustavljen ne daje pravo tužiocu na naknadu štete, već to može samo biti nova činjenica za postupak u kojem je doneto rešenje o prestanku njegovog radnog odnosa. Osim toga, po oceni prvostepenog suda, tužiočevo potraživanje je i zastarelo u smislu člana 372. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je odbio tužiočevu žalbu u pogledu odluke o glavnoj stvari. I po stanovištu tog suda, tražena materijalna šteta nije posledica nezakonitog ili nepravilnog rada organa tužene, kao osnova njene odgovornosti po članu 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Odgovornost tužene, po shvatanju drugostepenog suda, ne proizilazi ni iz Zakonika o krivičnom postupku jer prestanak radnog odnosa tužicoa nije posledica neosnovanog lišenja slobode već krivičnog postupka koji je zakonito pokrenut i vođen.

Po oceni revizijskog suda, materijalno pravo je u ovom sporu pravilno primenjeno.

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 62/21) propisano je da pravo na naknadu štete pripada licu neosnovano lišenom slobode (član 584) i neosnovano osuđenom licu (član 585). Tužilac je bio neosnovano lišen slobode, ali mu je za to vreme tužena isplaćivala platu, a ne može se smatrati neosnovano osuđenim licem u smislu člana 585. stav 1. navedenog Zakonika da bi po tom osnovu ostvario pravo na naknadu materijalne štete.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Prema članu 52. stav 1. Zakona o javnom tužilaštvu („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 116/08 ... 63/16), važećeg u vreme kada je pravnosnažno okončan krivični postupak protiv tužioca bilo je propisano da za štetu koju javni tužilac i zamenik javnog tužioca, prouzrokuju nezakonitim ili nepravilnim radom odgovara Republika Srbija.

Pokretanje krivičnog postupka protiv tužioca, zbog sumnje da je učinio krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, bilo je zakonito. Odredbom člana 2. Zakona o javnom tužilaštvu propisano je da je javno tužilaštvo samostalni držani organ koji goni učinioce krivičnih dela i drugih kažnjivih dela, i preduzima mere za zaštitu ustavnosti i zakonitosti (stav 1), kao i da svoju funkciju vrši na osnovu Ustava, zakona, potvrđenog međunarodnog ugovora i propisa donetog na osnovu zakona (stav 2). Zakonikom o krivičnom postupku, pored ostalog, propisano je: da je javni tužilac dužan da preduzme krivično gonjenje kada postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo ili da je određeno lice učinilo krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti (član 6. stav 1); da je osnovno pravo i osnovna dužnost javnog tužioca gonjenje učinilaca krivičnih dela i da je, za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti, javni tužilac nadležan i da odustane od optužbe (član 43. stav 1. i stav 2. tačka 6); da javni tužilac može odustati od optužbe od potvrđivanja optužnice pa do završetka glavnog pretresa, kao i na pretresu pred drugostepenim sudom u skladu sa članom 450. stav 5. Zakonika, i da u slučaju odustanka javnog tužioca, oštećeni ima pravo da preuzme krivično gonjenje (član 49).

Sledstveno izloženom, i po stanovištu revizijskog suda, ne postoji odgovornost tužene po članu 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima u vezi člana 52. stav 1. Zakona o javnom tužilaštvu. Pokretanjem krivičnog postupka protiv tužioca zbog osnovane sumnje da je učinio krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti nadležni javni tužilac je postupio zakonito - na osnovu člana 2. stav 1. Zakona o javnom tužilaštvu i članova 6. i 43. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku. Nezakonitosti ili nepravilnosti u radu javnog tužilaštva ne postoje ni u slučaju preduzete radnje odustanka od optužnice, jer Zakonik o krivičnom postupku daje javnom tužiocu ovlašćenje da procenjuje da li su ispunjene stvarne i pravne pretpostavke za pokretanje krivičnog postupka ili za nastavak već započetog krivičnog postupka posle stupanja optužbe na pravnu snagu, pa čak i u stadijumu postupka po žalbi.

Zato, po oceni Vrhovnog suda, nisu osnovani revizijski navodi da su nižestepeni sudovi u ovom sporu pogrešno primenili materijalno pravo, zasnovani na stavu revidenta da je potraživana šteta posledica nepravilnog rada javnog tužioca - nezakonitog i nepravilnog pokretanja krivičnog postupka na osnovu kojeg je tužiocu prestao radni odnos i tako mu prouzrokovana šteta u visini izgubljene plate (član 155. i član 189. stav 2. i 3. Zakona o obligacionim odnosima). Tužiocu je radni odnos prestao pravnosnažnim rešenjem zasnovanim na članu 167. stav 1. u vezi člana 111. tada važećeg Zakona o policiji, koje su prestale da važe tek stupanjem na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o policiji („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 92/11). Tužilac povodom rešenja o prestanku radnog odnosa, osim tužbom u upravnom sporu nije se koristio drugim pravnim sredstvima (ustavnom žalbom i predstavkom Evropskom sudu za ljudska prava) zbog povrede Ustavom i Evropskom konvencijom zajemčenih prava. U takvoj situaciji, bez značaja su navodi revidenta o pogrešnoj primeni člana 372. Zakona o obligacionim odnosima (od strane prvostepenog suda) i nepravilnosti razloga drugostepenog suda o nedokazanosti nastale štete.

Iz tih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković