Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1181/2024 od 17.07.2024. godine, stavom prvim izreke potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom i trećem izreke i u tom delu žalbe tužioca odbijene. Stavom drugim izreke, preinačene je prvostepena presuda u stavu drugom i četvrtom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužiocu na ime solidarne pomoći za period od 01.09.2018. godine do 01.08.2020. godine isplati ukupno 52.520,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno označene mesečne iznose od dospelosti do isplate i odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložio je da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Ispitujući pobijanu presudu u preinačujućem delu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. u vezi člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23)– u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija tužioca u tom delu nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u radnom odnosu kod tuženog, počev od 13.01.2000. godine. Ugovorom o uređenju međusobnih odnosa iz radnog odnosa sa zaposlenim od 29.04.2015. godine, određeno je šta čini zaradu, kao i da je visina koeficijenta tužioca za obavljeni posao 2,20, da se ista množi sa cenom rada za najjeftiniji posao za mesec u kome se vrši obračun zarade i da se ista primenjuje počev od 01.05.2015. godine. Navedenim ugovorom, članom 7.tačka 5.i 6.određeno je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišeg odmora u visini određenoj Pravilnikom o zaradi, naknadi zarade i drugim primanjima kod tuženog. Tuženi je doneo i Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o radu od 05.04.2019. godine, a osnivač je na isti dao saglasnost 24.04.2019. godine. Tužilac zahtev za isplatu navedenih troškova zasniva na odredbama Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti od 18.03.2015. godine. Veštačenjem je utvrđena razlika između isplaćenih i iznosa i iznosa obračunatih primenom parametara iz Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj deltnosti. Finansijskim planom tuženog za 2018. godinu, za koji postoji saglasnost osnivača Zaključkom od 26.12.2017. godine, bila su predviđena sredstva na ime solidarne pomoći u jednoj cifri u iznosu od 350.000,00 dinara, bez razgraničenja po vrsti socijalne pomoći. Tuženi je u toj godini isplatio solidarnu pomoć zaposlenim radnicima u iznosu od 83.145,00 dinara i to jednom zaposlenom na ime pogrebnih usluga u iznosu od 67.145,00 dinara i drugom zaposlenom na ime pomoći za lečenje u iznosu od 16.000,00 dinara. Za 2019. godinu, bila su predviđena sredstva na ime solidarne pomoći u jednoj cifri u iznosu od 424.000,00 dinara, u kojoj godini je tuženi isplatio iznos od 68.488,00 dinara na ime solidarne pomoći po osnovu smrti zaposlenog, dok je u 2020. godini bilo predviđenih sredstava u iznosu od 87.116,00 dinara, u kojoj godini tuženi je isplatio ukupan iznos od 286.367,00 dinara po osnovu više rešenja. U toj godini na bazi dostavljene dokumentacije od tuženog, nije vršena isplata solidarne pomoći na ime ublažavanja posledica nepovoljnog materijalnog položaja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev za isplatu solidarne pomoći za period od maja 2019. godine do jula 2020. godine, zaključivši da je tuženi u svojim programima poslovanja planirao sredstva za isplatu solidarne pomoći i donosio rešpenja o isplati te pomoći pojedinim zaposlenima, te da je bio u obavezi da i tužiocu isplati predmetnu solidarnu pomoć.

Drugostepeni sud je u tom delu preinačio prvostepenu prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za isplatu solidarne pomoći za sporni period, ocenivši da se preduslov za isplatu solidarne pomoći radi ublažavanja nepovoljnog materijalnog položaja zaposlenih sastoji u dužnosti poslodavca da u tu svrhu planira i obezbedi sredstva. Iz činjenice da je tuženi za 2018. godinu predvideo sredstva na ime solidarne pomoći u jednoj cifri bez razgraničenja po vrsti socijalne pomoći, te kako nije doneo odluku o isplati solidarne pomoći zaposlenima radi ublažavanja posledica nepovoljnog materijalnog položaja, očigledno je da nije planirao, niti obezbedio finansijska sredstva za isplatu solidarne pomoći radi ublažavanja posledica nepovoljnog materijalnog položaja, već su planirana i obezbeđena sredstva bila samo za isplatu pomoći iz člana 67 stav 1 PKU za javna preduzeća u komunalnoj delatanosti. Pri tome sama visina predviđenih sredstva za isplatu solidarne pomoći ukazuje da sredstva za isplatu solidarne pomoći radi ublažavanja posledica nepovoljnog materijalnog položaja, koja se isplaćuje svim zaposlenima, nisu planirana i obezbeđena.

Neosnovano se revizijom ukazuje da se navedeni zaključak drugostepenog suda zasniva na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema odredbi člana 120. tačka 1. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS" br. 24/05 ... i 113/17), pravo na solidarnu pomoć može da se utvrditi opštim aktom ili ugovorom o radu. Ovo pravo regulisano je i odredbom člana 67. Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije ("Sl. glasnik RS" br. 27/15, 36/17 i 5/18), kojim je u stav 6. propisano da je poslodavac dužan da planira i zaposlenom isplati solidarnu pomoć, radi ublažavanja nepovoljnog materijalnog položaja, pod uslovom da za to ima obezbeđena finansijska sredstva, dok je stavom 7. ovog člana određeno da visina solidarne pomoći (iz stava 6. ovog člana) po zaposlenom na godišnjem nivou iznosi 41.800 dinara, bez poreza i doprinosa.

Pravilnikom o radu tuženog od 13.12.2018. godine je u odredbi člana 47. stav 1. propisano da poslodavac može da isplati solidarnu pomoć zaposlenom, pod uslovom da za to ima obezbeđena sredstva: radi ublažavanja posledice elementarnih i drugih nepogoda i radi pružanja pomoći porodice umrlog zaposlenog. Istim članom je u stavu 3. propisano da je poslodavac dužan da planira i obezbedi finansijska sredstva za isplatu solidarne pomoći radi ublažavanja nepovoljnog materijalnog položaja zaposlenih, a visina ove pomoći za 2018. godinu iznosi 41.800,00 dinara, bez poreza i doprinosa i za svaku narednu godinu prema podacima republičkog organa nadležnog za poslove statistike za oblast radnika iz stambeno-komunalne delatnosti.

Kod primene materijalnog prava u vidu se ima da je Zakonom o radu pravo na solidarnu pomoć predviđeno kao mogućnost, a ne obaveza poslodavca, da Posebnim kolektivnim ugovorom koji se primenjuje na zaposlene kod tuženog jeste propisana dužnost tuženog da radi ublažavanja nepovoljnog materijalnog položaja, planira i zaposlenima isplati solidarnu pomoć, ali pod uslovom da za to ima obezbeđena finansijska sredstva. Svrha isplate solidarne pomoći iz citiranog propisa jeste ublažavanje nepovoljnog materijalnog položaja zaposlenog, a preduslovi za njenu isplatu sastoji se u dužnosti poslodavca da u tu svrhu planira i obezbedi sredstva, pri čemu pravo na solidarnu pomoć pripada svim zaposlenima kod poslodavca.

Tuženi je korisnik budžetskih sredstava, pa se na njega, primenjuje i Zakon o budžetu i Zakon o budžetskom sistemu, te obaveze koje preuzima moraju odgovarati aproprijaciji koja mu je odobrena za tu namenu u odgovarajućoj budžetskoj godini (član 54. Zakona o budžetskom sistemu).

U konkretnom slučaju, Finansijskim planom tuženog za 2018. godinu, bila predviđena sredstva na ime solidarne pomoći u jednoj cifri u iznosu od 350.000,00 dinara, bez razgraničenja po vrsti socijalne pomoći, a tuženi je u toj godini isplatio solidarnu pomoć zaposlenim radnicima u iznosu od 83.145,00 dinara i to jednom zaposlenom na ime pogrebnih usluga u iznosu od 67.145,00 dinara i drugom zaposlenom na ime pomoći za lečenje u iznosu od 16.000,00 dinara. Za 2019. godinu, bila su predviđena sredstva na ime solidarne pomoći u iznosu od 424.000,00 dinara, u kojoj godini je tuženi isplatio iznos od 68.488,00 dinara na ime solidarne pomoći po osnovu smrti zaposlenog, dok je u 2020. godini bilo predviđenih sredstava u iznosu od 87.116,00 dinara, u kojoj godini tuženi je isplatio ukupan iznos od 286.367,00 dinara po osnovu više rešenja. Isplata solidarne pomoći na ime ublažavanja posledica nepovoljnog materijalnog položaja nije vršena.

Iz navedenog proizlazi da tuženi nije planirao, niti obezbedio finansijska sredstva za isplatu solidarne pomoći radi ublažavanja nepovoljnog materijalnog položaja zaposlenih, imajući u vidu da isplata ove vrste solidarne pomoći nije vršena, niti je tuženi o tome doneo odluku, pri čemu sama visina predviđenih sredstva na ime solidarne pomoći u navedenim iznosima (350.000,00 dinara za 2018. godinu, 424.000,000 dinara za 2019. godinu i 87.116,00 dinara za 2020. godinu), ukazuje da sredstva za isplatu solidarne pomoći na ime ublažavanja posledica nepovoljnog materijalnog položaja, koja se isplaćuje svim zaposlenima, nisu planirana i obezbeđena, kako je to praviln o zaključio i drugostepeni sud, već su obezbeđena sredstva planirana samo za isplatu pomoći iz člana 67. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti na teritoriji Republike Srbije, po kom osnovu je tuženi i vršio isplati solidarne pomoći.

Iz iznetih razloga nisu osnovni navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava i Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u preostalom delu, kojim je potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu o zahtevu za isplatu tražene razlike naknade za topli obrok u iznosu od 34.587,30 dinara i uplatu doprinosa na to, Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi da se dozvoli odlučivanje o reviziji primenom člana 404. stav 1. ZPP.

Odredbom člana 404. stav 1. ZPP propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Pobijanom presudom odlučeno je da tužiocu ne pripada tražena razlika naknade za topli obrok za period od 01.01.2020. godine do 01.08.2020. godine, iz razloga što je tuženi kao javno preduzeće obračun i isplatu ovih naknada vršio na osnovu prethodno donetog Programa poslovanja, u konkretnom slučaju isplata na ime troškova ishrane u spornom periodu je vršena u skladu sa važećim opštim aktom tuženog. Pobijana presuda je zasnovana na odgovarajućoj primeni materijalnog prava i u skladu je sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda, u predmetima sa istim ili bitno sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom kao u ovom predmetu, zbog čega u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse i novog tumačenja prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 404. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u tom delu kao redovne po odredbi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija nedozvoljena.

U parnicama iz radnih odnosa, prema odredbi člana 441. ZPP revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, dok je u sporovima u kojima je postavljen imovinskopravni zahtev za dozvoljenost revizije merodavan režim iz člana 403. ZPP.

Vrednost predmeta spora pobijanog dela drugostepene presude kojom je potvrđena prvostepena presuda iznosi 34.587,30 dinara.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Kako vrednost predmeta spora pobijanog dela potvrđujuće presude drugostepenog suda očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe 06.09.2021.godine, revizija tužioca primenom člana 403.stav 3 ZPP u tom delu nije dozvoljena.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 413. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković