Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 5426/22 od 15.06.2023. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena je prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila blagovremenu i dozvoljenu reviziju iz svih zakonom predviđenih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 - dr.zakon), Vrhovni sud je odlučio da revizija nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu od uticaja revizijski navodi da je učinjena bitna povreda postupka time da je prvostepeni sud nepravilno odlučio da je stvarno nadležan, jer se radi o bitnoj povredi iz člana 374. stav 2. tačka 4. ZPP, zbog koje se revizija ne može izjaviti u smislu odredbe člana 407. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pokojni suprug tužilje DD bio je jedini član i zakonski zastupnik privrednog društva „Articolis“ DOO Novi Sad. DD je sa navedenim društvom zaključio Ugovor o zameni ispunjenja - novaciji od 27.03.2015. godine, u kome je konstatovano da je društvo donelo Odluku o isplati dobiti jedinom osnivaču DD u iznosu od bruto 5.882.352,94 dinara, da dobit nije isplaćena do datuma naznačenog u Odluci skupštine društva, te da su se strane sporazumele da umesto neto novčanog iznosa od 5.000.000,00 dinara predviđenog Odlukom o isplati dobiti, na DD društvo prenese 1/1 vlasništva na nekretnini iz člana 1 stav 2 ovog Ugovora, a po istom osnovu (dobit), na osnovu čega je DD postao vlasnik nepokretnosti. Potom je DD navedenim nepokretnostima raspolagao tako što je iste uneo kao nenovčani kapital u privredno društvo „MCS Group“ DOO Beograd (prvotuženi), a na osnovu Odluke o povećanju osnovnog kapitala društva donete dana 05.08.2016. godine kojim je nenovčani kapital prvotuženog povećan za iznos od 74.744.702.00 dinara. Nenovčani kapital predstavljaju nepokretnosti upisane u List nepokretnosti broj .. KO ... sve u potesu Selo: parcela broj .., ukupne površine 43ara 42m2; zgrada ostalih industrijskih delatnosti proizvodnom, spratnosti Pr+1sp, površine 575 m2, broj zgrade 8 na .., zgrada poslovnih usluga, spratnosti Pr+1sp, površine 152 m2, broj zgrade 9, na parceli broj ..; pomoćna zgrada-stočni depo, spratnosti Pr, površine 87m2, broj zgrade 10, na parceli broj .. i pomoćna zgrada vodovodna stanica, spratnosti Pr+1sp, površine 21 m2, broj zgrade na parceli broj .. . Prilog Odluci čini izvod iz Lista nepokretnosti broj .. KO ..., parcela broj .. KO ... . Prvotuženi je potom na osnovu ugovora o kupoprodaji od 10.11.2017. godine navedene nepokretnosti prodao petotuženom. Tuženi od drugog do četvrtog reda su ćerke i zakonske naslednice pok. DD. Tužba se zasniva na tvrdnji da imovina koju je pokojni suprug tužilje DD stekao na osnovu Ugovora o zameni ispunjenja - novacija od 27.03.2015. godine predstavlja zajedničku imovinu bivših supružnika, te da je ništavo raspologanje predmetnom imovinom bez saglasnosti tužilje kao bivše supruge, materijalizovano na osnovu Odluke o povećanju osnovnog kapitala prvotuženog, čija ništavost je i predmet tužbenog zahteva.

Prvostepeni sud na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja zaključuje da je tužilja aktivno legitimisana za podnošenje predmetne tužbe imajući u vidu da se na ništavost može pozivati svako zainteresovano lice. Obrazlaže da se tužba za utvrđenje ništavosti odluke skupštine društva podnosi protiv društva čija je skupština donela odluku za koju se traži utvrđenje ništavosti, te da stoga tuženi 2., 3., 4. i 5. reda nisu pasivno legitimisani u ovom sporu. Dalje prema činjeničnim tvrdnjama iznetim u tužbi i iz priloženih dokaza prvostepeni sud zaključuje da ne postoje razlozi ništavosti Odluke o povećanju osnovnog kapitala društva doneta dana 05.08.2016. godine predviđeni članovima 271, 294, 301, 308, 314, 318. i 324. Zakona o privrednim društvima, zbog čega je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti predmetne odluke, pa je samim tim ocenjen neosnovanim i tužbeni zahtev za isplatu iznosa na ime sticanja bez osnova po predmetnoj Odluci.

Drugostepeni sud prihvata materijalnopravne zaključke prvostepenog suda, ali dodaje da tužilja nije aktivno legitimisana za podnošenje tužbe za utvrđenje ništavosti Odluke o povećanju osnovnog kapitala, jer ne spada u krug lica predviđen odredbama člana 376 – 381. ZOOa, zbog čega odbija žalbu tužilje kao neosnovanu.

Revizija tužilje nije osnovana.

Prema oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su u bitnom pravilno primenili materijalno pravo iz Zakona o privrednim društvima kojim je regulisano pobijanje odluke skupštine društva i utvrđenje ništavosti, izostavljajući pri tom primenu Porodičnog zakona na šta tužilja u reviziji ukazuje, ali navedeno nije bilo od uticaja na pravilnost same pobijane odluke.

Naime, tužilja u reviziji ponavlja navode da nepokretnosti kojima je raspolagao njen bivši supružnik DD predstavljaju zajedničku imovinu stečenu za vreme trajanja bračne zajednice, te da bivši supružnik nije mogao bez njene saglasnosti da raspolaže tom imovinom, pozivajući se na odredbe člana 171. i 176. stav 2. Porodičnog zakona, zbog čega smatra ništavim Odluku o povećanju osnovnog kapitala društva od 05.08.2016. godine donetu na Skupštini privrednog društva „MCS Group“ DOO Beograd. Ovakav pravni stav tužilje se ne može prihvatiti kao osnovan, i to iz dva razloga.

Prvi se tiče načina sticanja imovine na koju tužilja pretenduje, imajući u vidu da se pod zajedničkom imovinom smatra imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku (član 171. Porodičnog zakona). U konkretnom slučaju, bivši supružnik tužilje je predmetne nepokretnosti stekao na osnovu novacije – zamene ispunjenja novčane obaveze u nenovčanu, a osnov same obligacije leži u Odluci skupštine društva o isplati dobiti. Takav način sticanja imovine (isplata dobiti prema Zakonu o privrednim društvima), prema oceni Vrhovnog suda, ne zasniva sa na radnom angažovanju, već na pravnom poslu kojim se pribavljaju isključivo prava, pa takva imovina ne može ni predstavljati imovinu stečenu radom već predstavlja posebnu imovinu supružnika koji je na osnovu svog statusa člana društva sa ograničenom odgovornošću, stekao pravo na isplatu dobiti. Odatle proizlazi zaključak da tužilja ne može sa uspehom pobijati pravni posao kojim je takva imovina otuđena, jer predstavlja posebnu imovinu bivšeg supružnika za čije raspolaganje nije ni bila neophodna saglasnost tužilje.

Drugi razlog zbog kojeg se tužbeni zahtev ne može sa uspehom zasnivati na Porodičnom zakonu tiče se prirode pravnog posla kojim je izvršeno raspolaganje. Prenosom nepokretnosti na privredno društvo u skladu sa Odlukom o povećanju nenovčanog kapitala, zadire se i u statusni (korporativni) položaj privrednog društva u čiju korist je takvo raspolaganje izvršeno, pa se ništavost takve Odluke ne može ispitivati samo sa stanovišta Porodičnog zakona i Zakona o obligacionim odnosima, a bez primene Zakona o privrednim društvima, kako to smatra revident. Takvim pristupom bi se relativizovale imperativne odredbe Zakona o privrednim društvima kojima je propisano ko, kada i zbog čega može pobijati odluke skupštine privrednog društva, a posebno ako se ima u vidu da ništavost odluka skupštine navedeni zakon prepoznaje samo u nekoliko slučajeva. U prilog iznetom govori činjenica da eventualno utvrđena ništavost Odluke društva o povećanju nenovčanog kapitala, makar i zbog nedostataka propisanih Porodičnim zakonom kako to tvrdi revident, mora proizvesti pravne posledice na statusnom planu, što govori pre svega o korporativnoj prirodi Odluke o povećanju nenovčanog kapitala, nasuprot stanovištu revidenta da se, u konkretnom slučaju, u tom aktu nalaze dva prava – porodično i korporativno. Zato nije od značaja poređenje Odluke o povećanju nenovčanog kapitala društva sa drugim pravnim poslovima na osnovu kojih je, eventualno, mimo propisa otuđena zajednička imovina supružnika, jer se tim poslovima koje revident navodi (prodaja, poklon) ne proizvode statusnopravna dejstva (ne menja se osnovni kapital društva), pa je drugačiji i normativni okvir na osnovu kog se ti poslovi mogu sa uspehom pobijati. Iz navedenih razloga nisu osnovani revizijski navodi da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo u delu u kom se pozivaju na odredbe Zakona o privrednim društvima.

Imajući u vidu sve napred navedeno, a pre svega činjenicu da se ne radi o zajedničkoj imovini supružnika na koju tužilja pretenduje, da tužilja nije član privrednog društva koje je donelo odluku o povećanju nenovčanog kapitala, niti su tuženi od drugog do petog reda učesnici materijalnopravnog odnosa koji je predmet tužbenog zahteva, te činjenice da je predmetna Odluka (i pored toga) punovažna sa stanovišta propisa kojima se uređuje status i položaj privrednih društava, to se zaključuje da je pobijana drugostepena presuda pravilna i na zakonu zasnovana, a revizija tužilje neosnovana.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković