Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branke Dražić, predsednika veća, Marine Milanović i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Dušan Lazarević, advokat iz ..., protiv tužene BB iz ..., čiji je punomoćnik Mila Janković, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5058/19 od 02.07.2021. godine, u sednici održanoj dana 29.10.2025. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 5058/19 od 02.07.2021. godine u stavu prvom izreke i presuda Višeg suda u Beogradu P 1264/15 od 23.01.2019. godine u delu stava prvog izreke u odnosu na iznos glavnog duga od 42.890 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, pa se u ukinutim delovima predmet VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 1264/15 od 23.01.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezana tužena da tužiocu na ime ugovora o zajmu isplati iznos od 42.890 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa pripadajućim kamatama po stopi Evropske centralne banke na valutu evro, a sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, na način kako je to navedeno u stavu prvom izreke presude; stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 432.660,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5058/19 od 02.07.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 1264/15 od 23.01.2019. godine u delu stava prvog izreke u odnosu na iznos glavnog duga od 42.890 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate (stav prvi izreke), ukinuta je ista presuda u preostalom delu stava prvog izreke u odnosu na dosuđene kamate i u stavu drugom izreke i predmet vraćen istom sudu na ponovno suđenje (stav drugi izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 18/20), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tužena su bili u zajmodavnom odnosu po kom je tužena, u svojstvu zajmoprimca, u više navrata od tužioca kao zajmodavca lično pozajmljivala novčane iznose, a od firme tužioca uzimala robu na rate, koju je kasnije otplaćivala u rokovima i iznosima ugovorenim u trenutku kupovine robe. Tužena je svojeručno napisala i potpisala priznanicu iz 2009. godine pred svedocima VV i GG, koji su navedeno i potvrdili kada su saslušani kao svedoci u postupku, a tužena je svojeručno i bez prinude napisala izjavu koja je overena pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pod Ov. br. 6563/12 od 17.01.2012. godine, iz kojih je utvrđeno da dug tužene prema tužiocu iznosi 42.890 evra.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužilje osnovan u celosti, a drugostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužilje osnovan za iznos glavnog duga od 42.890 evra, te da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za primenu člana 557. i 562. Zakona o obligacionim odnosima, a da tužilja nije dokazala da je u pitanju zelenaški ugovor, pa nisu ispunjeni uslovi iz člana 141. Zakona o obligacionim odnosima, kao i da je neosnovan istaknuti prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja u smislu člana 371. ZOO, pa su odlučili kao u pobijanim presudama.

Takav zaključak i pravni stav nižestepenih sudova Vrhovni sud ne prihvata.

Po oceni Vrhovnog suda osnovani su revizijski navodi da je u provedenom postupku načinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, jer nije primenjen član 8. ZPP – nema savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza kao celine, pa samim tim ni rezultata celokupnog postupka koje su činjenice uzete kao dokazane, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, što je dovelo do pogrešne primene materijalnog prava.

Članom 557. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari, iste vrste i istog kvaliteta. Prema članu 562. istog Zakona, zajmoprimac je dužan vratiti u ugovorenom roku istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta (stav 1.). Ako ugovarači nisu odredili rok za vraćanje zajma, niti se on može odrediti iz okolnosti zajma, zajmoprimac je dužan vratiti zajam po isteku primerenog roka koji ne može biti kraći od dva meseca računajući od zajmodavčevog traženja da mu se zajam vrati.

U ovom sporu tužilac je sa pozivom na dva pisana pismena koja označava kao priznanice i pisanoj izjavi tužene, tužbenim zahtevom tražio da mu tužena vrati iznos od 42.890 evra sa kamatom u dinarskoj protivvrednosti, tvrdeći da je taj iznos pozajmio tuženoj. Međutim, prvo pismeno označeno kao priznanica, na kojoj su nižestepeni sudovi zasnovali svoju odluku je bez broja i datuma, u istom nije navedeno vreme i mesto kada je ovde tužilac pozajmio tuženoj i članovima njene porodice određeni novčani iznos, a navedenu priznanicu potpisala je samo tužena, a ne i navedeni svedoci u istoj. U odgovoru na tužbu tužena je navela da je spremna da tužiocu isplati iznos do 25.000 evra u nekoliko rata, ukoliko tužilac dokaže osnovanost svog potraživanja, a saslušana kao stranka u postupku navela je da je par puta pozajmila od tužioca po 5.000 evra, da je tužiocu kao fizičkom licu dugovala ukupno 20.000-tak evra (koji iznos u sebi sadrži i glavni dug i kamatu na kamatu), ali da mu je isti isplatila kroz zaračunatu kamatu tako da mu više ne duguje ništa. Prilikom saslušanja parničnih stranaka tužilac je naveo da je tužena njemu lično i njegovom preduzeću „Toplica“ DOO ostala dužna ukupno osamdeset i nešto hiljada evra. Iznos od 43.000 evra je predmet ove parnice koji je tužilac kao fizičko lice usmenim ugovorom o zajmu pozajmio tuženoj u periodu od 2007. do 2009. godine, te da su uvek sačinjavane priznanice u prisustvu svedoka, a da kamata nije bila ugovorena, te da je tužena svojeručno pisala i potpisala navedene priznanice. Tužena jeste uplaćivala neke iznose od po 35.000,00 – 40.000,00 dinara, ali se to odnosilo na firmu tužioca „Toplica“ DOO, te da je priznanica iz juna 2011. godina sačinjena na njegov zahtev, odnosno ugovor o prodaji pokretnih stvari od 28.06.2011. godine koji je sačinjen na memorandumu „Toplica“ DOO koji iznos je uključivao zbirno i dug prema njemu lično i njegovoj firmi (iako u navedenom pismenu tako ne stoji); izjavu od 17.01.2012. godine tužena je svojeručno potpisala i overila u sudu, da je navedeno da duguje ukupno 86.000 evra tužiocu i njegovoj firmi, da je sve bila slobodna volja tužilje, a da se on nije bavio zelenašenjem i nije tuženoj zaračunavao nikakvu kamatu.

Po oceni Vrhovnog suda nižestepeni sudovi nisu na siguran i pouzdan način utvrdili visinu predmetnog duga. Ovo sa razloga što nije utvrđeno (niti se tužilac izjasnio) kada, u kojim iznosima i sa kojim rokovima je tužilac lično devize pozajmio tuženoj, pa je naveden ukupan iznos od 42.890 evra, kod činjenice da je tužilac naveo da su za te pozajmice sačinjavane priznanice u prisustvu svedoka, niti je utvrđeno da li je kod primopredaje novca bilo prisutnih svedoka. Pismeno označeno kao prva priznanica, na kojoj nižestepeni sudovi zasnivaju svoje odluke je bez broja, datuma i bez potpisa svedoka i jedino se ona odnosi na dug tužene prema tužiocu lično, dok se drugo pismeno označeno kao priznanica od 28.06.2011. godine odnosi na ukupan dug prema tužiocu lično i njegovoj firmi u iznosu od 86.590 evra, ali u Ugovoru o prodaji pokretnih stvari br. 28/06 od 28.06.2011. godine na memorandumu firme „Toplica“ DOO naveden je dug od 86.590 evra za kupljenu robu od firme tužioca „Toplica“ DOO; u overenoj izjavi tužene od 17.01.2012. godine naveden je njen ukupan dug u iznosu od 86.590 evra. Kod utvrđenog da je na memorandumu firme tužioca „Toplica“ DOO navedeno da za isporučenu robu čija je ukupna vrednost 86.590 evra dug tužene prema toj firmi iznosi 86.590 evra (a zapravo je reč o ukupnom dugu i prema tužiocu lično i prema tužiočevoj firmi) nižestepeni sudovi nisu cenili priloženi dokaz da je tužiočeva firma „Toplica“ DOO vodila protiv tužene posebnu parnicu za dug tužene prema toj firmi pod P 1265/15 niti je utvrđeno da li je i na koji način okončana ta parnica. Nižestepeni sudovi nisu cenili ni priloženi dokaz da je tužena Višem javnom tužilaštvu u Beogradu podnela krivičnu prijavu 29.12.2017. godine sa predlogom da podigne optužnicu protiv okrivljenog AA iz ... kako bi se okrivljeni kaznio po zakonu zbog izvršenja krivičnog dela zelenaštvo iz člana 217. stav 3. KZ RS u sticaju sa krivičnim delom iznude iz člana 214. stav 4. KZ RS, niti je utvrđeno da li je po istoj započet, sproveden i okončan postupak pred nadležnim sudom.

U pogledu osnovanosti tužbenog zahteva i visine predmetnog duga, nižestepeni sudovi moraju voditi računa o pravilu o teretu dokazivanja iz člana 228. u vezi člana 231. ZPP. Tako prema članu 231. ZPP ukoliko sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja. Strana koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak i ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije određeno (stav 2.).

Iz člana 231. ZPP proizilazi da je tužilac imao obavezu da dokaže tačne iznose koje je pozajmio tuženoj, a na tuženoj je bila obaveza da pobija te činjenice i dokaže da li je i u kom iznosu vratila pozajmljeni novac tužiocu.

Iz navedenih razloga nižestepene presude su morale biti ukinute u navedenim delovima.

U ponovnom postupku nižestepeni sudovi će postupiti po iznetim primedbama ovog suda, pravilno i potpuno će utvrditi činjenično stanje, nakon čega će pravilnom primenom materijalnog prava doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku.

Sa navedenih razloga odlučeno je kao u izreci primenom člana 415. stav 1. i člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija,

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković