Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2332/23 od 20.09.2023. godine, u stavu prvom izreke, žalba tužioca je delimično usvojena, dok je žalba tužene odbijena, pa je prvostepena presuda u pobijanom odbijajućem delu preinačena tako što je obavezana tužena da tužiocu isplati na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode, pored prvostepenom presudom dosuđenog iznosa od ukupno 100.000,00 dinara, još i iznos od 400.000,00 dinara (ukupno 500.000,00 dinara) sa zakonskom zateznom kamatom od 20.03.2023. godine do isplate, dok je u preostalom delu žalba tužioca odbijena i pobijana odluka u preostalom pobijanom, a nepreinačenom delu potvrđena. U stavu drugom izreke, odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv drugostepene presude tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku. Predložio je da Vrhovni sud preinači drugostepenu presudu u delu u kojem je žalba tužioca odbijena.

Budući da su ispunjeni uslovi da se o reviziji odlučuje primenom člana 407. stav 1. tačka 4. ZPP, to nije bilo potrebe da se odlučuje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11..10/23 – dr. zakon) Vrhovni sud je odlučio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. U delu kojim revident pobija utvrđeno činjenično stanje u vezi sa organizacijom obavljanja radova na berbi kukuruza i soje, navodi revidenta ne predstavljaju dozvoljeni razlog za izjavljivanje revizije u smislu člana 407. ZPP, budući da je u tom delu prvostepena presuda potvrđena, a navedena odredba u stavu drugom propisuje da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Loznici K 1065/10 od 22.03.2016. godine oslobođen optužbe, te se lišenje slobode, odnosno izdržavanje zatvorske kazne u trajanju od tri meseca, koja mu je bila određena i koju je izdržao, pokazalo neosnovanim. Tužilac je putem punomoćnika uputio tuženoj zahtev radi naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode dana 04.06.2018. godine, na koji zahtev mu nije odgovoreno. Pre odlaska na izdržavanje kazne, tužilac nije imao hroničnih bolesti. Tokom boravka u zatvoru, tužilac je imao bolove u glavi i grudima, loše je spavao i preznojavao se. Pregledan je od strane lekara i utvrđeno da ima povišen šećer i krvni pritisak. Nakon izlaska iz zatvora, tužilac je trpeo duševne bolove zbog povrede časti i ugleda, koji su se ogledali u sukobu i odbacivanju od strane članova porodice, ljudi iz sredine u kojoj je živeo. Više mu nisu davali zemlju u zakup. Ranije se bavio poljoprivredom, sečom drva i sviranjem, a nakon izlaska je nastavio da živi u domaćinstvu BB, u njenoj kući. Rodbina i okolina su se prema njemu ophodili sa oprezom, a nazivali su ga lopovom i robijašem.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je na stanovištu da je tužilac dokazao postojanje psihičkih smetnji koje su se javile kao posledica izdržavanja zatvorske kazne i da realnu satisfakciju za navedeno oboljenje predstavlja iznos od 70.000,00 dinara. Takođe, prvostepeni sud zaključuje da iznos od 30.000,00 dinara predstavlja adekvatnu satisfakciju za pretrpljeni duševni bol zbog povrede časti i ugleda, u smislu čl. 200. ZOO Na navedene iznose, tužiocu je dosuđena zakonska zatezna kamata počev od dana donošenja prvostepene presude.

Drugostepeni sud smatra da se, kada je reč o naknadi nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode, radi o jednom vidu nematerijalne štete, za koji se dosuđuje jedinstvena naknada, koja u sebi sublimira sve štetne posledice vezane za ličnost oštećenog (duševne bolove zbog povrede ugleda i časti, strah, zabrinutost i uznemirenost zbog lišenja slobode), budući da je poremećaj psihičke i emocionalne ravnoteže produkt ukupnog stresnog stanja izazvanog lišenjem slobode, koje se, u krajnjem ishodu, pokazalo kao neosnovano. Imajući u vidu vrstu dela koje je tužiocu stavljeno na teret, dužinu trajanja lišenja slobode (94 dana), uslove u kojima je izdržavao kaznu, odvojenost kako od porodice tako i od okruženja, lične i porodične prilike tužioca, kao i druge činjenice koji utiču na prirodu, težinu i trajanje duševnih bolova i patnji izazvanih lišenjem slobode, drugostepeni sud nalazi da je naknada dosuđena od strane prvostepenog suda u iznosu od ukupno 100.000,00 dinara prenisko opredeljena. S obzirom na sve okolnosti konkretnog slučaja i duševni bol koji je tužilac trpeo, drugostepeni sud smatra da pravičnu novčanu naknadu nematerijalne štete koju je tužilac pretrpeo usled neosnovanog lišenja slobode predstavlja novčani iznos od ukupno 500.000,00 dinara, usled čega je prvostepena presuda preinačena na način bliže opisan u izreci drugostepene presude. Pritom, drugostepeni sud je obrazložio da iznose novčanih naknada nematerijalne štete određuje sud uzimanjem u obzir svih konkretnih okolnosti slučaja povređene osobe kojoj naknada treba da posluži kao primerena satisfakcija, na koji način se naknada individualizuje.

Što se tiče dela tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete, nižestepeni sudovi su stanovišta da tužilac u tom delu zahteva nije sa uspehom dokazao postojanje uzročne veze između izdržavanja kazne zatvora i štete, koja je nastala na usevima soje i kukuruza. Pritom, nižestepeni sudovi smatraju da je tužilac bio dužan da preduzme sve mere koje su bile u njegovoj moći da spreči, ili umanji štetu koja je pretila usled neubiranja plodova iz razloga što mu je bilo poznato da je pravnosnažnom sudskom presudom osuđen na zatvorsku kaznu, da su odbijeni svi njegovi pravni lekovi, kao i molba za pomilovanje i odlaganje izdržavanja kazne, pri čemu je tužilac imao mogućnosti da do polovine novembra ubere plodove, sam ili naknadno putem trećih lica, kao i to da nevezano za izdržavanje kazne zatvora tužilac nije imao potrebnu mehanizaciju za ubiranje plodova.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pri odlučivanju o delu tužbenog zahteva kojim je tražena naknada materijalne štete, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo, dok je u pogledu odluke o naknadi nematerijalne štete, odluka drugostepenog suda pravilna.

Pravo na naknadu štete zbog neosnovane osude ili neosnovanog lišenja slobode je lično pravo, ustanovljeno u korist lica koje je pretrpelo štetu takvom osudom ili lišenjem slobode. Uslovi za sticanje prava na naknadu štete regulisani su kaznenim zakonodavstvom, dok su sva pitanja o šteti i naknadi štete predviđena opštim pravilima obligacionog prava. Tako prema članu 584. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku pravo na naknadu štete pripada licu koje je, između ostalog, lišeno slobode, a nije došlo do pokretanja postupka, ili je pravnosnažnim rešenjem postupak obustavljen ili je optužba odbijena, ili je postupak pravnosnažno okončan odbijajućom ili oslobađajućom presudom (član 584. stav 1. tačka 1. Zakonika o krivičnom postupku). U slučaju naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode primenjuju se i opšta pravila Zakona o obligacionim odnosima sadržana u članu 155. i 185. ZOO, posebna pravila o odgovornosti pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ prema trećem iz čl. 172. ZOO i pravila sadržana u čl. 200. tog zakona. To znači da se nadoknađuje svaka vrsta pretrpljene štete - materijalna i nematerijalna.

Prema članu 172. stav 1. ZOO pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

S obzirom na to da je u postupku od strane nižestepenih sudova utvrđeno da tužilac nije dokazao postojanje uzročne veze između neosnovanog izdržavanja kazne zatvora i štete, koja je nastala na usevima soje i kukuruza, to nema mesta primeni čl. 172. ZOO te samim tim ni obavezivanju tužene u iznosu od 5.045.955,00 dinara. Budući da su nižestepeni sudovi u prilog neosnovanosti tužbenog zahteva u tom delu dali jasne i potpune razloge, to saglasno odredbi člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku Vrhovni sud neće detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana u tom delu budući da se u reviziji suštinski ponavljaju žalbeni razlozi, a obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi se postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava. Ukazivanje tužioca na pogrešno činjenično utvrđenje u ovom delu, nije relevantno budući da isto ne može biti predmet revizijskog odlučivanja.

Prema članu 200. stav 1. ZOO, za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Pravična naknada nematerijalne štete, kao oblik otklanjanja štetnih posledica, sastoji se u isplati sume novca kao satisfakciji za pretrpljenu nematerijalnu štetu, s obzirom da restitucija po prirodi stvari nije moguća, da bi se kod oštećenog uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja, u meri u kojoj je to moguće. Pri tome, ona ne sme biti cilj, već mora biti sredstvo za ublažavanje pretrpljene nematerijalne štete i ne sme pogodovati težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i svrhom. Ocenom svih štetnih posledica proisteklih iz neosnovanog lišenja slobode tužioca, kao i svih okolnosti konkretnog slučaja (član 200. stav 1. ZOO), koje su od uticaja na odmeravanje visine pravične naknade, i to: godine starosti tužioca u momentu neosnovanog lišenja slobode, prirodu i težinu krivičnih dela koja su mu je stavljena na teret, vreme provedeno na izdržavanju kazne zatvora (94 dana), posledice lišenja slobode na njegovo zdravstveno stanje, porodično stanje, raniji život tužioca, teške uslove boravka u zatvoru i dužinu trajanja duševnih bolova koje je zbog toga trpeo, Vrhovni sud nalazi da je prvilan zaključak drugostepenog suda da pravična naknada nematerijalne štete iznosi ukupno 500.000,00 dinara, primenom člana 200. Zakona o obligacionim odnosima. Po oceni Vrhovnog suda neosnovano se u reviziji navodi da je prenisko (po shvatanju tužioca), odmerena naknada za ovaj vid štete nalazeći da pogrešno drugostepeni sud sublimira sve štetne posledice vezano za ličnost tužioca i da je tužiocu zasebno trebalo dosuditi naknadu nematerijalne štete zbog trajno narušenog zdravlja, oboljenja od kardiovaskularnih i šećerne bolesti. Ovo iz razloga što su prilikom odmeravanja visine naknade nematerijalne štete cenjeni svi elementi, koji utiču na visinu pravične naknade vodeći računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, uz pravilnu ocenu da se dosuđenom naknadom tužiocu može pružiti odgovarajuća satisfakcija za nematerijalnu štetu, koju je pretrpeo. Drugostepeni sud je jasno ukazao na to da je cenio sve okolnosti konkretnog slučaja. Stoga, prilikom dosuđenja visine nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 500.000,00 dinara, kao satisfakciji, a radi uspostavljanja psihičke i emotivne ravnoteže, svakako je drugostepeni sud imao u vidu i uticaj izdržavanja kazne zatvora i posledicu lišenja slobode na zdravstveno stanje tužioca, pa samim tim i to da je tužilac pregledan od strane lekara te da je utvrđeno da je zdravlje tužioca narušeno i da isti ima povišen šećer i krvni pritisak. Imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, naknada preko dosuđene ne bi bila spojiva sa njenom prirodom i svrhom.

Sledom navedenog, neosnovana je revizija tužioca, te je Vrhovni sud primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković