U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Jasmine Simović i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nikola Popović advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Dušan Gašić advokat iz ..., radi regresa, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 251/23 od 26.10.2023. godine, u sednici održanoj 30.01.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 251/23 od 26.10.2023. godine.

             

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Jagodini P 2758/2021 od 29.11.2022. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati iznos od 1.706.576,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 11.03.2020. godine, kao dana prodaje nepokretnosti, do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 232.416,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 251/23 od 26.10.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke, za iznos glavnog duga od 1.194.613,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 11.03.2020. godine do isplate. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog i stavu drugom izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 511.963,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 11.03.2020. godine do isplate i tuženi obavezan da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 162.691,02 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu – stava drugog izreke, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava. 

Revizija je dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP („Sl. Glasnik RS“ br. 72/11...10/23), pa je Vrhovni sud ispitao drugostepenu presudu u pobijanom delu na osnovu člana 408. tog zakona i utvrdio da je revizija neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je imao svojstvo založnog dužnika po ugovoru o kreditu broj ... od 24.08.2011. godine, zaključenom između „Banca Intesa“ ad Beograd, kao davaocem kredita i STR „Master“ BB PR Jagodina, korisnikom kredita, a koja je pre podnošenja tužbe brisana iz registra APR-a. Založnom izjavom overenom pred Osnovnim sudom u Beogradu, pod Ov. br. 5761/2011 od 06.09.2011. godine, tužilac je za obaveze korisnika kredita iz ovog ugovora jemčio svojom nepokretnošću – poslovnim prostorom površine 32 m2 upisanim u listu nepokretnosti .. KO Jagodina, na kome je upisana izvršna vansudska hipoteka prvog reda. Između „Banca Intesa“ ad Beograd i “Holdco TWO“ doo Beograd zaključen je ugovor o ustupanju potraživanja, overen javnobeležničkim zapisom OPU 1535/2017 od 15.12.2017. godine. Korisnik kredita nije redovno izmirivao obaveze iz ugovora o kreditu, pa je pokrenut izvršni postupak u kome je rešenjem Osnovnog suda u Jagodini Ii 169/19 od 08.04.2019. godine, na osnovu izvršne isprave – založne izjave od 06.09.2011. godine, određeno izvršenje radi namirenja novčanog potraživanja poverioca „Holdco TWO“ doo Beograd, prema izvršnom dužniku, ovde tužiocu u iznosu od 1.814.979,52 dinara, procenom i prodajom založene nepokretnosti. U izvršnom postupku utvrđena je tržišna vrednost nepokretnosti u iznosu od 1.706.576,00 dinara, a prodata je najpovoljnijem ponuđaču za cenu od 1.194.613,00 dinara.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev za isplatu iznosa u visini procenjene tržišne vrednosti nepokretnosti, pozivom na odredbu člana 154. stav 1. ZOO. Prema stavu tog suda, tuženi je naneo štetu tužiocu, na taj način što nije redovno izmirivao obaveze iz ugovora o kreditu odnosno nije blagovremeno otplaćivao rate kredita, usled čega je pokrenut izvršni postupak u kome je prodata nepokretnost tužioca za namirenje njegovog duga, pa je dužan da mu naknadi štetu u vrednosti te nepokretnosti i isplati zakonsku zateznu kamatu od dana prodaje, na osnovu člana 277. ZOO.

Drugostepeni sud je stanovišta da tužilac ima pravo da zahteva samo iznos za koji je prodata hipotekovana nepokretnost, i da je pogrešno pozivanje prvostepenog suda na član 154. stav 1. ZOO. Po stavu tog suda, založnom izjavom tužilac je zajedno sa tuženim postao solidarni dužnik iz člana 414. ZOO. Saglasno članu 423 stav 1. istog zakona, dužnik koji ispuni obavezu ima pravo zahtevati od svakog sadužnika da mu naknadi deo obaveze koji pada na njega. Članom 424. stav 2. tog zakona je propisano da ako je solidarna obaveza zaključena u isključivom interesu jednog solidarnog dužnika, on je dužan naknaditi ceo iznos obaveze sadužniku koji je namirio poverioca. Kako je solidarna obaveza tužioca kao hipotekarnog dužnika zaključena u interesu tuženog kao dužnika iz osnovnog ugovora o kreditu, tuženi je dužan nadoknaditi ceo iznos obaveze sadužniku koji je namirio poverioca. Iz zaključka o namirenju II 144/2019 od 19.05.2020. godine proizilazi da je poveriocu isplaćen iznos od 1.194.613,00 dinara, pa je tuženi u obavezi da tužiocu ovaj iznos isplati, a ne iznos u visini utvrđene tržišne vrednosti nepokretnosti od 1.706.576,00 dinara, koliko je tužilac tražio tužbenim zahtevom. Zbog toga je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu u delu stava prvog izreke tako što je odbio tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 511.963,00 dinara sa traženom zateznom kamatom.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilna je odluka drugostepenog suda, ali ne u svemu iz razloga koje je taj sud naveo.

Pogrešan je zaključak drugostepenog suda da su tužilac i tuženi solidarni dužnici u smislu člana 414. ZOO i da obaveza tuženog prema tužiocu proističe iz odredbe člana 424. stav 2. tog zakona, što osnovano revizija ukazuje, ali to utiče na pravilnost pobijane odluke kojom je odlučeno o obimu obaveze tuženog prema tužiocu.

Prema odredbama Zakona o obligacionim odnosima koje uređuju solidarne obaveze (član 414. do 435.), solidarna je ona obligacija gde postoji više dužnika ili poverilaca. Kod solidarne obligacije, svaki poverilac ima pravo da traži ispunjenje obaveze u celosti od bilo kog od dužnika, a svaki dužnik ima obavezu da ispuni ceo dug. Ako jedan dužnik ispuni celu obavezu ili jedan od poverilaca primi ispunjenje, obligacija se gasi prema svima. Dužnik koji je isplatio celu obavezu stiče pravo da se naplati od ostalih solidarnih dužnika, a ako jedan od poverilaca primi celokupnu isplatu, ostali solidarni poverioci stiču pravo da zahtevaju od njega deo koji im pripada. Solidarnost se ne pretpostavlja već mora biti ugovorena ili testamentom, odnosno zakonom, predviđena.

Prema članu 2. Zakona o hipoteci („Službeni glasnik RS“ br. 115/05-osnovni tekst), koji je važio u vreme davanja predmetne založne izjave, hipoteka je založno pravo na nepokretnosti koje ovlašćuje poverioca da, ako dužnik ne isplati dug o dospelosti, zahteva naplatu potraživanja obezbeđenog hipotekom iz vrednosti te nepokretnosti pre običnih poverilaca i pre docnijih hipotekarnih poverilaca, bez obzira u čijoj svojini se nepokretnost nalazi.

U smislu iznetog, solidarnost dužnika postoji kada više lica ima istu obavezu prema poveriocu, koji se sa svakim od njih nalazi u obligacionom odnosu, dok je založno pravo na nepokretnosti (hipoteka) stvarno pravo na tuđoj stvari na osnovu koga založni poverilac može u slučaju kada dužnik ne ispuni obavezu da naplati svoje potraživanje iz vrednosti založene stvari. Zaloga je akcesorno, sporedno pravo koje služi da se glavno pravo koje je obligaciono pravo – pravo potraživanja, obezbedi i ukoliko obligaciono pravo kao glavno pravo prestane iz bilo kog razloga, onda prestaje i zaloga.

U ovom slučaju, samo je glavni dužnik – korisnik kredita u obligacionom odnosu sa poveriocem koji prema njemu ima pravo potraživanja, dok hipotekarni dužnik sa poveriocem nije u obligacionom odnosu i nije u obavezi da isplati dug, a poverilac to od njega i ne može tražiti, već samo zahtevati prodaju založene nepokretnosti u propisanom postupku i namirenje potraživanja iz cene ostvarene prodajom te nepokretnosti.

Kako tužilac i tuženi prema poveriocu iz ugovora o kreditu nisu u istoj ulozi – ulozi dužnika glavnog potraživanja, jer je tužilac u stvarnopravnom, a tuženi u obligacionom odnosu, to ne mogu biti solidarni dužnici u smislu člana 414. ZOO, pa nema mesta ni primeni člana 424. stav 2. tog zakona.

Pravilan je zaključak drugostepenog suda da se u konkretnom slučaju radi o regresnom dugu, ali pravo tužioca da od tuženog zahteva isplatu i obaveza tuženog kao dužnika, proizilaze iz shodne primene odredaba o jemstvu iz člana 1013. stav 1. ZOO i načela savesnosti i poštenja sadržanog u članu 12. tog zakona.

Odredbom člana 1013. stav 1. ZOO propisano je da jemac koji je isplatio poveriocu njegovo potraživanje može zahtevati od dužnika da mu naknadi sve što je isplatio za njegov račun, kao i kamatu od dana isplate. Odredba stava 2. ovog člana propisuje da on ima pravo na naknadu troškova nastalih u sporu sa poveriocem od časa kad je obavestio dužnika o tom sporu, kao i na naknadu štete ako bi je bilo.

U konkretnom slučaju, iz vrednosti ostvarene prodajom nepokretnosti tužioca isplaćeno je poveriocu njegovo potraživanje i time ispunjena obaveza dužnika iz ugovora o kreditu zaključenog sa preduzetničkom radnjom tuženog, koja je prestala sa radom, zbog čega tužilac ima pravo da od tuženog zahteva sve što je isplatio za njegov račun kao i kamatu od dana isplate, a to je iznos od 1.194.613,00 dinara sa traženom zateznom kamatom, koliko je tužiocu i dosuđeno, shodno članu 1013. stav 1. ZOO. Sve preko tog iznosa, tužilac bi imao pravo da od tuženog potražuje shodno članu 1013. stav 2. ZOO, ako su za to ispunjeni propisani uslovi, u kom slučaju bi štetu na koju se poziva, u visini iznosa od 511.963,00 dinara koja predstavlja razliku između procenjene tržišne vrednosti nepokretnosti i vrednosti ostvarene prodajom te nepokretnosti, morao da dokaže, a u ovom slučaju nema činjenica iz kojih bi se moglo zaključiti da je to dokazao.

Neosnovano revizija ukazuje da je tužilac stekao pravo na uspostavljanje stanja koje je bilo pre nastanka štete i da zato ima pravo da od tuženog zahteva isplatu utvrđene tržišne vrednosti nepokretnosti od 1.706.576,00 dinara, te da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je odbio zahtev tužioca za isplatu iznosa od 511.963,00 dinara sa traženom zateznom kamatom.

Tuženi je svojevoljno zasnovao izvršnu vansudsku hipoteku na svojoj nepokretnosti radi obezbeđenja duga tuženog i prihvatio mogućnost da, u slučaju da tuženi ne namiri dug iz ugovora o kreditu, poverilac naplati svoje potraživanje iz vrednosti ostvarene prodajom te nepokretnosti. Svoj odnos sa dužnikom za slučaj da dođe do prodaje založene nepokretnosti, tužilac nije regulisao posebnim ugovorom (kojim bi se dužnik obavezao da mu isplati tržišnu vrednost nepokretnosti). Prema tome, tužilac je dao založnu izjavu znajući da preduzima rizičan pravni posao jer je prihvatio mogućnost da dužnik ne izmiri dug o dospelosti, i da u toj situaciji hipotekovana nepokretnost bude prodata u izvršnom postupku, u kome je zakonom predviđena mogućnost prodaje ispod procenjene tržišne vrednosti, što se u konkretnom slučaju i desilo, a nema dokaza da je tuženi skrivio da u izvršnom postupku nepokretnost bude prodata ispod procenjene tržišne vrednosti. Zato nema štetne radnje tuženog kao lica za čiji je dug tužilac garantovao svojom nepokretnošću i osnova odgovornosti tuženog za štetu, niti drugog osnova po kome bi tuženi bio u obavezi da tužiocu isplati tržišnu vrednost nepokretnosti. Tužilac je u tužbi kao osnov spora opredelio regresni zahtev, u toku postupka se izjašnjavao o naknadi štete, ali je to bez uticaja na pravilnost pobijane odluke, s obzirom da je članom 192. stav 4. ZPP propisano da će sud da postupi po tužbi i ako tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan za njega.

Zbog iznetog, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković