Presudom Višeg suda u Smederevu Gž 306/21 od 21.07.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke u delu kojim je održano na snazi rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Smederevu, Sudska jedinica u Velikoj Plani I 8249/2017 od 16.01.2011. godine kojim je tuženi obavezan da tužiocu na ime duga za utrošenu električnu energiju isplati 53.051,62 dinara, kao i zakonsku zateznu kamatu na 37.820,52 dinara počev od 06.09.2011. godine do isplate. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke u delu u kom je održano na snazi rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Smederevu, Sudska jedinica u Velikoj Plani I 8249/2017 od 16.01.2011. godine kojim je obavezan tuženi da tužiocu na iznos od 15.231,10 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu od 06.09.2011. godine do isplate i u tom delu ukinuto rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Smederevu, Sudska jedinica u Velikoj Plani I 8249/2017 od 16.01.2011. godine. Stavom trećim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu trećem izreke i u ukinutom delu predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je izjavio tuženi zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Predmet tražene pravne zaštite je zahtev tužioca kao energetskog subjekta prema tuženom za isplatu duga za utrošenu električnu energiju, a pobijanom odlukom pravnosnažno je odlučeno delimičnim usvajanjem tužbenog zahteva. Po oceni Vrhovnog suda, u konktretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. stav 1. ZPP, jer obrazloženje odluke drugostepenog suda o delimičnom usvajanju tužbenog zahteva, ne odstupa od postojeće sudske prakse i vladajućih pravnih shvatanja u tumačenju i primeni materijalnog prava - Zakona o obligacionim odnosima, relevantnog za presuđenje ove pravne stvari. Sporno pravno pitanje, na koje revizija ukazuje, pitanje pasivne legitimacije tuženog i zastarelosti utuženog potraživanja, nije od opšteg interesa, već je vezano za činjenično stanje konkretnog slučaja. Tuženi uz reviziju nije dostavio odluke drugostepenih sudova ili Vrhovnog suda iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj pravnoj stvari i postojanju potrebe za ujednačavanjem sudske prakse.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5, u vezi člana 479. stav 6. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija nedozvoljena.

Članom 468. stav 1. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena, jer je tako propisano članom 479. stav 6. istog zakona.

Predlog za izvršenje na osnovu verodostojne isprave podnet je 06.09.2011. godine. Vrednost predmeta spora je 37.820,52 dinara.

Pobijanom drugostepenom presudom odlučeno u sporu male vrednosti, jer vrednost predmeta spora ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (predloga za izvršenje), iz čega sledi da revizija nije dozvoljena, na osnovu člana 479. stav 6. ZPP.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom člana 413. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković