NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1049/23 od 04.09.2023. godine koja je ispravljena rešenjem istog suda Gž1 1049/23 od 06.03.2024. godine, u delu stava prvog izreke kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke i odluci o troškovima postupka, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizije tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1049/23 od 04.09.2023. godine koja je ispravljena rešenjem istog suda Gž1 1049/23 od 06.03.2024. godine u delu stava prvog izreke kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke i odluci o troškovima postupka.

ODBIJA SE zahtev tužene za naknadu troškova postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1886/18 od 28.02.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje i obavezana tužena da joj na ime naknade materijalne štete isplati ukupan iznos od 942.748,84 dinara i to: na ime izgubljene zarade u vidu razlike između plate koju bi tužilja ostvarivala da je u radnom odnosu i isplaćene invalidske penzije za period od 26.09.2000. do 30.06.2015.godine, iznos od 561.467,43 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 13.07.2015. godine do isplate; na ime troškova nabavke lekova u periodu od 29.01.2013. do 30.06.2015. godine iznos od 94.737,96 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.07.2015. godine do isplate; na ime troškova za nabavku artikala dijetetske ishrane za period od 29.01.2013. do 30.06.2015. godine iznos od 286.543,44 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 13.07.2015. godine do isplate. Stavom drugim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje, pa je tužena obavezana da joj na ime rente isplaćuje mesečno iznos od 15.284,33 dinara počev od 01.07.2015. godine pa ubuduće, svakog 20-tog u mesecu za prethodni mesec, tako što će sve dospele rente isplatiti odjednom u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude. Stavom trećim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilje u delu za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđene iznose u stavu prvom izreke ove presude, od 29.01.2013. godine, kao dana podnošenja predloga za mirno rešenje spora do 12.07.2015. godine, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 201.602,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28.02.2019. godine kao dana presuđenja, do isplate. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužilje za oslobađanje od plaćanja sudske takse u ovom postupku.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1049/23 od 04.09.2023. godine koja je ispravljena rešenjem istog suda Gž1 1049/23 od 06.03.2024. godine, stavom prvi izreke odbijena je žalba tužene i potvrđena pravostepena presuda u stavovima prvom, drugom i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 18/20 i 10/23 - drugi zakon), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene izjavljenoj protiv protiv stava prvog izreke pobijane presude u delu kojim je odlučeno o naknadi materijalne štete u vidu razlike između plate koju bi tužilja ostvarivala da je u radnom odnosu i isplaćene invalidske penzije, naknade troškova nabavke lekova i artikala dijetetske ishrane, a radi ujednačavanja sudske prakse, budući da stanovište nižestepenih sudova u pogledu prigovora zastarelosti tog novčanog postraživanja, odstupa od primene materijalnog prava na temelju koje je doneta pravnosnažna odluka i odluka Vrhovnog kasacionog suda i Vrhovnog suda o tužbenim zahtevima iz istovetnog činjeničnog i pravnog osnova. Iz tog razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP(''Službeni glasnik RS'', br. 72/11...18/20 i 10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija tužene delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka propisana odredbom člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12 ZPP, na koju se navodima revizije ukazuje, nije dozvoljen revizijski razlog, u smislu člana 407. stav 1.tačka 2. tog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene, kao civilno lice, tako što je obavljala poslove ... u Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, zbog čega je, često bila izložena dejstvu supstance „halaton“ (inhalacioni anastetik), koji se koristi u hiruškim salama, a što je kod tužilje, prouzrokovalo toksično oštećenje jetre i dovelo do gubitka radne sposobnosti, te odlaska tužilje u invalidsku penziju počev od 01.05.2000. godine. Presudom Okružnog suda u Beogradu Gž 11449/07 od 03.04.2009. godine kojom je preinačena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P 2550/04 od 19.06.2007. godine, tužilja je pravnosnažno ostvarila pravo na naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 600.000,00 dinara, pošto je utvrđeno da je tužena odgovorna za štetu koju je tužilja pretrpela, u smislu odredbe člana 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima. Tužena je protiv navedene drugostepene presude izjavila reviziju koja je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 1524/10 od 23.09.2010. godine odbijena kao neosnovana. Tužbu radi naknade materijalne štete na ime izgubljene zarade u vidu razlike između plate koju bi primala da je u radnom odnosu i invalidske penzije koju prima, na ime izdataka za kupovinu lekova, dijetetske ishrane i na ime rente, tužilja je podnela 08.04.2013. godine, a tužena je u odgovoru na tužbu istakla prigovor zastarelosti potraživanja. Veštačenjem je utvrđeno da ukupan nominalni iznos razlike između plate koju bi tužilja ostvarila da je radila kao medicinski tehničar i isplaćene invalidske penzije za period od 26.09.2000. do 30.06.2015. godine iznosi 561.467,43 dinara, da je na ime troškova nabavke lekova za period od 29.01.2013. do 30.06.2015. godine tužilji bio potreban iznos od 94.737,96 dinara, a na ime troškova za nabavku artikala dijetetske ishrane u periodu od 29.01.2013. do 30.06.2015. godine iznos od 286.543,44 dinara, te da razlika između invalidske penzije koju tužilja prima i plate koju bi primala da nije bilo štetnog događaja iznosi 15.284,33 dinara mesečno, počev od 01.07.2015. godine, pa ubuduće. Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 08.04.2013. godine.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev tužilje primenom članova 173. i 174. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da je šteta koju je tužilja pretrpela u vezi sa opasnom stvari čiji je imalac tužena i to usled izloženosti tužilje štetnim posledicama dejstva supstance „halotan“ koje je izazvalo toksično oštećenje jetre počev od 1996. godine, zbog čega je kod tužilje, rešenjem nadležnog organa, utvrđen gubitak radne sposobnosti i pravo na invalidsku penziju počev od 01.05.2000. godine. Prigovor zastarelosti potraživanja, ocenjen je kao neosnovan, jer se početak roka zastarelosti ima računati od momenta kada je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 1524/10 od 23.09.2010. godine, odbijena, kao neosnovana, revizija tužene izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž 11449/07 od 03.04.2009. godine (u delu za dosuđenu naknadu nematerijalne štete tužilje u iznosu od 600.000,00 dinara, sa pripadajućom kamatom), od kog momenta počinje da teče rok za naknadu materijalne štete koju tužilja trpi usled gubitka radne sposobnosti i od kada je za tuženu nastala obaveza po ovom osnovu. Kako je tužilja tužbu podnela 08.04.2013. godine, to u konkretnom slučaju nije protekao ni subjektivni rok od tri godine koji teče od momenta saznanja tužilje za štetu i za lice koje je štetu učinilo (od 23.09.2010. godine), niti objektivni rok od pet godina, propisan odredbom člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

U reviziji tužena osporava pravno stanovište nižestepenih sudova o osnovanosti prigovora zastarelosti potraživanja, smatrajući da je zastarelo pravo iz koga proističu povremena potraživanja, računajući od dospelosti najstarijeg neispunjenog potraživanja posle koga dužnik nije vršio davanja, zbog čega tužilja gubi pravo ne samo da zahteva buduća povremena davanja, nego i povremena davanja koja su dospela pre ove zastarelosti.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su zauzeli stanovište da je neosnovan prigovor zastarelosti u odnosu na predmetno potraživanje naknade materijalne štete u vidu razlike između plate koju bi tužilja ostvarivala da je u radnom odnosu i isplaćene invalidske penzije za sporni period od 26.09.2000. godine zaključno sa februarom 2010. godine, dok je u preostalom delu u odnosu na dosuđeno novčano potraživanje naknade materijalne štete na ime izgubljene plate za period od 01.03.2010. godine do 30.06.2015. godine i troškova nabavke lekova i artikala dijetetske ishrane, stanovište nižestepenih sudova pravilno.

Naknada materijalne štete propisana je odredbom člana 185. Zakona o obligacionim odnosima, tako što je odgovorno lice dužno uspostaviti stanje koje je bilo pre nego što je šteta nastala (stav 1), a ukoliko uspostavljanje ranijeg stanja ne uklanja štetu potpuno, odgovorno lice dužno je da za ostatak štete da naknadu u novcu (stav 2). Obaveza naknade štete smatra se dospelom od trenutka nastanka štete, u smislu člana 186. istog zakona.

Prema odredbi člana 188. ZOO, naknada u obliku novčane rente se dosuđuje po pravilu, u slučaju smrti, telesne povrede ili oštećenja zdravlja, doživotno ili za određeno vreme (stav 1), a novčana renta dosuđena na ime naknade štete plaća se mesečno unapred, ako sud ne odredi što drugo (stav 2).

Odredbom člana 195. ZOO, propisano je da ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je nadoknaditi mu troškove oko lečenja i druge potrebne troškove s tim u vezi, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja (stav 1). Ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu ili su mu potrebe trajno povećane ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice dužno je plaćati povređenom određenu novčanu rentu, kao naknadu za tu štetu (stav 2).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kada protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. stav 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kada je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kada istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (član 376. stav 1. i 2).

U konkretnom slučaju, osnov potraživanja tužilje u ovoj parnici je naknada štete na ime izgubljene zarade, dosuđena u jednokratnom iznosu, čija je visina utvrđena nalazom i mišljenjem veštaka ekonomsko-finansijske struke u ukupnom nominalnom iznosu razlike plate koju bi tužilja ostvarila da je radila i isplaćene invalidske penzije za svaki mesec pojedinačno u periodu od 26.09.2000. do 30.06.2015. godine.

Šteta koju je tužilja trpela po tom osnovu nastajala je sukcesivno, prilikom isplate svakog pojedinačnog mesečnog iznosa invalidske penzije u odnosu na platu koju bi primala da je radila, od kada je za tu štetu i saznala, zbog čega se ne može prihvatiti stanovište nižestepenih sudova da je početak roka zastarelosti određen donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda Rev 1524/10 od 23.09.2010. godine kada je za tuženu nastala obaveza i utvrđen osnov odgovornosti tužene.

Sledom iznetog, u odnosu na potraživanje naknade štete na ime izgubljene plate za period od 26.09.2000. godine zaključno sa februarom 2010. godine, pa do podnošenja tužbe 08.04.2013. godine, protekao je zakonom propisani rok za zastarelost od 3 godine od kada je tuželja doznala za štetu i za lice koje je štetu učinilo, u ukupnom iznosu od 355.499,24 dinara. Imajući u vidu da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, u smislu člana 360. ZOO, te kako je proteklo zakonom određeno vreme u kome je tužilja mogla zahtevati ispunjenje obaveze, a tuženi se pozvao na zastarelost, to je suprotno stanovištu nižestepenih sudova za navedeni period nastupila zastarelost novčanog potraživanja, zbog čega su nižestepene presude preinačene i odbijen tužbeni zahtev za isplatu naknade štete u vidu razlike između plate koju bi ostvarila da je u radnom odnosu i isplaćene invalidske penzije.

U preostalom delu u odnosu na dosuđeno novčano potraživanje na ime naknade štete u vidu izgubljene plate za period od 01.03.2010 godine do 30.06.2015. godine u ukupnom iznosu od 205.968,21 dinara, pri tom imajući u vidu da je potraživanje za mart 2010. godine, dospelo u vreme isplate invalidske penzije (20.04.2010. godine) godine čiji iznos je niži od iznosa plate koju je ona imala mogućnost da ostvari za taj mesec, kao i naknada štete na ime troškova nabavke lekova za period od 29.01.2013. do 30.06.2015. godine i na ime troškova za nabavku artikala dijetetske ishrane za period od 29.01.2013. do 30.06.2015. godine revizija tužene je neosnovana, budući da to novčano potraživanje nije zastarelo. Ovo iz razloga, što nije proteklo zakonom određeno vreme od tri godine od dana saznanja za nastalu štetu (od kada i počinju da teku rokovi zasteravanja) do dana podnošenja tužbe sudu 08.04.2013. godine, a u kome je tužilja ostvarila pravo na isplatu ovih naknada i mogla zahtevati ispunjenje obaveze.

Po nalaženju Vrhovnog suda, za ove vidove materijalne štete primenjuju se opšta pravila o njenoj naknadi, kao i pravila i rokovi o zastarelosti potraživanja dospele naknade štete, sadržana u odredbi člana 376. stav 1. ZOO. Suprotno revizijskim navodima tužene, osnov potraživanja tužilje u ovom sporu nije isplata povremenog potraživanja. Naime, da bi potraživanje imalo karakter povremenog potrebno je ne samo da potraživanje dospeva godišnje ili u kraćim razmacima, već i da je visina potraživanja unapred poznata, a ne da se povremeno obračunava, kao u konkretnom slučaju predmetno potraživanje, jer zavisi od visine plate koju bi tužilja ostvarila da je radila i visine invalidske penzije. Sledom navedenog, tužiljino potraživanje nije povremeno potraživanje i nije zastarelo ni po čl. 372 st. 1, ni po čl. 373 ZOO, pa tužena neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 416.stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke, a primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao i stavu trećem izreke.

Primenom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), posebna revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava. Prema stavu 2. istog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije tužene na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, izjavljene protiv drugostepene presude u potvrđujućem delu kojom je odlučeno odlučeno o naknadi štete u obliku novčane rente, Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji u ovom delu kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP. O pravu tužilje, visini tražene naknade buduće štete u vidu rente i istaknutom prigovoru zastarelosti, a kod utvrđenja da to novčano potraživanje nije zastarelo, sudovi su odlučili uz pravilnu primenu materijalnog prava u smislu članova 195. stav 2. i 376 ZOO, koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog kasacionog suda i Vrhovnog suda u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom. Renta je naknada u novčanom obliku čiji ukupan iznos nije poznat u momentu odlučivanja, koja se plaća periodično u unapred utvrđenim iznosima za štetu koja će nastati u budućnosti i vezana je za ličnost oštećenog kao titulara ovog prava i stoga, imajući u vidu pravnu prirodu tog potraživanja ne predstavlja, niti proističe iz prava na isplatu povremenih potraživanja u smislu člana 372, u vezi sa članom 373. ZOO. Zbog toga u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Iz navedenog razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP odlučeno je kao u stavu četvrtom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tuženog protiv stava prvog izreke drugostepene odluke kojom je odlučeno o naknadi štete u obliku novčane rente u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tuženog u ovom delu nije dozvoljena.

Prema odredbi člana 441. ZPP, revizija je dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. U ostalim sporovima iz radnog odnosa, dozvoljenost revizije se ceni pod istim uslovima kao i u imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje.

Članom 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Tužba je podneta 08.04.2913. godine, a vrednost pobijanog dela potraživanja je 917.040,00 dinara, koja se utvrđuje prema zbiru zahteva, ali najviše do iznosa koji odgovara zbiru davanja za vreme od pet godina u smislu člana 29. ZPP.

Kako se u konkretnom slučaju ne radi o sporu o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, već o novčanom potraživanju u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je revizija tuženog nedozvoljena.

Na osnovu izloženog, primenom člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu petom izreke.

Vrhovni sud je odluku o zahtevu tužene za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržanu u stavu šestom izreke, doneo primenom člana 165. stavovi 1. i 2, u vezi sa članovima 153. stav 2. i 154. stav 1. ZPP, tako što je odbio zahtev tuženog za za naknadu troškova sastava revizije, imajući u vidu delimičan uspeh u postupku po ovom vanrednom pravnom leku.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković