U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Matković Stefanović, predsednika veća, Tatjane Đurice i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa Nebojša Šeperac, advokat iz ..., protiv tužene BB iz ..., koju zastupa Đorđe Konstantinović, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3112/23 od 04.03.2024. godine, u sednici održanoj dana 14.03.2025. godine, doneo je sledeću

P R E S U D U

ODBACUJE SE revizija tužene izjavljena protiv odluke iz stava 1. presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3112/23 od 04.03.2024. godine.

DELIMIČNO SE ODBIJA kao neosnovana revizija tužene i presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3112/23 od 04.03.2024. godine POTVRĐUJE u delu stava 2. kojim je obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 65.000 evra sa zakonskom zateznom kamatom od 28.08.2020. godine pa do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu po kome banke vrše prodaju evra u mestu ispunjenja obaveze, dok se u preostalom delu ista presuda UKIDA i u tom delu spis VRAĆA Apelacionom sudu u Kragujevcu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Jagodini P 43/22 od 24.07.2023. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu isplati iznos od 85.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu po kome banke vrše prodaju evra u mestu ispunjenja obaveze, sa pripadajućom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe pa do isplate, te je obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.221.546,90 dinara u roku od 15 dana po prijemu presude.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3112/23 od 04.03.2024. godine ukinuta je presuda Višeg suda u Jagodini P 43/22 od 24.07.2023. godine pa je obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 85.000 evra sa zateznom kamatom od 28.08.2020. godine pa do isplate, u dinarskoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu po kome banke vrše prodaju evra u mestu ispunjenja obaveze kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 1.647.200,00 dinara, sve u roku od 15 dana od dana prijema presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno, preko punomoćnika advokata, uložila reviziju zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava. Navodima revizije ukazuje i na bitne povrede postupka. Predlaže da se odluka preinači i žalba tužioca odbije.

Prema odredbi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, revizija je nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. stav 1. i 3), osim iz člana 404. ovog Zakona. Prema odredbi iz člana 420. stav 1. istog propisa, stranke mogu da izjave reviziju protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan.

Kako je odlukom iz stava 1. presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 3112/23 od 04.03.2024. godine ukinuta presuda Višeg suda u Jagodini P 43/22 od 24.07.2023. godine, kako je ta odluka po svojoj pravnoj prirodi rešenje ali ne predstavlja rešenje iz odredbe člana 420. stav 1. istog propisa kojim je postupak pravnosnažno okončan, to protiv istog revizija nije dozvoljena u smislu prethodno citirane odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP. Stoga je Vrhovni sud primenom odredbe člana 413. istog propisa odlučio kao u stavu prvom.

Ispitujući u preostalom delu pobijanu presudu u granicama određenim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da je revizija tužene delimično osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena apsolutno bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Navodi revizije kojima se ukazuje na apsolutnu bitnu povredu iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku nisu dozvoljeni. Razlozi zbog kojih revizija može da se izjavi su restriktivni i propisani odredbom člana 407. istog propisa.

Po održanoj raspravi drugostepeni sud je utvrdio da je tužilac otac tužene, da se preko tridesetdve godine, kao preduzetnik, bavi prodajom pogrebne opreme i vršenjem ostalih pogrebnih usluga s tim da je tužena do 2017. godine bila zaposlena u preduzetničkoj radnji tužioca. Od januara 2017. godine pa do razvoda braka tužioca i majke tužene jula 2020. godine, navedena preduzetnička radnja vodila se na njeno ime a tužilac je poslovodio istom. U toku 2019. godine stranke su se dogovorile da pristupe izgradnji i otvaranju doma za stara lica s obzirom da se tužena nije pronalazila u postojećem poslu a kći joj je studirala defektologiju. Poduhvat je, prema njihovoj proceni, trebalo da košta oko 400.000 evra, a da svaka obezbedi polovinu sredstava. Prema postignutom dogovoru tužena je trebalo da organizuje poslove oko izgradnje doma i da nakon otvaranja kao direktor vodi poslove, a da tužiocu od prihoda koji se ostvari vrati uložen iznos. Rokovi za realizaciju dogovora nisu precizno utvrđeni a svoja imovinska prava trebalo je da razgraniče nakon privođenja objekta nameni. Tužilac je radi realizacije dogovora stupio u kontakt sa VV kao jednim od suvlasnika nepokretnosti u ... (zemljište i objekat), te je za njen i suvlasnički udeo njene majke ugovorena cena od 30.000 evra. Nakon što je tužilac isplatio VV i njenoj majci iznos od 30.000 evra zaključen je, dana 14.02.2019. godine, kod javnog beležnika, ugovor o prodaji njihovih suvlasničkih udela na predmetnim nepokretnostima tuženoj BB a docnije, 01.04.2019. godine, zaključen je ugovor o prodaji preostalog suvlasničkog udela u vlasništvu trećih lica (rođaka VV), takođe BB. Kupoprodajnu cenu i ovog drugog suvlasničkog udela obezbedio je tužilac pozajmicom od svog prijatelja, novac je predat u kancelariji punomoćnika prodavaca koji je nakon brojanja tuženoj vratio 5.000 evra, budući da mu je umesto 30.000 evra, koliko je ugovoreno, predato 35.000,00 eur. Vraćeni višak novčanih sredstava od 5.000 evra ostao je kod tužene. Novac uzet na zajam tužilac je vratio zajmodavcu. Drugostepeni sud utvrđuje i da je 10.04.2019. godine, dakle neposredno nakon zaključenja drugog ugovora o kupovini, tužilac ponovo, sada od drugog prijatelja, pozajmio iznos od 20.000 eur na ime namenskog zajma u svrhu obezbeđenja zakonskih uslova i obavljanja pripremnih radova oko izgradnje doma, koji iznos je takođe dao tuženoj, da je tužena u julu 2019. godine angažovala Arhitektonski biro koji je izradio urbanistički projekat i idejno rešenje za adaptaciju i dogradnju postojeće kuće za potrebe staračkog doma za koju uslugu je platila iznos od 1.500 evra, da je obavila i radove oko raščišćavanja placa koje je platila 3.500 evra, zatim da su stranke osnovale udruženje „Sveti Ilija“ ali da su se odnosi između parničnih stranaka poremetili sredinom 2020. godine kada je tužilac odlučio da se razvede od majke tužene. Nakon toga je tužena zaključala nepokretnost i zabranila tužiocu pristup.

Polazeći od Paragrafa 723 i 726. Srpskog građanskog zakonika koji se primenjuje na osnovu Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06.04.1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije, drugostepeni sud zaključuje da su stranke namerile zaključenje ugovora o ortakluku radi izgradnje objekta u kom bi otvorili dom za stara lica, da su postigli načelni dogovor oko načina finansiranja, da je tužena trebalo da preduzme radnje u cilju realizacije dogovora ali i da vodi buduće poslove doma i iz ostvarenog profita isplaćuje tužioca do visine njegovog finansijskog ulaganja, s tim da će se pre početka poslovanja, odnosno nakon izgradnje, razgraničiti njihova ulaganja. Dalje, nalazeći da je tužena odustala bez opravdanih razloga, da je tužilac dao 65.000 evra za kupovinu nepokretnosti od čega je 60.000 evra plaćena kupoprodajna cena, a iznos od 5.000 evra je tužena zadržala, te da osnov nije ostvaren, zaključuje da je tužena dužna da, u smislu odredbe člana 210. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, vrati korist koju je stekla. Obrazlaže da od preostalih 20.000 evra iznos od 15.000 evra nije opravdan i da je prešao u imovinu po osnovu koji se nije ostvario pa je tužena u obavezi, u smislu iste odredbe člana 210. stav 2. ZOO dužna da isti vrati tužiocu. Najzad, u pogledu iznosa od 5.000 evra koji je tužena uložila u poslove radi realizacije dogovora, drugostepeni sud nalazi da je za isti umanjena imovina tužioca, odnosno da je za njega nastala šteta u smislu člana 155. ZOO jer je tužena bez opravdanih razloga odustala od posla, te da je u obavezi da isti iznos vrati na temelju odredbe člana 30. stav 3. ZOO.

Navodima revizije osporava se ovakva odluka. Osporava se utvrđeno činjenično stanje i, prevashodno, ocena iskaza svedoka i stranaka, uz ukazivanje u kom delu su oni nejasni ili kontradiktorni. Ukazuje se da sud nije utvrdio da li je ugovor o ortakluku i kada raskinut. Pobija se pravilnost primene materijalnog prava.

Vrhovni sud ukazuje da je ocena dokaza završna faza u postupku dokazivanja kojom se vrednuju rezultati tog postupka a okončava se zaključkom suda o tome da li je činjenica koja je bila predmet dokazivanja utvrđena ili nije. Saglasno temeljnom načelu Zakona o parničnom postupku iz odredbe člana 8 (načelo slobodne ocene dokaza), sud po svom uverenju odlučuje, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane. Dakle, zakonodavac je ostavio sudu da rezultat izvedenih dokaza, pa i iskaza svedoka i nejavnih dokaznih isprava (u konkretnom slučaju priznanica), oceni oslanjajući se na pravila životnog i logičnog iskustva. S tim u vezi ne postoje zakonom propisana pravila po kojima će se određena činjenica uzeti kao utvrđena, niti je broj upotrebljenih dokaznih sredstava odlučujući. Otuda, sud ocenom svakog dokaza posebno i celine, posebno ceneći rezultat celokupnog postupka, formira zaključak da li će određenu činjenicu uzeti kao dokazanu. Sud je u obavezi da za ocenu dokaza razloge iznese u odluci.

U konkretnom slučaju, kada je u pitanju deo zahteva od 65.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, drugostepeni sud, koji je sproveo raspravu, dao je jasne i životno logične zaključke o utvrđenim činjenicama. O ovoj utvrđenoj činjenici zaključuje na osnovu rezultata celokupne rasprave, dakle upoređujući iskaze svih saslušanih lica i pisane dokaze. Delovi iskaza pojedinih svedoka, npr. GG na čiji iskaz se takođe ukazuje u reviziji, ne cene se isključivo jezičkim značenjem samo tog dela iskaza, već u duhu iskaza kao celine i u kontekstu svih ostalih dokaza. Za rešenje ovog spora nije relevantno da li je određeni iznos novca tužilac tuženoj dao neposredno (iz ruku tužioca u ruke tuženoj) ili je dat (prosleđen) preko GG, već čija su sredstva angažovana odnosno da li je novac koji je prilikom isplate kupoprodajne cene dat prodavcima, bio novac tužioca ili novac tužene. Ta relevantna činjenica je utvrđena pravilno. Drugim rečima, u reviziji se neosnovano insistira na oceni pojedinih delova iskaza svedoka, a ne iskaza u celini i rezultatu celokupne rasprave.

Navodi revizije da je advokat objasnio da višak od 5.000 evra koji se pojavio, predstavlja kaparu koju je dala tužena, ne odgovara zapisniku o iskazu navedenog svedoka koji je naveo da „misli da je višak bio u visini kapare“ što ukazuje de se ovaj deo iskaza odnosi na visinu viška, a ne saznanje o tome čija su sredstva uložena, pri čemu je u svom iskazu jasno naveo da mu nije poznato od čijeg novca je tužena kupovala nepokretnost. Takođe se ne može prihvatiti navod revizije da je sud pogrešno utvrdio da je VV plaćen iznos od 30.000 evra iako u ugovorima stoji iznos od 10.000 i 5.000 evra, kod činjenice da je svedok rekla da je novac odnela u banku a da se u spisima nalazi dokaz – izvod sa računa kod „NLB banke“ a.d. iz Beograda kojim konstatovana uplata na račun njene majke DD u iznosu od 30.000 eur i to par dana po zaključenju ugovora. Dakle, činjenično utvrđenje u skladu je i sa pisanim dokazom.

Zaključak je da je pravilno sud utvrdio da je tužilac tuženoj, a u cilju realizacije zajedničkog preduzetničkog poduhvata, dao iznos od 65.000 evra, da je od tog iznosa tužena kupila nepokretnosti u ..., kao i da je zadržala iznos od 5.000 evra. Pravilno je drugostepeni sud primenio i odredbe o ortakluku iz Srpskog građanskog zakonika koji se primenjuju kao pravno pravilo, a na osnovu odredbe člana 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06.04.1941. godine i u toku neprijateljske okupacije. Prema paragrafu 723. ugovor o ortakluku nastaje kada se dva ili više lica sporazumeju da ulože svoj rad ili i stvari svoje radi postizanja koristi koju će među sobom podeliti. Paragrafom 727 propisano je da ono što je uloženo u ortački posao, sačinjava glavnicu ortakluka i prinadleži svima zajednički. Što bi ortak iznad toga još imao, ono ne prinadleži ovamo, nego je njegovo sopstveno odeljno dobro. Paragrafom 739. predviđeno je da pri deobi koristi ortačke, najpre će se odbiti uloženi ulozi, posle troškovi i pretrpljene štete, pa šta preteče ono će biti dobitak. Glavno pripada svakome svoje, a dobitak će se deliti po meri uloga. Trud i radnja uzima se u račun samo onog ortaka koji samo trud umesto uloga daje ili je uz ulog osobitu radnju obećao. Najzad, prema paragrafu 757. kada ne bi opredeljeno bilo vreme dokle ugovor ortački da traje, niti bi se iz prirode posla opredeliti dalo, onda svaki ortak može istupiti kada hoće, samo je dužan za vremena javiti da ne bi u nevreme bilo i da nema tu kakve prevare.

Opšte je pravilo da je ugovor zaključen kada su ugovorne strane postigle saglasnosti o bitnim sastojcima ugovora u smislu odredbe člana 26. ZOO. Da bi nastao ugovor o ortakluku neophodno je da se ugovarači sporazumeju o njegovim bitnim elementima - imovini ortaka, ortačkim udelima, cilju koji žele postići i trajanju ugovora o ortakluku. Kada određeni ugovor nije formalni onda se, u nedostatku pisane forme, njegovo postojanje i njegovi bitni elementi dokazuju drugim dokaznim sredstvima. Upravo se o tome radi - da je drugostepeni sud ocenom dokaza, na način kako je napred obrazloženo, zaključio da se radi o ugovoru o ortakluku. Drugostepeni sud je zaključio, u biti, da su stranke imale nameru da zaključe ugovor o ortakluku, da je u cilju realizacije te namere preduzet niz pravnih i faktičkih radnji, da namera nije ostvarena bez osnovanog razloga, da je posledica toga da je novcem tužioca kupljena nepokretnost ali da je registrovana na tuženu, na koji način se ona neosnovano obogatila, obzirom da je otpao osnov za angažman.

Vrhovni sud sa druge strane, iz činjenica koje je utvrdio drugostepeni sud, zaključuje da se ne radi samo o nameri za zaključenje ugovora o ortakluku, već da je takav ugovor kao neformalni i zaključen, da je obaveza svakog ortaka, tužioca i tužene bila da ulože jednak novčani iznos procenjen na oko 200.000 evra, da je aktivnosti oko nabavke nepokretnosti i njenog privođenja nameni te pribavljanje svih neophodnih dozvola trebalo da obavi tužena, da se nakon početka rada tužiocu isplati prihod do visine njegovog uloga, što bi bio i period trajanja ugovora o ortakluku nakon čega bi posao obavljala samo tužena. Ne mogu se prihvatiti kao osnovani navodi revizije da je u skladu sa paragrafom 723. Srpskog građanskog zakonika bitan element ugovora o ortakluku namera da se korist koja se dobije deli što je u konkretnom slučaju izostalo. Upravo suprotno, postoje svi bitni elementi i to: imovina koja su ulaže a određena u visini od po 200.000 evra s tim što je tužena trebalo da uloži i rad pre i nakon otvaranja doma, trajanje ugovora o ortakluku koje je definisano do povraćaja uloga tužiocu iz prihoda, kao i cilj koji ortaci žele postići – otvaranje doma u kome bi radile tužena i njena kći, unuka utžioca.

Cilj odnosno korist koja se ostvaruje ne mora biti isključivo novčana kako to pogrešno smatra tužena. Stim u vezi Vrhovni sud ukazuje i to da se odredbe Srpskog građanskog zakonika primenjuju kao pravilo, a da se namera i volja ugovornih strana ceni primenom odredbe člana 99. Zakona o obligacionim odnosima. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je namera tužioca bila da na ovaj način poslovno i finansijski zbrine svoju ćerku i unuku koja je studirala defektologiju, a da bi u poslu učestvovao samo dok ne povrati uloženi iznos, što je ništa drugo nego ograničeno trajanje ugovora o ortakluku u smislu paragrafa 757. Srpskog građanskog zakonika. Ne može se smatrati, kako se to u reviziji pogrešno navodi, da se radi o zajmu. Zajam bi podrazumevao vraćanje pozajmljenih sredstava bez obzira na uspeh projekata što ne proizilazi kao namera stranaka. Očigledno je da su stranke nameravale da zajednički uđu u poslovni poduhvat, što bi značilo i da zajednički snose rizik. Na navedeni zaključak ne utiče to što nisu predvidele mogući nesupeh.

Nadalje, ne može se prihvatiti ni kao osnovan navod revizije da je nejasno kada je ugovor raskinut. Ugovor se može raskinuti prostom izjavom volje a i konkludentno, formalni ugovori mogu se raskinuti i neformalnim sporazumom kako je propisano u odredbi člana 68. Zakona o obligacionim odnosima. Podnošenjem tužbe u ovoj pravnoj stvari, tužilac je jasno stavio do znanja svoju volju za prestankom ovakvog poslovnog odnosa. Pritom, iz utvrđenog činjeničnog stanja obrazloženog na strani 5, u stavu prvom pobijane odluke, proizilazi da je tužena neopravdano odustala od dalje realizacije i da je zaključavanjem nepokretnosti zabranila tužiocu pristup.

S tim u vezi, pravilno je primenio drugostepeni sud odredbu člana 210. Zakona o obligacionim odnosima kada je obavezao tuženu da tužiocu vrati iznos od 65.000 evra. Iz svega navedenog proizilazi da je u tom delu revizija neosnovana, pa je Vrhovni sud primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu prvom.

Međutim, u preostalom delu osnovano se revizijom ukazuje na nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, a koji revizijski razlog je dozvoljen u konkretnom slučaju primenom odredbe člana 403. stav 2. tačka 3, a u vezi člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Naime, drugostepeni sud navodi da je tužilac tuženoj dao i iznos od 20.000 evra. U obrazloženju odluke konstatuje da je na insistiranje GG tužilac od zajedničkog prijatelja pozajmio iznos od 20.000,00 dinara o čemu je sačinjena priznanica, da je iznos dat na ime „namenskog zajma za sređivanje papirologije i pripremnih radova oko izgradnje doma u selu ...“, da je rok vraćanja bio 30.06., te da je navedeni iznos vraćen, ali ne daje precizne razloge o tome iz kojih dokaza je utvrdio da je ovaj iznos predat tuženoj što mora utvrditi sa sigurnošću. Naime, drugostepeni sud ukazuje da navedeno proizilazi iz iskaza svedoka GG, a potvrđeno je iskazima ĐĐ i EE, a posredno iskazima drugih svedoka. Međutim, svedok GG jeste izjavila da je iznos od 20.000 evra dala BB – tuženoj, a ostali svedoci o tome nisu imali saznanja, pri čemu je svedok ŽŽ izjavila da je čula da je taj iznos dat, dok je svedok ZZ koji je prema činjeničnom utvrđenju taj iznos novca pozajmio tužiocu, izjavio da mu je tužilac rekao da je ''deo'' pozajmljenih iznosa od 20.000 evra dat tuženoj. Ovome treba dodati da je tužilac izjavio da je on dao iznos od 20.000 evra u prisustvu supruge, dok je njegova supruga, saslušana u svojstvu svedoka, insistirala da je ona taj iznos dala. Stoga je ostalo neutvrđeno da li je iznos od 20.000 evra zaista predat tuženoj, ko je i eventualno u čijem prisustvu predao, kao i da li je predat celokupan iznos ili samo deo kako je posredno tvrdio zajmodavac.

Imajući u vidu navedeno, odnosno da je u pogledu navedene relevatne činjenice, činjenično stanje nepotpuno utvrđeno, to je odluka morala biti ukinuta, pa je Vrhovni sud primenom odredbe člana 416. stav 3. odlučio kao u stavu drugom.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će utvrditi da li je i koji iznos preko iznosa od 65.000 evra dat tuženoj, imajući u vidu da se navedena činjenica u smislu odredbi člana 231. stav 1. Zakona o parničnom postupku mora utvrditi do stepena sigurnosti, pa će za istu dati jasne i potpune razloge.

Kako je ukinuta odluka o glavnoj stvari, to je morala biti ukinuta odluka o troškovima postupka kako bi se o njima odlučilo konačnom odlukom.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković