U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milene Rašić, predsednika veća, Gordane Kojić, Aleksandra Stepanovića, Svetlane Tomić Jokić i Dijane Janković, članova veća, sa savetnikom Vrhovnog suda Snežanom Lazin, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA, zbog krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Miloša Martinovića, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Ivanjici K.br.7/25 od 30.04.2025. godine i Višeg suda u Čačku Kž1.br.96/25 od 10.07.2025. godine, u sednici veća održanoj dana 01.10.2025. godine, jednoglasno, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Miloša Martinovića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Ivanjici K.br.7/25 od 30.04.2025. godine i Višeg suda u Čačku Kž1.br.96/25 od 10.07.2025. godine, u odnosu na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) i 10) i člana 439. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, dok se u ostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ODBACUJE kao nedozvoljen.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Ivanjici K.br.7/25 od 30.04.2025. godine okrivljeni AA je oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ i osuđen je na novčanu kaznu u iznosu od 40.000,00 (četrdesethiljada) dinara koju je dužan da plati u roku od 3 meseca po pravnosnažnosti presude, a ukoliko to ne učini ista će biti zamenjena u kaznu zatvora i to tako što će se za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora. Okrivljeni je obavezan da na ime troškova krivičnog postupka plati privatnoj tužilji BB iznos od 165.460,00 dinara u roku od 30 dana po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudne naplate. Okrivljeni je obavezan i da na ime paušala plati u korist budžetskih sredstava suda iznos od 10.000,00 dinara u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudne naplate. Privatna tužilja BB je radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućena na parnicu.

Presudom Višeg suda u Čačku Kž1.br.96/25 od 10.07.2025. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA - advokata Miloša Martinovića i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Ivanjici K.br.7/25 od 30.04.2025. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Miloš Martinović, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) i 10), člana 439. tačka 1) i člana 441. stav 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji kao osnovan podneti zahtev, te da u celini preinači presude Osnovnog suda u Ivanjici K.br.7/25 od 30.04.2025. godine i Višeg suda u Čačku Kž1.br.96/25 od 10.07.2025. godine tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe za krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ i obavezati privatnu tužilju da snosi troškove krivičnog postupka o čijoj visini će prvostepeni sud odlučiti posebnim rešenjem ili da navedene presude preinači samo u delu odluke o troškovima krivičnog postupka ili da u celini ukine navedene presude ili samo drugostepenu presudu i predmet vrati na ponovno suđenje prvostepenom ili drugostepenom sudu, kao i da naredi da se novi postupak održi pred promenjenom sudijom pojedincem, odnosno pred potpuno izmenjenim većem, te da o zakazanoj sednici veća obavesti branioca kako bi istoj mogao da prisustvuje i da odredi da se u smislu odredbe člana 488. stav 3. ZKP odloži, odnosno prekine izvršenje pravnosnažne presude u delu odluke o troškovima krivičnog postupka.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužilaštvu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) i 10) i člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da je sud pobijanom pravnosnažnom presudom prekoračio inicijalno postavljeni optužni akt. Naime, kako sud nije u ponovljenom postupku, nakon ukidanja ranije prvostepene presude isključivo po žalbi branioca okrivljenog, uzeo kao osnov za suđenje i donošenje pobijane presude prvobitno podnetu privatnu tužbu privatne tužilje od dana 19.08.2024. godine u kojoj nedostaje reč „uvredio“ što kao radnja izvršenja predstavlja bitan objektivan element krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, a takođe u istoj nedostaju i reči “bio svestan svog dela“ što, kao deo umišljaja koji je elemenat krivice, predstavlja subjektivan element krivičnog dela, već je sud postupao i odluku doneo po izmenjenoj privatnoj tužbi privatne tužilje, a koja izmena je usledila nakon ukidanja prethodno donete prvostepene presude i to na štetu okrivljenog jer su u istoj dodate reči „uvredio“ i „postupajući umišljajno“, a što su bitna objektivna i subjektivna obeležja predmetnog krivičnog dela, to je stoga po stavu branioca sud pobijanom pravnosnažnom presudom prekoračio optužbu. Nadalje, kako po stavu branioca prvobitno podneta privatna tužba privatne tužilje ne sadrži sve subjektivne i objektivne elemente bića krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ koje je stavljeno na teret okrivljenom, a koji se tiču umišljaja okrivljenog i radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela, to je sud postupajući po izmenjenoj privatnoj tužbi privatne tužilje od dana 12.03.2025. godine i donevši u odnosu na okrivljenog osuđujuću presudu, umesto da ga oslobodi od optužbe, jer delo za koje se okrivljeni goni po prvobitno podnetoj privatnoj tužbi privatne tužilje od dana 19.08.2024. godine nije krivično delo, u konkretnom slučaju po stavu branioca učinio i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Pre svega, bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP postoji ukoliko je presudom optužba prekoračena, dakle sud istu čini time što, protivno odredbi člana 420. stav 1. ZKP, presudom prekoračuje optužbu privatne tužilje u smislu povrede subjektivnog ili (i) objektivnog identiteta optužbe i presude na štetu okrivljenog.

Privatna tužilja može, shodno odredbi člana 409. ZKP, da vrši izmene činjeničnog opisa krivičnog dela tokom celog krivičnog postupka i to sve do završetka glavnog pretresa i to tako što privatna tužba može biti izmenjena izostavljanjem, dodavanjem i promenom određenih činjeničnih navoda, kao i promenom pravne kvalifikacije krivičnog dela, pri čemu je sud vezan za činjenični opis dela, a ne i za pravnu kvalifikaciju krivičnog dela (član 420. ZKP). Po nalaženju Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju, prvostepeni sud je pravilno prihvatio sadržinu izmenjene privatne tužbe privatne tužilje sa glavnog pretresa održanog dana 12.03.2025. godine i pravilno postupao i odlučivao po istoj, a koja privatna tužba inače, suprotno navodima branioca okrivljenog, nije izmenjena na štetu okrivljenog. Naime, iz spisa predmeta proizilazi da je u privatnoj krivičnoj tužbi privatne tužilje BB, podnetoj sudu preko punomoćnika - advokata Gordane Gavrilović dana 19.08.2024. godine, okrivljenom AA, između ostalog, stavljeno na teret da je „izašao pred privatnu tužilju BB koja se kretala javnim putem ka svojoj kući, odeven u donji veš i majicu i uhvatio privatnu tužilju za nadlakticu leve ruke sa prednje strane i stegao je, obrativši joj se rečima: „u šta gledaš, još nisi otišla, još stojiš, kući, kući, mamicu ti je.em“, što je ponovio više puta, sve vreme držeći privatnu tužilju za ruku u predelu leve nadlaktice, na koji način je omalovažio privatnu tužilju i time narušio njen čast i ugled“, te je učinio krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ. Iz navedenog opisa radnje izvršenja krivičnog dela, po nalaženju Vrhovnog suda, jasno proizilazi da je u prvobitno podnetoj privatnoj krivičnoj tužbi privatne tužilje od dana 19.08.2024. godine faktički samo drugačijim rečima navedeno da je okrivljeni uvredio privatnu tužilju i bliže je opisana radnja izvršenja predmetnog krivičnog dela i to verbalna uvreda privatne tužilje od strane okrivljenog, a koja verbalna uvreda je na potpuno identičan način opisana i u izmenjenoj privatnoj tužbi privatne tužilje, pa stoga u konkretnom slučaju navođenjem od strane suda u izreci pobijane prvostepene presude reči „uvredio“, a koja je navedena u izmenjenoj privatnoj tužbi privatne tužilje, prvostepeni sud nije prekoračio optužbu, odnosno nije povredio objektivni identitet između optužbe i presude kada je u pitanju objektivno zakonsko obeležje predmetnog krivičnog dela, jer je na ovaj način izmenjen činjenični opis krivičnog dela iz izreke presude ostao u granicama činjeničnog osnova privatne tužbe tj. u granicama činjenica i okolnosti na kojima se privatna tužba zasniva, a iz kojih proizilaze sva zakonska bitna obeležja bića krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ. Pored toga, kako je u prvobitno podnetoj privatnoj tužbi privatne tužilje navedeno da je okrivljeni postupao „u uračunljivom stanju, svestan da čini zabranjenu radnju koja predstavlja krivično delo, čije izvršenje je i hteo“, a iz koje formulacije proizilazi da je okrivljeni postupao sa direktnim umišljajem, to su po nalaženju Vrhovnog suda prvobitno podnetom privatnom tužbom privatne tužilje obuhvaćena sva tri elementa krivice predviđena odredbom člana 22. KZ kao subjektivni element krivičnog dela, pa stoga u konkretnom slučaju navođenjem od strane suda u izreci pobijane prvostepene presude reči „postupajući umišljajno, a što je navedeno u izmenjenoj privatnoj tužbi privatne tužilje, prvostepeni sud nije prekoračio optužbu, odnosno nije povredio subjektivni identitet između optužbe i presude kada je u pitanju subjektivno zakonsko obeležje predmetnog krivičnog dela, jer je na ovaj način izmenjen činjenični opis krivičnog dela iz izreke presude ostao u granicama činjeničnog osnova privatne tužbe.

Dakle, kako u konkretnom slučaju, po nalaženju Vrhovnog suda, pobijanom pravnosnažnom presudom sud nije povredio ni subjektivni, a ni objektivni identitet optužbe i presude na štetu okrivljenog AA, s obzirom da se pravnosnažna presuda odnosi na isto lice - okrivljenog AA i na krivično delo koje mu je stavljeno na teret privatnom krivičnom tužbom privatne tužilje BB - krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, kao i imajući pri tome u vidu da su bitna obeležja bića krivičnog dela ista u prvobitno podnetoj i u izmenjenoj privatnoj tužbi privatne tužilje i u izreci pobijane pravnosnažne presude, odnosno da postoji potpuna identičnost činjeničnog opisa predmetnog krivičnog dela iz izreke pobijane pravnosnažne presude sa činjeničnim opisom krivičnog dela datog u izmenjenoj privatnoj tužbi privatne tužilje, to se stoga u konkretnom slučaju ne može govoriti o prekoračenju optužbe od strane suda pobijanom pravnosnažnom presudom i činjenju bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, a kako to neosnovano u podnetom zahtevu ističe branilac okrivljenog.

Imajući u vidu sve napred navedeno, to se, od strane Vrhovnog suda, kao neosnovani ocenjuju i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u delu u kojem ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, isticanjem da delo za koje se okrivljeni goni po prvobitno podnetoj privatnoj tužbi privatne tužilje nije krivično delo, budući da se u radnjama okrivljenog na način na koji su iste opisane dispozitivom prvobitno podnete privatne tužbe ne ostvaruju svi bitni objektivni i subjektivni elementi bića krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ koji se tiču radnje izvršenja krivičnog dela i umišljaja okrivljenog.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u delu u kojem ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 10) ZKP, isticanjem da je sud pobijanom pravnosnažnom presudom povredio načelo zabrane preinačenja na štetu okrivljenog propisano odredbom člana 453. ZKP (reformatio in peius), iz razloga jer je u ponovljenom postupku, nakon ukidanja ranije prvostepene presude isključivo po žalbi branioca okrivljenog, a protiv koje privatna tužilja nije izjavila žalbu, izmenio presudu na štetu okrivljenog i to utvrđivanjem u činjeničnom opisu krivičnog dela novih činjenica i okolnosti koje su nepovoljnije za okrivljenog AA od onih koje su bile utvrđene u činjeničnom opisu krivičnog dela u izreci ranije ukinute prvostepene presude, a koje činjenice su okrivljenom stavljene na teret izmenjenom privatnom tužbom privatne tužilje na glavnom pretresu održanom dana 12.03.2025. godine nakon ukidanja ranije prvostepene presude. Kao izmenu na štetu okrivljenog branilac navodi da su u ponovljenom postupku u činjeničnom opisu krivičnog dela utvrđenom u izreci pobijane pravnosnažne presude dodate formulacije koje predstavljaju bitna zakonska obeležja bića predmetnog krivičnog dela i to reči „uvredio“ i „postupajući umišljajno“, a koji nedostajući bitni elementi predmetnog krivičnog dela nisu bili sadržani u izreci prethodno ukinute prvostepene presude, čime je sud po braniocu izmenio presudu na štetu okrivljenog u pogledu pravne kvalifikacije radnji okrivljenog.

Odredbom člana 453. ZKP, koja predviđa zabranu preinačenja na štetu okrivljenog, propisano je da ako je izjavljena žalba samo u korist okrivljenog, presuda se ne sme izmeniti na njegovu štetu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i krivične sankcije.

Po nalaženju Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi u ponovljenom krivičnom postupku, nakon ukidanja ranije prvostepene presude, nisu prekršili zabranu preinačenja na štetu okrivljenog (reformatio in peius), propisanu odredbom člana 453. ZKP, kako se to neosnovano ističe u zahtevu branioca okrivljenog, obzirom da nisu izmenili presudu na štetu okrivljenog AA ni u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela, niti u pogledu krivične sankcije, a takođe ni u pogledu „kriminalne količine“ krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim i osuđen. Naime, ranije ukinutom prvostepenom presudom Osnovnog suda u Ivanjici K.br.105/24 od 28.11.2024. godine okrivljeni AA je bio oglašen krivim zbog izvršenja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ i bio je osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 40.000,00 (četrdesethiljada) dinara, a u ponovljenom krivičnom postupku okrivljeni je pravnosnažno oglašen krivim za isto krivično delo i osuđen je na istu novčanu kaznu, dakle u ponovljenom krivičnom postupku okrivljeni nije oglašen krivim za teže krivično delo, niti mu je izrečena teža krivična sankcija. Pri tome, suprotno navodima branioca okrivljenog, po nalaženju Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi nisu izmenili pobijanu pravnosnažnu presudu na štetu okrivljenog ni u pogledu utvrđivanja u činjeničnom opisu krivičnog dela novih činjenica i okolnosti koje su teže i nepovoljnije za okrivljenog AA od onih koje su bile utvrđene u činjeničnom opisu krivičnog dela u izreci ranije ukinute prvostepene presude, a imajući u vidu sve prethodno navedeno u vezi ocene od strane Vrhovnog suda kao neosnovanih navoda branioca okrivljenog kojima ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu je odbačen kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva kao razlog njegovog podnošenja navodi povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom. Međutim, branilac svoj stav da je sud odlukom o troškovima krivičnog postupka povredio odredbu člana 7. Pravilnika o naknadi troškova u sudskim postupcima, po nalaženju Vrhovnog suda, obrazlaže tako što ukazuje na protivrečnost između izreke pobijane prvostepene presude i njenog obrazloženja u delu odluke o troškovima krivičnog postupka, a vezano za troškove prevoza svedoka VV, te dalje polemiše sa razlozima koje je drugostepeni sud dao u pobijanoj drugostepenoj presudi vezano za visinu troškova prevoza svedoka VV i privatne tužilje BB na čiju nadoknadu je po braniocu sud nepravilno obavezao okrivljenog, a koji navodi branioca okrivljenog bi po nalaženju ovoga suda predstavljali bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP. Pored toga, branilac okrivljenog u ovom delu osporava i sam način obračuna od strane suda troškova krivičnog postupka vezano za pristup punomoćnika privatne tužilje na glavni pretres održan dana 28.11.2024. godine i s tim u vezi visinu koja je na ime ovog troška dosuđena privatnoj tužilji.

Kako, dakle, iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u podnetom zahtevu, kao razlog pobijanja nižestepenih presuda, samo formalno označava povredu zakona zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom (član 441. stav 4. ZKP), dok suštinski svojim navodima ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, uz osporavanje načina obračuna od strane suda troškova krivičnog postupka koji su dosuđeni privatnoj tužilji vezano za pristup njenog punomoćnika na glavni pretres održan dana 28.11.2024. godine i s tim u vezi i visine dosuđenog iznosa na ime ovog troška, a što sve ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) i 10) i člana 439. tačka 1) ZKP, na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Miloša Martinovića, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na navedene povrede zakona odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         Predsednik veća-sudija,

Snežana Lazin, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković