Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2156/24 od 04.09.2024. godine, stavom prvim izreke, žalba tuženog je odbijena i prvostepena presuda je potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), po oceni Vrhovnog suda nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. stav 1. ZPP u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 10/23). Imajući u vidu vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, te način presuđenja i razloge nižestepenih sudova, u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana. Nižestepeni sudovi su o zahtevu tužilaca za naknadu nematerijalne štete zbog štetnog događaja od 12.07.2020. godine kada je došlo do pucanja nosećeg stuba na ringišpilu i povređivanja tužilaca, odlučili na osnovu konkretne činjenične podloge od značaja za ocenu postojanja odgovornosti tuženog zbog nepravilnog i nezakonitog rada organa, primenom pravila iz člana 172. ZOO. Zbog toga, prilikom odlučivanja nije bila od značaja činjenica da je vlasnik ringišpila treće lice a ne tuženi, pošto odgovornost tuženog nije zasnovana na pravilima o objektivnoj odgovornosti iz člana 173. ZOO. Kako je pitanje primene pravila o odgovornosti pravnog lica za štetu koju prozrokuje njegov organ dovoljno raspravljeno u sudskoj praksi, nema potrebe ni za ujednačavanjem sudske prakse, niti potrebe za novim tumačenjem prava.

Imajući u vidu izneto, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sprovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. U konkretnom slučaju tužioci nemaju svojstvo jedinstvenih suparničara u smislu člana 210. ZPP, već su obični suparničari, iz kojih razloga je za ocenu dozvoljenosti revizije merodavna vrednost predmeta spora pobijanog dela u odnosu na zahtev svakog tužioca ponaosob.

Tužba u ovoj parnici podneta je 04.09.2024. godine, a vrednost predmeta spora najvišeg pojedinačnog zahteva koji revizijom tuženi pobija, iznosi 550.000 dinara i ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Kako se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković