Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3205/22 od 05.04.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda ispravljena rešenjem prvostepenog suda P 247/16 od 24.11.2022. godine, u pobijanom odbijajućem delu iz stava drugog izreke, kao i u delu odluke o troškovima postupka iz stava trećeg izreke. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi su podneli odgovor na reviziju tužioca sa zahtevom za naknadu troškova.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 - drugi zakon) i utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. i 2. ZPP, jer je drugostepeni sud ocenio sve bitne žalbene navode i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao kupac 28.06.2011. godine, zaključio ugovore o kupoprodaji nepokretnosti sa privrednim društvom „BK Group Company“ DOO Novi Sad, kao investitorom koji su za predmet imali stan u zgradi koja se gradi na parceli broj .. KO Novi Sad na četvrtom spratu projektne oznake S-42 površine 50 m2, orjentisan prema Bulevaru, za kupoprodajnu cenu u iznosu od 30.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti i stan koji se nalazi na petom spratu projektne oznake S-54 površine 85 m2, orijentisan prema Bulevaru za kupoprodajnu cenu od 42.500,00 evra. Ugovoreno je da će se nakon dobijanja upotrebne dozvole i etažiranja sačiniti aneks ugovora kojim će se precizno definisati oznake stanova kao i ukupna površina. Ugovori su overeni u Osnovnom sudu u Novom Sadu pod Ov3 5972/2011 dana 13.07.2011. godine i Ov3 5969/2011 dana 13.07.2011. godine. Ugovoreni stanovi ne postoje u izgrađenom objektu, a po položaju odgovaraju stanovima projektne oznake S-23 od 49,28 m2 na četvrtom spratu i S-27 od 60,01 m2 i oznake S-28 od 22,38 m2 na petom spratu. Tužilac i njegov otac, svedok DD, nisu isplatili kupoprodajnu cenu za predmetne stanove u novcu, iako je u ugovorima konstatovano da je kupoprodajna cena isplaćena u celini prodavcu. U vreme zaključenja navedenih ugovora u dužem vremenskom periodu bila je u potpunosti obustavljena gradnja predmetnog višestambenog objekta od početka 2010. godine, a račun privrednog društva je bio u blokadi od 01.11.2011. godine neprekidno, pa budući da privredno društvo nije moglo da posluje i nastavi gradnju predmetnog objekta u cilju realizacije završetka izgradnje dana 16.01.2012. godine zaključen je ugovor o prenosu prava između privrednog društva „BK Group Company“ DOO Novi Sad sa GG i tuženom VV, a zatim je jedan od kupaca stanova u predmetnom objektu tuženi BB sa tuženom VV, zaključio ugovor o suinvestiranju 25.09.2012. godine kojim su postigli saglasnost da udružuju sredstva u cilju zajedničke izgradnje stambenog objekta u ulici ... broj .. u Novom Sadu. Tužilac nije učestvovao u dodatnom finansiranju dovršetka gradnje višestambenog objekta, a imao je saznanje da su radovi na izgradnji nastavljeni tokom 2013. godine, s obzirom da je tuženi BB krajem 2014. godine, tužiocu uputio dva dopisa naslovljena kao obaveštenje sa pozvom da se izjasni da li je zainteresovan za mogućnost suinvestiranja na objektu u ... broj .. u Novom Sadu. Najintenzivniji radovi su izvođeni 2013. godine, a gradnja je u potpunosti završena 2016. godine, i Gradska uprava za urbanizam i stambene poslove je 14.11.2016. godine, donela rešenje o ozakonjenju višeporodičnog stambenog objekta u ulici ... broj .. u Novom Sadu, u kom rešenju tužilac nije naveden kao vlasnik bilo kog posebnog dela zgrade. Tržišna vrednost stanova po ugovorima o kupoprodaji koje je zaključio tužilac sa privrednim društvom projektne oznake S-54 i S-42, iznosi ukupno 27.331.930,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio primarni tužbeni zahtev kojim je traženo utvrđenje ništavosti predmetnih ugovora i utvrđenje da je tužilac vlasnik označenih stanova sa obavezom tuženog BB da mu iste preda u posed i vlasništvo i u tom delu odluka prvostepenog suda nije pobijana žalbom. Nižestepeni sudovi su odbili kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev da se tuženi obavežu da tužiocu solidarno isplate novčanu protivvrednost stanova, nalazeći da bi tuženi mogli biti odgovorni za isplatu predmetnog novčanog potraživanja po članu 452. Zakona o obligacionim odnosima, u slučaju da je tužilac dokazao da je prilikom zaključenja ugovora o kupoprodaji stanova isplatio kupoprodajnu cenu. Međutim, kod nesporne činjenice da kupoprodajna cena za stanove nije isplaćena u novcu, a da tužilac nije dokazao da je kupoprodajnu cenu isplatio predajom dva automobila prodavcu, niti da su navedeni automobili ušli u imovinu privrednog društva, to je zahtev tužioca za isplatu novčanog potraživanja neosnovan.

Pristupanje dugu u slučaju primanja neke imovinske celine regulisano je članom 452. Zakona o obligacionim odnosima, tako da lice na koje pređe na osnovu ugovora neka imovinska celina fizičkog ili pravnog lica, ili jedan deo te celine, odgovara za dugove koji se odnose na tu celinu, odnosno na njen deo, pored dotadašnjeg imaoca i solidarno s njim, ali samo do vrednosti njene aktive. Nema pravnog dejstva prema poveriocima odredba ugovora kojom bi se isključivala ili ograničavala odgovornost utvrđena u prethodnom stavu.

Kako je u konkretnom slučaju pravnosnažno odbijen primarni tužbeni zahtev za utvrđenje (pored ostalog) ništavosti ugovora o prenosu prava i ugovora o suinvestiranju kojima je izvršen prenos imovinske celine sa kojom su zajedno na sticaoce prešle aktiva i pasiva, odnosno prava i obaveze koje su nastale u vezi sa poslovanjem tom imovinskom celinom, tuženi kao sticaoci odgovaraju za dugove koji se odnose na tu celinu, do vrednosti njene aktive. Međutim, tužilac kao lice koje je zaključilo ugovore o kupoprodaji stanova u objektu koji je bio predmet prenosa, a koji nisu izgrađeni i nisu mu predati u posed, nije izvršio isplatu ugovorene kupoprodajne cene u novcu, niti je dokazao tvrdnju da je kupoprodajna cena isplaćena predajom dva putnička vozila privrednom društvu, kao prodavcu, odnosno da su ti automobili ušli u imovinu prodavca. Kako tužilac nije dokazao da ima potraživanje koje tereti imovinsku celinu po osnovu zaključenih ugovora o kupoprodaji stanova, bez uticaja su revizijski navodi kojima se osporava ocena izvedenih dokaza i utvrđeno činjenično stanje, odnosno ponavljaju tvrdnje da je isplata kuporodajne cene izvršena zamenom ispunjenja, predajom zakonskom zastupniku investitora dva automobila od strane tužiočevog oca. Na izložen način revizijskim navodima se osporava utvrđeno činjenično stanje što nije dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP. Zato su kao neosnovani ocenjeni i svi revizijski navodi kojima se osporava pravilna primena materijalnog prava.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Zahtev tuženih za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, jer se ne radi o troškovima potrebnim za vođenje ove parnice.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković