U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., protiv tužene Opšte bolnice „Sveti Luka“ iz Smedereva, čiji je punomoćnik Zoran Filipović, advokat iz ..., radi poništaja rešenja i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1237/20 od 08.02.2022. godine, u sednici održanoj 09.05.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1237/20 od 08.02.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Delimičnom presudom Osnovnog suda u Smederevu P1 140/16 od 23.12.2016. godine, poništeno je kao nezakonito rešenje tužene broj ... od 11.12.2012. godine, pa je obavezana tužena da tužioca vrati na rad.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1700/17 od 02.11.2018. godine preinačena je delimična presuda Osnovnog suda u Smederevu P1 140/16 od 23.12.2016. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev da se poništi kao nezakonito rešenje tužene broj ... od 11.12.2012. godine i da se obaveže tužena da tužioca vrati na rad.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev2 1386/19 od 13.02.2020. godine ukinuta je presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1700/17 od 02.11.2018. godine i predmet vraćen tom sudu na ponovno suđenje.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1237/20 od 08.02.2022. godine stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena delimična presuda. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 72.000,00 dinara. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene. Rešenjem o otkazu ugovora o radu od 01.12.2012. godine tužiocu, zaposlenom na poslovima samostalnog pravnog referenta u Odeljenju za opšte, pravne, kadrovske i druge poslove, Sektora nemedicinskih poslova je otkazan ugovor o radu i aneks ugovora o radu zbog povrede radne discipline iz člana 179. stav 1. tačka 2. i 3. Zakona o radu, odnosno iz člana 22. stav 1. tačka 4. Statuta tuženog i člana 21. i 22. Aneksa ugovora o radu. Prema obrazloženju rešenja tužilac 05.11.2012. godine u slučaju maloletne pacijentkinje BB, koja je kao porodilja primljena u Službu za ginekologiju i akušerstvo, a kod sebe nije imala dokaz svojstva osiguranog lica, nije dao potrebna obaveštenja u vezi sa regulisanjem naplata pruženih zdravstvenih usluga u porodilištu glavnoj medicinskoj sestri službe VV, čime je učinio povredu radne obaveze iz člana 21. stav 2. tačka 1. Aneksa ugovora o radu, dana 05.11.2012. godine umesto na pitanje podnosioca prijave VV glavne medicinske sestre Službe za ginekologiju i akušerstvo kod regulisanja neosiguranog slučaja BB da pruži stručan odgovor i reši problem uputio komentar: „Sestro nisam ja zaludna baba da me sestre šetaju po odeljenjima“ i „Sestro danas ste me rasturili“, a koji odgovor je protivan odredbama komunikacije i poslovnog ponašanja propisanog Poslovnim kodeksom ustanove, čime je učinio povredu radne discipline iz člana 22. stav 2. tačka 4. i 5. Aneksa ugovora o radu sa uređenjem međusobnih prava, obaveza i odgovornosti; dana 08.11.2012. godine na kolegijumu glavnih medicinskih sestara i tehničara svih organizacionih jedinica tužene od strane svih prisutnih glavnih medicinskih sestara i tehničara, konstatovano je da se od zaposlenog uopšte ne mogu dobiti odgovori i pravna pomoć kod rešavanja pitanja tekuće problematike, da daje pogrešne odgovore na pitanja, da se pri tome nekorektno i neljubazno ponaša prema osoblju, čime dovodi u zabludu glavne medicinske sestre i tehničare u vezi sa pravima pacijenata iz oblasti zdravstvenog osiguranja i drugo, čime je svojom krivicom učinio povredu radne obaveze iz člana 21. stav 2. tačka 1. i povredu radne discipline iz člana 22. stav 2. tačka 4. i 5. aneksa ugovora o radu; dana 07.11.2012. godine Komisija za dokumentaciju i arhivsku građu prilikom kontrole dokumentacije koju zaposleni vodi kao zaštitnik pacijentovih prava je našla da zaposleni uopšte ne vodi evidenciju usmenih pritužbi u skladu sa pravilima kancelarijskog poslovanja, čime je učinio povredu radne obaveze iz člana 21. stav 2. tačka 1, 11.-14. aneksa ugovora o radu; dana 16.11.2020. godine kada su direktori i pomoćnik direktora tuženog izvršili uvid u dokumentaciju koju zaposleni vodi kao zaštitnih pacijentovih prava utvrđeno je da zaposleni ne obavlja poslove zaštitnika pacijentovih prava u skladu sa odredbom člana 29. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, tj ne vodi ispravnu evidenciju podnetih prigovora, da po podnetim pisanim prigovorima ne utvrđuje činjenično stanje u roku od 5 dana od dana podnetog prigovora, a da u narednom roku od 3 dana ne obaveštava direktora o utvrđenom činjeničnom stanju povodom prigovora, tj utvrđeno je da zaposleni ne postupa po rešenju Ministarstva zdravlja – Sektora za organizaciju zdravstvenih službi i zdravstvenu inespekciju broj 512-02-00480/2012-07 od 02.04.2012. godine, da pisani odgovori zaštitnika pacijentovih prava nisu sačinjeni po pravilima struke, a u odgovoru na prigovor se nigde konkretno ne navodi koje pravo pacijenta je povređeno, ne navode se odlučne činjenice i dokazi na osnovu kojih je zaštitnih utvrdio da li postoje ili ne postoje konkretne povrede prava pacijenata, da odgovari na prigovore ne sadrže pravnu pouku ili je pravna pouka nepotpuna ili ne sadrži elemente koji su propisani odredbom člana 39. stav 7. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, čime je učinio povredu radne obaveze iz člana 21. stav 2. tačke 1, 11, 13, 14, 26. aneksa ugvora o radu sa uređenjem međusobnih prava, obaveza i odgovornosti; tužilac je 19.11.2012. godine nakon dolaska na posao u 07,00 časova napustio radno mesto i zaključao kancelariju i sve ormane sa službenom dokumentacijom, poneo ključeve od kancelarije ormana sa sobom, da se nije javio neposrednom rukovodiocu, pa je time stvorena nepotrebna gužva i nezadovoljstvo pacijenata koji su zahtevali zaštitu svojih prava kod zaposlenog kao zaštitnika pacijentovih prava, čime je bio onemogućen uvid odgovornom licu u službenu dokumentaciju vezano za naplatu usluga od neosiguranih lica, čime je učinio povredu radne obaveze iz člana 21. stav 2. tačka 1. i povredu radne discipline svojom krivicom iz člana 22. stav 2. tačka 2. aneksa ugovora o radu; pacijentu GG 16.07.2012. godine dao pogrešan pravni savet da će biti oslobođen plaćanja troškova zdravstvene usluge pružene u bolničkom odeljenju u iznosu od 17.689,82 dinara, ako naknadno donese zdravstvenu knjižicu, da je dana 19.11.2012. godine kada se pacijent javio u pravnu službu sa opomenom pred tužbu za plaćanje duga je utvrđeno uvidom u zdravstvenu knjižicu i bazu podataka osiguranika da zdravstvena knjižica ovog lica nije bila overena u spornom periodu, odnosno u vreme kada mu je usluga pružena u skladu sa odredbom člana 17. stav 3. Pravilnika o načinu i postupku ostvarivanja prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja učinio povredu radne obaveze svojom krivicom iz člana 21. stav 2. tačka 1. i 26. aneksa ugovora o radu, te je određeno da tužiocu radni odnos prestaje danom dostavljanja ovog rešenja. Dalje je navedeno da je prilikom donošenja rešenja kao otežavajuća uzeta i okolnost da je zaposleni od početka rada kod poslodavca učinio više povreda radnih obaveza i radne discipline, da je protiv njega podnet veliki broj pritužbi od strane pacijenata i od strane osoblja, kao i da su tužiocu prethodno izdata tri upozorenja na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu. Pre otkazivanja ugovora o radu tužiocu je dostavljeno upozorenje na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu od 16.11.2012. godine, na koje se tužilac izjasnio i upozorenje od 19.11.2012. godine. Tužilac je od 19.11.2012. godine do 19.12.2012. godine bio privremeno sprečen za rad. Korisnici usluga tuženog u svojstvu pacijenata nisu podnosili pritužbe na rad tužioca, niti su u pogledu njegovog postupanja imali primedbe. Svedoci DD (potpisnik rešenja o otkazu), ĐĐ i EE nisu nesumnjivo i direktno ukazali na okolnosti navedene u osporenom rešenju, a svedokinja ŽŽ sa tužiocem nije imala dobru saradnju pošto joj se tužilac obraćao povišenim tonom, na koji način je nastupao i u komunikaciji sa ostalim zaposlenima.

Navedeno činjenično stanje drugostepeni sud je utvrdio, nakon što je otvorio raspravu i izvedene dokaze cenio u smislu člana 8. Zakona o parničnom postupku, nalazeći da je osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu nezakonito, s obzirom da iz izvedenih dokaza ne proizlazi da je tužilac postupajući u okviru poslova svog radnog mesta učinio povrede radne obaveze i ispoljio nepoštovanje radne discipline koje bi dovele do otkaza ugovora o radu. Tužena nije dokazala da je ponašanje tužioca takvo da je izazvao probleme u radu sa pacijentima, jer s tim u vezi nisu pruženi relevantni dokazi koji bi nesumnjivo ukazali da su pacijenti od strane tužioca na bilo koji način dovedeni u zabludu, ostali uskraćeni za ostvarivanje svojih prava kao korisnika bolničkih usluga, odnosno da su postojale primedbe pacijenata na rad tužioca i propusti u njegovom radu. Posledica poništene nezakonite odluke je vraćanje tužioca na rad, u smislu člana 191. Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Osporenim rešenjem o otkazu ugovora o radu tužiocu je na osnovu člana 179. tačka 1. i 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05,61/05 i 54/09) otkazan ugovor o radu zbog učinjenih povreda radne obaveze i nepoštovanja radne discipline utvrđenih članom 21. i 22. aneksa ugovora o radu i to: neizvršavanje, nesavesno ili nemarno izvršavanje radnih obaveza na radu ili u vezi sa radom; neuredno vođenje potrebne nemedicinske dokumentacije; nepostupanje po nalozima inspekcije rada i inspekcija drugih organa; neovlašćeno i neopravdano zadržavanje zaposlenog van radnih prostorija; nepoštovanje odredaba Zakona o zdravstvenoj zaštiti u vezi sa radom zaštitnika pacijentovih prava (nepostupanje po pritužbama pacijenata u zakonskom roku nedostavljanje mesečnih izveštaja direktoru, nedostavljanje šestomesečnih izveštaja Zavodu za javno zdravlje i Ministarstvu zdravlja, neljubazno ponašanje prema podnosiocima prigovora, neažurno vođenje protokola primljenih pismenih prigovora, nevođenje evidencije usmenih prigovora i dr.); postupanje suprotno drugim zakonima i opštim aktima; grubo, neuljudno i nekorektno postupanje prema pacijentima, neposrednom rukovodiocu, direktoru i zaposlenima kod poslodavca; nepostupanje po odredbama Poslovnog kodeksa.

Rešenje o prestanku radnog odnosa u skladu sa članom 193. Zakona o radu mora da sadrži razloge koji upućuju ne postojanje osnova za prestanak radnog odnosa, uz navođenje dokaza iz kojih su relevantne činjenice utvrđenje. S tim u vezi u tom rešenju mora biti konkretizovano na koji način, odnosno kojim radnjama i ponašanjem su učinjene povrede radne obaveze, odnosno nepoštovanje discipline. Teret činjenične tvrdnje i dokaza o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu je na poslodavacu. Poslodavac je dužan da dokaže da je zaposleni kome je dao otkaz izvršio radnje koje su bile razlog za otkaz, kao i odgovornost zaposlenog za povredu radne obaveze, odnosno kršenje radne disipline.

Imajući u vidu navedeno, polazeći od činjeničnog stanja koje su nižestepeni sudovi utvrdili na osnovu iznetih činjenica i predloženih i izvedenih dokaza, na osnovu rezultata dokaznog postupka pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tužiocu osporenim rešenjem nezakonito prestao radni odnos. Naime, kako je napred navedeno u rešenju o otkazu mora biti konkretizovan način i radnje kojima je zaposleni izvršio povredu radne obaveze, što je u konkretnom slučaju izostalo. U osporenom rešenje nisu navedena konkretna obaveštenja koja je tužilac trebalo da da u vezi sa regulisanjem naplate pruženih zdravstvenih usluga u porodilištu u slučaju maloletne pacijentkinje BB, odnosno konkretne situacije u kojima tužilac nije dao odgovore i pravnu pomoć medicinskim sestrama i tehničarima prilikom rešavanja tekućih pitanja, kojom prilikom je davao pogrešne odgovore i na koji način i kada se nekorektno ponašao prema osoblju. Takođe, u osporenom rešenju samo su uopšteno nabrojane nepravilnosti u vođenju evidencije koje su utvrđene od strane komisije, direktora i zamenika direktora bez navođenja konkretnih slučajeva u kojima je tužilac učinio uočene propuste, zbog čega se ne može utvrditi na koji način i kada je došlo do navedenih nepravilnosti. Osim toga, tuženi na kome je teret činjenične tvrdnje i dokaza o postojanju povrede radne obaveze nije dokazao da je tužilac dao pogrešan pravni savet pacijentu GG da će biti oslobođen plaćanja troškova pružene zdravstvene usluge kod utvrđenog činjeničnog stanja da su ovom pacijentu medicinske sestre dale informaciju u vezi sa plaćanjem troškova lečenja, odnosno nije dokazao da se tužilac neopravdano i neovlašćeno zadržao van radnih prostorija dana 19.11.2012. godine imajući u vidu potvrdu o nastupanju privremene sprečenosti za rad zaposlenog od 19.11.2012. godine, koja sadrži konstataciju o prijemu na dan 19.11.2012. godine u 12,08 časova. Takođe, tuženi nije dokazao, imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje da su se stekli uslovi za otkaz ugovora o radu zbog povrede radne discipline koja mu je osporenim rešenjem stavljena na teret u vidu grubog, neuljudnog i nekorektnog postupanja prema pacijentima, neposrednom rukovodiocu, direktoru i zaposlenima kod poslodavca. Radna disciplina je opšti standard po kome svaki akt nediscipline može dovesti do otkaza ugovora o radu, pod uslovom da je narušavanje radne discipline takvo da zaposleni s obzirom na proces rada i sve okolnosti slučaja ne može da nastavi rad kod poslodavca. Kod ovog otkaznog razloga krivica zaposlenog se ne utvrđuje već je potrebno da konkretni otkazni razlog mora da prati svest zaposlenog o nedisciplini. Tužilac se, kako proizilazi iz utvrđenog činjeničnog stanja zaposlenima tuženog pri komunikaciji obraćao povišenim tonom, što ukazuje na nedostatak svesti tužioca o nedopustivosti takvog ponašanja. Stoga komentari koje je tužilac uputio medicinskoj sestri VV pri rešavanju slučaja maloletne pacijentkinje BB ne narušavaju radnu disciplinu u smislu da tužilac zbog takvog ponašanja u konkretnoj situaciji ne može da nastavi rad kod tuženog.

Kod izloženog, pravilno su nižestepeni sudovi, suprotno navodima revizije poništili osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu.

Kako je usvojen tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, a imajući u vidu akcesorni karakter zahteva za vraćanje na rad, pravilno su nižestepeni sudovi usvojili i zahtev tužioca za vraćanje na rad, pravilnom primenom odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Po stanovištu Vrhovnog suda, drugostepeni sud je, pravilnom ocenom dokaza izvedenih na raspravi u smislu člana 8. Zakona o parničnom postupku utvrdio činjenično stanje i pravilnom primenom merodavnog materijalnog prava odlučio o tužbenom zahtevu. S tim u vezi, neosnovano se navodima revizije ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza i pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković