Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge povrede postupka zbog kojih se ona može izjaviti, primenom člana 407. stav 1. ZPP. Revizijsko ukazivanje na bitnu povredu parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije relevantno, zato što ta povreda ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, u toku ove parnice doneta je presuda P 519/17 od 08.09.2020. godine, koja je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6961/20 od 01.04.2021. godine potvrđena u stavu prvom izreke, kojim je utvrđeno da je tužilac stekao pravo svojine sa udelom od 1/2 idealnih delova poslovnog prostora u prizemnom objektu centru Mesne zajednice Batajnica, označenom kao objekat C1, koji se sastoji od samoposluge površine 631,05 m2 (3 kancelarije, 3 magacina i 2 sanitarna čvora), koja se vodi kao lokal 12 i podstanice površine 71,07 m2, koji se nalazi u Beogradu, Zemun, ul. ... broj .., postojeći na kat.parc. br. 3516/3 KO Batajnica, upisanoj u LN 3657 KO Zemun, koja presuda ima da služi kao osnov za upis prava svojine tužioca sa udelom od 1/2 na navedenom poslovnom prostoru i podstanici u nadležnom katastru nepokretnosti. Utvrđeno je da je navedeni objekat – samoposluga izgrađen na osnovu samoupravnog sporazuma zaključenog 13.09.1989. godine između pravnog prethodnika tužioca PKB Komerca i Zajedničkog fonda poslovnog prostora opština i Grada Beograda, u cilju obezbeđenja sredstava radi zajedničke izgradnje samoposluge u CMZ Batajnica, koju izgradnju bi finansirali u odnosu 50% : 50%. PKB Komerc je bio u obavezi da navedeni iznos uplati po obostranom potpisivanju navedenog sporazuma, što je i učinio. Članom 14. navedenog sporazuma je predviđeno da će po završetku gradnje objekta biti izvršena uknjižba prava korišćenja i raspolaganja kod nadležnog organa (u to vreme - suda) u skladu sa sporazumom. Do uknjižbe nije došlo, iako se nakon izgradnje objekta tužilac obraćao zahtevom za uknjižbu od 27.03.2014. godine. Objekat je izgrađen, što je konstatovano rešenjem od 13.12.2013. godine, odobrena je upotreba objekta rešenjem Opštine Zemun od 05.05.1990. godine i dat je pravnom prethodniku tužioca u zakup, u skladu sa ugovorom od 16.10.1992. godine po kom je zakupac uredno ispunjavao svoje obaveze, a tuženi nikada nije koristio sporni prostor, već je isti korišćen od strane tužioca i njegovih pravnih prethodnika. Iz izvoda RGZ od 07.11.2021. godine, utvrđeno je da je u LN br. 9904 KO Batajnica upisana kat.parc. br. 3516/3 površine 5681 m2, vrsta zemljišta gradsko-građevinsko zemljište, kao i zemljište pod zgradom i drugim objektom, a kao imalac prava na zemljištu upisan je Grad Beograd, javna svojina, sa udelom od 1/1.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je u smislu odredbe članova 18. i 19. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa - ZOSPO, člana 3. stavovi 1. i 3. Zakona o prometu nepokretnosti, kao i člana 18. stav 1. Zakona o javnoj svojini usvojio tužbeni zahtev, zaključivši da se sticanjem prava svojine na posebnom delu zgrade stiče i pravo susvojine na zemljištu na kome je zgrada izgrađena, odnosno zemljištu koje služi za redovnu upotrebu zgrade. Kako je u konkretnom slučaju tužilac tražio pravo zajedničke nedeljive svojine na zemljištu na kome je sagrađena zgrada i koje služi za redovnu upotrebu zgrade, a imajući u vidu i odredbu člana 14. Sporazuma o udruživanju sredstava radi zajedničke izgradnje samoposluge CMZ Batajnica, prvostepeni sud je ocenio da je tuženi pasivno legitimisan u ovoj pravnoj stvari, budući da je kao nosilac prava javne svojine upisan na parceli, zbog čega je utvrdio da je tužilac stekao pravo svojine sa udelom zajednički.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, zaključivši da na zemljištu na kom je zgrada izgrađena odnosno zemljištu koje služi za redovnu upotrebu zgrade, isti vlasnici posebnih delova zgrade nemaju zajedničku svojinu već susvojinu, shodno članu 5. stav. 2 Zakona o stanovanju i održavanju zgrada („Službeni glasnik RS“, br. 104/2016 i 9/2020 - dr. zakon), pri tom ocenivši da tužilac nije mogao da stekne pravo zajedničke svojine na zemljištu na kom se nalazi predmetna samoposluga čiji je suvlasnik, jer takvo njegovo pravo ne proizlazi iz Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, niti iz drugog posebnog zakona, te da je po osnovu građenja na tuđem zemljištu mogao da stekne samo pravo realnog dela (zemljište ispod zgrade i zemljište za redovnu upotrebu), a što nije predmet tužbenog zahteva.

Po oceni Vrhovnog suda odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 14. Zakona o građevinskom zemljištu („Službeni glasnik SRS“, br. 20/79... i 14/86), važećem u vreme zaključenja predmetnog samoupravnog sporazuma, propisano je da se gradsko građevinsko zemljište ne može otuđiti iz društvene svojine, članom 15. istog zakona, da se prava u pogledu izgrađenog gradskog građevinskog zemljišta ne mogu odvojiti od prava na objektu izgrađenom na određenoj građevinskoj parceli (stav 1), da korišćenje izgrađenog gradskog građevinskog zemljišta podrazumeva korišćenje građevinske parcele koja obuhvata zemljište pod zgradom i zemljište koje služi za redovnu upotrebu zgrade, dok na tom zemljištu zgrada postoji (stav 2). Odredbom člana 19. navedenog zakona propisano je da opština može gradsko građevinsko zemljište kojim upravlja i raspolaže (kao sredstvom u društvenoj svojini), davati na korišćenje društvenim pravnim licima, udruženjima građana i drugim pravnim licima radi izgradnje objekata za njihove potrebe, kao i građanima radi podizanja stambene ili poslovne zgrade na koju mogu steći pravo svojine, u skladu sa zakonom.

Odredbom člana 70. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS", br. 72/2009... i 62/2023), važećem u vreme podnošenja tužbe, propisano je: zemljište za redovnu upotrebu jeste zemljište ispod objekta i zemljište oko objekta, koje ispunjava uslove za građevinsku parcelu i koje po sprovedenom postupku, u skladu sa ovim zakonom, postaje katastarska parcela (stav 1). Zahtev za utvrđivanje zemljišta za redovnu upotrebu objekta i formiranje građevinske parcele podnosi se nadležnom organu - organu jedinice lokalne samouprave nadležnom za imovinsko-pravne poslove (stav 3), koji donosi i rešenje o utvrđivanju zemljišta za redovnu upotrebu, po sprovedenom postupku (stav 9), koje po pravnosnažnosti postaje osnov za provođenje promene kod organa nadležnog za poslove državnog premera i katastra (stav 13).

Odredbom člana 102. stav 1. tog zakona, propisno je da pravo korišćenja na građevinskom zemljištu, pretvara se u pravo svojine, bez naknade, članom 105. istog zakona propisano je da vlasnik objekta, odnosno posebnog fizičkog dela objekta koji nije upisan kao nosilac prava korišćenja na građevinskom zemljištu na kome je taj objekat, odnosno deo objekta izgrađen, stiče pravo svojine na katastarskoj parceli na kome je taj objekat izgrađen, u cilju uspostavljanja jedinstva nepokretnosti iz člana 106. ovog zakona (stav 1), da se upis prava svojine na građevinskom zemljištu iz st. 1. i 2. ovog člana vrši na osnovu rešenja iz člana 70. ovog zakona. Organ nadležan za imovinsko-pravne poslove, po pravnosnažnosti, dostavlja to rešenje po službenoj dužnosti organu nadležnom za poslove državnog premera i katastra (stav 3), a zahtev za upis prava svojine iz stava 1. ovog člana podnosi se organu nadležnom za poslove državnog premera i katastra (stav 4). Odredbom člana 106. stav 1. istog zakona propisano je da po okončanom postupku pretvaranja prava korišćenja u pravo svojine na građevnskom zemljištu, u skladu sa ovim zakonom, katastarska parcela izgrađenog građevinskog zemljišta zajedno sa objektima sagrađenom na njoj postaje jedinstven predmet prava svojine (jedinstvo nepokretnosti) tako da se sva postojeća prava i tereti koji su postojali na objektu, odnosno posebnom delu objekta, od trenutka upisa prava svojine prenose i na tu katastarsku parcelu, odnosno deo katastarske parcele vlasnika tog posebnog dela, osim ako je na zemljištu ustanovljen dugoročni zakup u skladu sa ovim zakonom.

Saglasno navedenom, posle donošenja Zakona o planiranju i izgradnji kojim se dozvoljava konverzija prava korišćenja zemljišta, institut održaja (kao ustanova privatnog prava) može se po analogiji primeniti i na pravo korišćenja, pa saglasno navedenim odredbama vlasniku uknjiženog objekta pripada pravo korišćenja (svojine) zemljišta za redovnu upotrebu objekta i pravo korišćenja (svojine) u merama objekata koji su sagrađeni delom na tuđem zemljištu, a postupak upisa se vodi pred upravnim organom. U konkretnom slučaju, predmet tužbenog zahteva u ovom postupku je utvrđenje zajedničkog udela tužioca na predmetnom zemljištu, što je zapravo utvrđenje prava zajedničke svojine, dok suštinski tužlac u ovom parničnom postupku traži da se tuženi obaveže da trpi utvrđenje da su na osnovu samoupravnog sporazuma o udruživanju sredstava radi zajedničke izgradnje supermarketa u CMZ „Batajnica“ stekli pravo korišćenja na zemljištu ispod objekata i na zemljištu koje je neophodno za njegovu redovnu upotrebu, a koji objekat je izgrađen na osnovu navedenog samoupravnog sporazuma zaključenog 13.09.1989. godine između pravnog prethodnika tužioca i Zajedničkog fonda poslovnog prostora opština i tuženog. Tokom postupka je utvrđeno da predmetni samoupravni sporazum predstavlja jednu vrstu ugovora o zajedničkoj gradnji na zemljištu koje je u doba izgradnje bilo u društvenoj svojini, a čiji je nosilac prava raspolaganja bio tuženi. Kako u konkretnom slučaju u smislu citirane odredbe člana 19. Zakona o građevinskom zemljištu nije bilo prenosa prava korišćenja u smislu da je tužilac mogao da pravo na zemljištu stekne derivativnim putem prenosom prava svojine na objektu, a ovo zbog toga što takvog prenosa prava nije ni bilo, to po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da bi tužiocu po osnovu pravila o građenju na tuđem zemljištu moglo eventualno pripadati samo pravo korišćenja realnog dela zemljišta i to zemljišta ispod zgrade i zemljišta za redovnu upotrebu, i to samo srazmerno njegovom suvlasničkom udelu na predmetnom objektu - samoposluzi, a što nije bio predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici. Imajući u vidu navedeno, predmet ocene i odlučivanja nije moglo biti sticanja prava svojine ni po osnovu održaja (član 28. ZOSPO) na šta se tužilac poziva u reviziji, jer tužilac u ovoj parnici nije postavio takav zahtev.

Suprotno revizijskim navodima, tužiocu je pružena adekvatna sudska zaštita, jer je nižestepeni sud u ovoj parnici odlučivao u granicama postavljenog tužbenog zahteva, u smislu člana 3. stav 1. ZPP, u skladu sa dokaznim aktivnostima tužioca, pri čemu se tužilac tokom postupka nije pozivao ni na jedan od zakonom propisanih načina sticanja prava zajedničke svojine (članovima 18. i 19. ZOSPO), već je to pravo tražio na parceli površine 5681 m2, a po osnovu svog suvlasničkog dela površine 351 m2. Stoga je pravilno drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka doneta na osnovu člana 153. i 154. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković