Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju po osnovu odredbe člana 404. ZPP, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, a radi ujednačavanja sudske prakse.

Odredbom člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11...10/23 – dr. zakon) propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako Vrhovni sud oceni da je potrebno radi razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, odnosno radi ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti revizije, shodno stavu 2. iste odredbe, odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji tužioca, kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni sud je utvrdio da nisu ispunjeni uslovi predviđeni odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

U ovom sporu je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev, bliže opisan u stavu prvom i drugom izreke prvostepene presude, iz razloga što je tokom postupka utvrđeno da je privredno društvo „Stop“ DOO Beograd pravnosnažnim sudskim odlukama obavezano da isplati tužiocu utužene iznose sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i troškove koje je imao u tim postupcima, da je to privredno društvo brisano po osnovu prinudne likvidacije 28.08.2019. godine iz Registra privrednih subjekata, te da je u trenutku brisanja navedenog privrednog društva svaki od tuženih imao 33,33% kapitala predmetnog brisanog društva. Nižestepeni sudovi, stoga, zaključuju da nijedan od tuženih nije samostalno posedovao većinsko učešće u osnovnom kapitalu društva, niti više od 50% prava glasa u društvu i da je tužbeni zahtev neosnovan, budući da tužilac nije dokazao ni da su tuženi zajedničkim delovanjem, odnosno na osnovu međusobno izričitog ili prećutnog sporazuma koristili glasačka prava u određenom licu ili preduzimali druge radnje u cilju vršenja zajedničkog uticaja na upravljanje i poslovanje lica, niti je dokazao da su tuženi povezana lica u smislu člana 62. stav 1. Zakona o privrednim društvima. Stoga, prema stanovištu nižestepenih sudova, nije dokazano u konkretnom slučaju svojstvo kontrole tuženih u brisanom privrednom društvu zbog čega nema mesta primeni odredbe člana 548. stav 4. Zakona o privrednim društvima u odnosu na tužene.

Revizija izjavljena po osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku može se izjaviti isključivo zbog pogrešne primene materijalnog prava koja je takve prirode da iziskuje novo tumačenje prava, razmatranje pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, odnosno radi ujednačavanja sudske prakse ukoliko je sudska praksa o predmetnom pravnom pitanju neujednačena. Suštinski, revident iznosi svoje viđenje činjeničnopravnih pojedinosti konkretnog slučaja, odnosno ističe da je prvotuženi bio direktor društva i da je isti donosio odluke u vezi sa poslovanjem društva. Međutim, nižestepeni sudovi su cenili ovu okolnost i zaključili da navedeno ne utiče na drugačiji zaključak u pogledu primene člana 62. Zakona o privrednim društvima, tj. da ga ta činjenica ne čini i kontrolnim članom brisanog privrednog društva. Ovaj revizijski navod se ne može prihvatiti kao relevantan osnov da se dozvoli odlučivanje o reviziji, kao o izuzetno dozvoljenoj. Posebna revizija služi kao izuzetno i krajnje pravno sredstvo, čiji cilj nije da se preispituju pravnosnažne presude shodno pojedinostima konkretnog slučaja, već da se kroz konkretni slučaj reši pitanje od posebnog (šireg) interesa, a koje se može podvesti pod jedan od osnova iz 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Navedeno u ovom postupku nije slučaj. Takođe, revident ne ukazuje ni na jednu sudsku odluku, koja bi išla u prilog neujednačenosti sudske prakse povodom postupka u istoj ili sličnim činjeničnopravnim situacijama. Stoga, ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, kao ni razmatranjem pitanja od opšteg interesa, pitanja u intersu ravnopravnosti građana, niti za novim tumačenjem prava.

Kako nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku da bi se dozvolilo odlučivanje o reviziji tužioca, kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ 72/11 ... 10/23 – dr. zakon) i našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tuženih podneo tužbu 01.09.2021. godine. Vrednost predmeta spora revizijom pobijanog dela iznosi 1.185.346,40 dinara.

Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku propisano je da su u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti - sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, ako ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Prema odredbi stava 3. istog člana, kao sporovi male vrednosti smatraju se i sporovi u kojima predmet tužbenog zahteva nije novčani iznos, a vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo, ne prelazi isti iznos.

Odredbom člana 479. stav 6. ZPP je propisano da u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud nalazi da izjavljena revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. istog zakona nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, primenom člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu drugom izreke ovog rešenja.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković