Protiv preinačujućeg dela pravnosnažne drugostepene presude, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu shodno odredbi člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP(„Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, kat. parc. .. površine 34m² je vlasništvo tužilje AA. Kat. parc. .. u površini od 35m² je vlasništvo tužioca BB. Kat. parc. .. površine 35m² vlasništvo 1/1 je GG. Kat. parc. .. površine 176m² je vlasništvo po 229/868 tužioca BB i VV. Kat. parc. .. površine 140m² vlasništvo ½ je VV. VV ima suvlasnički udeo na kat. parc. .. u delu od 229/869 (što čini površinu 46,4m²), a na kat. parc. .. u ½ - 70m². Sve naznačene parcele izuzev dela kat. parc. .. KO Veternik su deposedirane i iste su pretvorene u Ulicu ... . Ulica je asfaltirana, urađena je infrastruktura. Tužiocima na ime izuzimanja iz poseda naznačenih parcela ništa nije isplaćeno. Kat. parc. .. KO Veternik je faktički ulica i koristi je neograničeni broj ljudi u površini od 98m² odnosno 55,7% i taj deo je priveden nameni, što odgovara idealnim delovima tužioca BB i VV od po 128/868 dela. U toku postupka obavljeno je veštačenje od strane veštaka odgovarajuće specijalnosti na okolnost utvrđivanja vrednosti naznačenih parcela. Tužioci smatraju da je na takav način predmetni potes – parcele su prešle u javnu svojinu, koristi ih neograničeni broj lica, te da shodno Zakonu o eksproprijaciji i Ustavu imaju pravo na naknadu za naznačene parcele.

Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev neosnovan. Ovo zato što se ne može utvrditi uzročno-posledična veza između delova parcele tužilaca pod asfaltom puta ulice ... i eventualnih radova tuženog i njegovih javnih preduzeća te da tuženi nisu dokazali da su imali državinu na delovima parcele u navedenim površinama zahvaćenim asfaltom navedene ulice odnosno da su deposedirani bez njihove volje i saglasnosti.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvu pravnu argumentaciju prvostepenog suda u preinačujućem delu prvostepene presude. Zaključio je da su tužioci u tom delu deposedirani tj. lišeni državine na tim parcelama. Imovina tužilaca je umanjena tako što su parcele u njihovom vlasništvu prešle u režim ulice. Prenos vlasništva na spornim parcelama nije izvršen formalno-pravno, jer se parcele u javim evidencijama o nepokretnostima i dalje nalaze u svojini tužilaca. Ta okolnost nije od značaja jer su sporne parcele u trenutku formiranja ulice po sili zakona prešle u javnu svojinu i u tom slučaju nije od značaja evidentiranje takve promene u katastru nepokretnosti jer se takvo zemljište više ne može smatrati privatnim već ulicom koja je po zakonu u javnoj svojini i dobro u opštoj upotrebi i ona je svojina jedinice lokalne samouprave na čijoj teritoriji se te nepokretnosti nalaze. Tužioci su dokazali da su parcele bile u njihovom vlasništvu odnosno suvlasništvu, onemogućeni su da koriste te parcele u skladu sa vlasničkim pravima. Kako je u toku postupka veštačenjem utvrđena tržišna vrednost oduzetih parcela to je prvostepenu presudu preinačio i tužbeni zahtev usvojio. Zaključio je da je to u skladu sa članom 1 Protokola uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, te da se dosuđivanjem traženog iznosa uspostavlja ravnoteža između opšteg interesa zajednice i interesa pojedinca. Lišavanja nekog lica njegove imovine bez isplate novčanog iznosa koji odražava vrednost imovine svakako predstavlja nesrazmerno mešanje i vodi povredi prava na imovinu. Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je, delimičnim preinačenjem prvostepene presude, pravilno primenio materijalno pravo.

Prema članu 58. Ustava RS zajemčeno je mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1) i propisano da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2). Prema stavu 3. te odredbe zakonom se može ograničiti način korišćenja imovine. Pravo na zaštitu imovine garantovano je i članom 1. Protokola 1 uz Konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. Pravo svojine podrazumeva tri modaliteta: uzus, fruktus i abuzus (pravo korišćenja, ubiranja plodova i raspolaganja). Međutim, prema stavu 3. člana 58. Ustava Republike Srbije, pravo svojine može biti ograničeno. Određena ograničenja prava svojine predviđena su i stavom 3. člana 1. Protokola 1 uz Konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda gde je predviđeno da je državi dopušteno da primenjuje zakone koje smatra potrebnim kako bi regulisala korišćenje imovine. Takvo regulisanje korišćenje ili upotreba imovine mora biti u skladu sa opštim interesom.

Izgradnjom objekta od javnog interesa na zemljištu nekog lica vrši se oduzimanje prava svojine, bez obzira što pravo svojine tog lica nije formalno oduzeto. U takvom slučaju radi se o faktičkoj eksproprijaciji, koja upravo i nastaje kada se na zemlji grade putevi, infrastrukturni ili drugi objekti u javnom interesu, iako ne postoji rešenje o oduzimanju zemljišta.

Sporno zemljište je već privedeno nameni koja je predviđena planskim aktom - Planom generalne regulacije naselja Veternik, i po sili zakona - kao dobro u opštoj upotrebi, postalo je javna svojina tuženog. Tužioci ne mogu trpeti štetne posledice zato što nadležni organ tuženog nije sproveo upravni postupak i doneo rešenje o eksproprijaciji zemljišta, koje bi bilo osnov za isplatu naknade.

Zbog toga je pravilno postupio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu i tužiocima dosudio tražene iznose naknade. Iz izvedenih dokaza proizlazi da su tužioci lišeni državine naznačenih parcela tj. isti su deposedirani i te parcele su u naznačenim kvotama prešle u režim Ulice ... . Tužiocima nije isplaćena nikakva naknada za deposediranje naznačenih parcela, pa se s pravom može smatrati da s obzirom da tu ulicu koristi neodređeni broj ljudi da su tužioci bez ikakve naknade lišeni svojine na tim parcelama.

Iz iznetog proizlazi da tužioci imaju pravo na naknadu za deposedirane parcele u skladu sa tržišnom vrednošću tih parcela. Okolnost da tužioci nisu dokazivali ko je vršio asfaltiranje i izgradnju infrastrukture na naznačenim parcelama, nije od značaja iz razloga što je evidentno da je to rađeno u javnom interesu, a da tuženi ima odgovarajuće službe, pa ukoliko je nešto rađeno nezakonito preko inspecijskih organa mogao je da kontroliše ko to radi neovlašćeno, što nije učinjeno. Stoga se navodi revizije ne mogu prihvatiti kao osnovani, niti su prihvatljivi navodi da je trebalo utvrditi vrednost parcela na dan deposediranja, a ovo iz razloga što je pravilo, o čemu se izjasnio i Evropski sud za ljudska prava, da se vrednost nepokretnosti u ovakvim slučajevima utvrđuje na dan dosuđivanja visine naknade za oduzete nepokretnosti. Tržišna vrednost tih nepokretnosti je pravilno utvrđena putem veštačenja.

Pravilna je odluka o troškovima postupka.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković