O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 5346/18 od 23.03.2021. godine, u stavu I izreke usvojen je tužbeni zahtev, pa su obavezani tuženi da tužiocu na ime naknade štete solidarno isplate iznos od 7.223.849,40 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.03.2021. godine pa do isplate. U stavu II izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca da mu tuženi na dosuđeni iznos naknade štete od 7.223.549,40 dinara isplate zakonsku zateznu kamatu za period od 28.10.2015. godine do 22.03.2021. godine, kao neosnovan. U stavu III izreke obavezani su tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka solidarno isplate iznos od 580.000,00 dinara.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 6964/21 od 16.08.2023. godine odbijene su žalbe prvotužene i drugotuženog kao neosnovane i potvrđena je prvostepena presuda u stavu I i III izreke. Odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena je prvostepena presuda u stavu II izreke.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude prvotužena Republika Srbija - Ministarstvo zdravlja je izjavila reviziju sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku zbog pogrešne primene materijalnog prava, a u cilju razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa i potrebe tumačenja prava.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.74/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji prvotužene radi ujednačavanja sudske prakse u pogledu odgovornosti države za rad njenih organa i sa tim u vezi primene odredbe člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, te je doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija prvotužene osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu je rešenjem Ministarstva zdravlja br. 515-04-6516/2014-11 od 19.02.2015. godine izdata dozvola za obavljanje prometa na veliko uvoz, izvoz, nabavka i distribucija medicinskih sredstava tačno određenih kategorija i klasa na teritoriji Srbije. Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije donela je rešenja br. 515-02-02969-14-001 od 20.03.2015. godine i br. 515-02-02922-14-001 od 26.03.2015. godine kojima je upisala tužioca u registar medicinskih sredstava i tužiocu je kao privrednom društvu koje se bavi distribucijom medicinskih sredstava u Republici Srbiji, omogućeno da distribuira balon katetere i koronarne stentove na tržištu Srbije i da učestvuje kao ponuđač pred drugotuženim u postupcima javnih nabavki. Prvostepeni sud je utvrdio da je prilikom sprovođenja procedure javnih nabavki za 2015. godinu, drugotuženi doneo Odluku br. 404-1-8/15-50 od 16.04.2015. godine kojom su tužilac i privredno društvo „Gosper“ d.o.o. izabrani kao najpovoljniji ponuđači, nakon čega su sa drugotuženim zaključili Prvi okvirni sporazum za javnu nabavku koronarnih stentova za 2015. godinu br. 18-4/15 od 06.05.2015. godine, po kom su se tužilac i drugi ponuđač obavezali da isporuče koronarne stentove različitih proizvođača, a potom je zaključen i drugi Okvirni sporazum za javnu nabavku balon katetera za 2015. godinu br. 27-8/15 od 14.07.2015. godine. Na osnovu zaključenih sporazuma tužilac je sa zdravstvenim ustanovama zaključio pojedinačne ugovore. Prvotužena je u svojstvu drugostepenog upravnog organa koji vrši nadzor nad Agencijom za lekove i medicinska sredstva Srbije, sprovela upravni postupak službenog nadzora, pa je iz razloga postojanja duplog upisa istog medicinskog sredstva u Registru medicinskih sredstava (od strane tužioca i privrednog društva „Sineks“) dana 25.08.2015. godine, donela rešenje kojim su poništena prvostepena rešenja o upisu tužioca u registar kao kasnije upisanog nosioca medicinskih sredstava. Tužilac je pokrenuo upravni spor podnošenjem tužbe Upravnom sudu za poništaj rešenja. Presudom Upravnog suda od 07.09.2017. godine tužba je uvažena i poništeno je rešenje Ministarstva zdravlja Republike Srbije, Sektor za inspekcijske poslove, i predmet vraćen na ponovno odlučivanje, jer između ostalog, nije navdena odredba materijalnog prava na kom se zasniva poništeno rešenje. Ministarstvo zdravlja nije sprovelo novi postupak, niti je doneto bilo kakvo rešenje. Dalje je utvrđeno da je nakon donošenja pomenutog rešenja od strane prvotužene, drugotuženi bez tužioca zaključio aneks Prvog okvirnog sporazuma sa „Gosper“ d.o.o., i to tako što je tim aneksom tužilac izostavljen iz tog okvirnog sporazuma, čime je drugi dobavljač „Gosper“ d.o.o. nastavio da isporučuje i koronarne stentove, koje je tužilac trebalo da isporučuje. Drugotuženi je dopisom upućenim tužiocu jednostrano raskinuo drugi Okvirni sporazum, nakon čega se dopisom upućenim svojim filijalama od 28.10.2015. godine obratno navodeći da su iste u obavezi da obaveštenje o raskidu drugog Okvirnog sporazuma sa tužiocem proslede svim zdravstvenim ustanovama sa svog područja koje su imale zaključene pojedinačne ugovore sa tužiocem.

Ocenom izvedenih dokaza, nižestepeni sudovi zaključuju da je potraživanje tužioca osnovano za materijalnu štetu na ime izgubljene dobiti u visini kako je to određeno u drugoj varijanti nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke. Obrazlažu da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, pa odgovornost prvotužene zasnivaju na nezakonitom ili nepravilnom radu organa, koje za posledicu ima nastalu štetu, odnosno izmaklu dobit. Kako je prvotužena donela odluku kojom je poništeno rešenje o upisu tužioca koji je bio registrovan kod Agencije za lekove i medicinska sredstva Srbije, a Upravni sud utvrdio da je takva odluka nezakonita, pri čemu ministarstvo nije donelo novu odluku niti je uopšte sprovodilo ponovni postupak, to je na navedeni način prvotužena odgovorna za štetu koju je prouzrokovao njen organ. Nižestepeni sudovi dalje obrazlažu da je posledica donetog rešenja prvotužene, postupanje drugotuženog u odnosu na Okvirne sporazume, odnosno njihov raskid sa tužiocem, kao i raskid ugovora koje su zdravstvene ustanove zaključile sa tužiocem i da za štetu koju je pretrpeo tužilac postoji kako odgovornost Republike Srbije u smislu čl. 172. Zakona o obligacionim odnosima, tako i odgovornost Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, sa pozivom na odredbe člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega usvajaju tužbeni zahtev za naknadu štete.

Vrhovni sud ne prihvata izneto stanovište nižestepenih sudova o odgovornosti prvotužene Republike Srbije, jer nalazi da je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava, na šta se osnovano u reviziji ukazuje.

Naime, nižestepeni sudovi osnov odgovornosti Republike Srbije nalaze u postupanju ministarstva zdravlja kao drugostepenog upravnog organa koje je poništilo rešenje Agencije za lekove i medicinska sredstva na osnovu kog je tužilac bio upisan u registar medicinskih sredstava. Nižestepeni sudovi smatraju da se radi o nezakonitom radu državnog organa budući da je ovo rešenje ministarstva poništeno od strane upravnog suda u upravnom sporu, te da je Republika Srbija odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo na osnovu odredbe člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Prema oceni Vrhovnog suda, odgovornost tužene države, kao pravnog lica, za štetu koju prouzrokuje njen organ, propisana odredbom čl. 172. stav 1. ZOO, postoji kada je trećem licu šteta prouzrokovana u vršenju ili u vezi sa vršenjem funkcija državnog organa, ali ne dovodi svako nepravilno postupanje državnog organa u okviru zakonskih ovlašćenja, do prava trećeg lica na naknadu štete. Odgovornost države postoji ako je šteta nastala kao posledica takvog rada njenog organa koji se može smatrati prekoračenjem, zloupotrebom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja. Organ koji postupa u okviru zakonskog ovlašćenja, nije odgovoran za pogrešno tumačenje zakonskih normi. Primena neodgovarajuće zakonske norme, ili propust da se navede konkretna norma na osnovu koje je doneta odluka kao u konkretnom slučaju, nije samo po sebi povreda dužnosti u vršenju funkcija državnog organa. Izraženo pravno mišljenje u tumačenju prava i donošenju odluke, konkretno, upravnog organa, kao državnog organa, nije osnov odgovornosti za zaštitu, bez obzira da li je ono potvrđeno u instancionom postupku, ili su odluke zasnovane na njemu ukinute ili preinačene. Samo na osnovu činjenice da je odluka upravnog organa poništena od strane upravnog suda u upravnom sporu, ne vodi odgovornosti tužene za naknadu štete. Za postojanje ove odgovornosti, potrebno je da je šteta nastala kao posledica svesnog ili krajnje nesavesnog postupanja u vršenju zakonskih ovlašćenja, ili zloupotrebe, ili prekoračenja tih ovlašćenja, što u konkretnom slučaju ne postoji, niti tužilac na tako nešto ukazuje. Pod skrivljenim postupanjem ne može se u konkretnom slučaju smatrati ni činjenica da ministarstvo zdravlja nije donelo novo rešenje niti sprovelo ponovni postupak (nakon poništaja rešenja), jer je inicijalni postupak pokrenut u vršenju službenog nadzora nad Agencijom za lekove i medicinska sredstva Srbije, a ne na zahtev zainteresovanog lica, zbog čega se ne može govoriti o nepravilnom radu upravnog organa na štetu tužioca.

Imajuću u vidu da su nižestepeni sudovi osnov odgovornosti prvotužene zasnovali na pogrešnoj primeni odredbe člana 172. stav 1. ZOOa, o čijoj primeni je Vrhovni (kasacioni) sud zauzeo stav u više odluka povodom istovrsnog pravnog pitanja, to su nižestepene presude morale biti preinačene u odnosu na prvotuženu Republiku Srbiju.

To su razlozi zbog kojih je na temelju odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku Vrhovni sud odlučio kao u stavu drugom izreke presude.

Odluka o troškovima spora doneta je primenom odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 1. i 154, 162. i 163. stav 1, 2, 3. i 4. Zakona o parničnom postupku. Tuženoj Republici Srbiji su dosuđeni troškovi spora u ukupnom iznosu od 322.500,00 dinara, i to: na ime pristupa na 4 održana ročišta u iznosu od 126.000,00 dinara, na ime pristupa na jedno odloženo ročište u iznosu od 16.500,00 dinara, na ime sastava jednog obrazloženog podneska u iznosu od 30.000,00 dinara, na ime sastava žalbe u iznosu od 60.000,00 dinara i na ime sastava revizije u iznosu od 90.000,00 dinara, sve u skladu sa Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković