U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena apsolutno bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Iz činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepenim sudom proizilazi da je Vlada Republike Srbije donela Uredbu o uslovima za subvencionisanje kamate za kredite za održavanje likvidnosti i finansiranja obrtnih sredstava („Službeni glasnik RS“, br. 8/2013), kojom su uređeni uslovi za subvencionisanje kamate za kredite za održavanje likvidnosti i finansiranje obrtnih sredstava u 2013. godini preduzetnika, malih i srednjih privrednih društava, registrovanih u skladu sa zakonom kojim se uređuje registracija privrednih subjekata. Za navedenu namenu su u budžetu Republike Srbije obezbeđena sredstva u visini od 600.000.000,00 dinara, razdeo Ministarstva finansija i privrede, stim da će se plasirati preko Fonda za razvoj Republike Srbije. Uredbom je uređeno da će se međusobni odnosi mnistarstva i fonda urediti ugovorom o komisionu. Predviđeno je i to da će se međusobna obaveza između fonda i banaka koje će finansirati kredite urediti ugovorom i da fond podnosi ministarstvu izveštaj o realizaciji korišćenja sredstava, s tim da nadzor nad sprovođenjem ove uredbe vrši ministarstvo. Na osnovu navedene uredbe, tuženi je, kao komisionar, 31.01.2013. godine sa Ministarstvom finansija i privrede kao komitentom, zaključio ugovor o komisionu kojim je u stavu 1. konstatovano da je komitent za namene određene navedenom uredbom obezbedio sredstva u iznosu od 600.000.000,00 dinara. Komisionar, ovde tuženi, obavezao se da međusobna prava i obaveze sa bankama, a naročito način i uslove puštanja subvencionisane kamate, njen povraćaj, kao i ostale uslove u skladu sa Uredbom, urediti posebnim ugovorima. Stipulisana je i obaveza komisionara da vodi kompletne evidencije o prenosu subvencionisanog iznosa kamata bankama i njihovom eventualnom vraćanju, te da o tome izveštava komitenta. Tuženi je, u cilju realizacije Uredbe, sa pravnim prethodnikom tužioca zaključio ugovor o regulisanju međusobnih odnosa u vezi sa subvencionisnjem kamata za kredite za održavanje likvidnosti i finansiranja obrtnih sredstava u 2013. godini, kojim je konstatovano da su sredstva za te namene obezbeđena u budžetu na razdelu koji se odnosi na Ministarstvo finansija i privrede u iznosu od 600.000.000,00 dinara (čl.1). Dalje, u članu 7. stav 4. ugovoreno je da će se transfer subvencionisane kamate vršiti u skladu sa raspoloživim sredstvima za ove namene, u skladu sa dinamikom priliva sredstava iz budžeta na račun fonda, o čemu će fond obaveštavati banku. Tuženi je dopisom od 14.03.2013. godine obavestio sve poslovne banke, pa i tužioca, da je neophodno da sve kredite koji su odobreni na osnovu navedene Uredbe puste u tečaj (realizuju) zaključno sa 18.03.2013. godine, i da će tuženi izvršiti isplatu subvencionisane kamate samo po osnovu zahteva koji se odnose na kredite koji su realizovani zaključno sa tim datumom, stim da je rok za dostavljanje dokumentacije tuženom, povodom isplate kamate po kreditima koji su odobreni u skladu sa navedenom Uredbom, 05.04.2013. godine - do kraja radnog dana. Tužilac je podneo zahteve za prenos subvencionisanog dela kamate u ukupnom iznosu od 386.619,87 evra i 3.695.087,41 dinar, a tuženi mu je platio subvencionisanu kamatu u iznosu od 124.973,10 evra i 2.400.640,33 dinara, tako da je ostao neplaćen iznos od 261.646,77 evra i 1.294.447,08 dinara koji se predmetnom tužbom potražuje. Neisplaćeni iznos subvencionisane kamate odnosi se na 129 ugovora o kreditu realizovanih u periodu od 14.03.2013. pa do 18.03.2013. godine. Najzad, utvrđeno je i to da sredstva, Uredbom namenjena za isplatu, nisu bila potrošena sa presekom na dan 14.03.2013. godine, već dana 21.03.2013. godine, kada je iskorišćen ukupan iznos od 600.000.000,00 dinara koji je uredbom predviđen.

Kod takvog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi nalaze da je tužbeni zahtev osnovan temeljem odredbe člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da je poverilac u obligacionom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze i da je dužnik dužan ispuniti je savesno, u svemu kako ona glasi. Obrazlažu da tužilac jeste aktivno legitimisan budući da na osnovu ugovora sa komitentom, kojim preuzima komisioni nalog, komisionar zaključuje ugovor sa trećim licem te sam postaje dužnik ili poverilac. Dalje, kako je u skladu sa uslovima Uredbe i po prethodnom dopisu tuženog, tužilac realizovao 129 ugovora o kreditu zaključno sa 18.03.2013. godine, te kako nije znao, niti je mogao da zna koliko je sredstava preostalo za isplatu, sudovi nalaze da je tuženi u obavezi da preostali iznos subvencionisane kamate prenese tužiocu. Ceneći istaknuti prigovor zastarelosti nalaze da je neosnovan, smatraju da predmetno potraživanje proizilazi iz ugovora za koji nije propisan poseban rok zastarelosti te da se primenjuje opšti rok od 10 godina iz odredbe člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, koji nije istekao.

Revident pobija ovakav zaključak. Navodi da međusobno zaključeni ugovor ne može biti osnov za potraživanje utuženih iznosa budući da je premašen Uredbom predviđeni iznos od 600.000.000,00 dinara, te da navedeno potraživanje svoj osnov može imati u naknadi štete, a u tom slučaju primenjuje se odredba člana 376. Zakona o obligacionim odnosima i petogodišnji rok zastarelosti. Ukazuje da se sam tuženi nije ugovorom obavezao da subvencioniše kamate za sve kredite, već isključivo da na temelju Uredbe prenese raspoloživa sredstva. Ponavlja ranije istaknute navode da je u celini ispunio svoje ugovorne obaveze, a posebno ukazuje to da je u periodu od od 14.03.2013. godine pa do 18.03.2013. godine, od kojih su dva dana bila vikend, tužilac značajno ubrzao dinamiku odobravanja i puštanja kredita, na koji način je pokazo nesavesnost.

Vrhovni sud ne prihvata navode revizije s obzirom da nisu na zakonu zasnovani.

Vrhovni sud, pre svega, navodi da prema domaćem pravu odnos između komisionara i komitenta odvojen je od odnosa komisionara i trećeg lica sa kojim komisionar stupa u pravni odnos za račun komitenta. Ugovor o komisionu predstavlja specifičnu vrstu ugovora o nalogu. Suštinski, u okviru ovog pravnog posla valja razlikovati interni odnos između komitenta i komsionara koji nosi sve specifičnosti ove vrste ugovora, i sa druge strane spoljašnji odnos koji nije komisione prirode a koji komisionar zaključuje u svoje ime. Otuda, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da u konkretnom slučaju tuženi jeste pasivno legitimisan.

Tačno ističe revident da se sam nije obavezao da subvencioniše kamate. Konačno, a po polaganju računa kada nastaje odnos između komitenta i trećeg, pravni efekti ovog posla biće iskazani u imovini komitenta. Međutim, u konkretnom slučaju radi se o zahtevu trećeg lica prema komisionaru iz međusobno zaključenog ugovora. Tu obavezu tuženi, kao komisionar, dužan je da ispuni u skladu sa odredbama ugovora zaključenog sa tužiocem. U tom smislu, na temelju odredbe člana 7. stav 3. i 4 Ugovora o regulisanju međusobnih odnosa u vezi sa subvencionisanjem kamata za kredite za održavanje likvidnosti i finansiranja obrtnih sredstava u 2013. godini, na koji su se pravilno pozvali nižestepeni sudovi, u obavezi je da izvrši transfer subvencionisane kamate. Ovo posebno kod činjenice da je dopisom od 14.03.2013. godinte tužioca (njegovog prethodnika) obavestio da će preneti subvencionisanu kamatu za sve kredite koji su pušteni u tečaj zaključno sa 18.03.2013. godine, uz uslov da dokumenta za istu budu dostavljena do 05.04.2013. godine, do kraja radnog dana. U konkretnom slučaju upravo se radi o kreditima koji su u skladu sa Uredbom i međusobnim ugovorom tuženog i banke, u svemu prema uslovima tuženog iz dopisa, realizovani zaključno sa 18.03.2013. godine.

Bez uticaja je navod revizije da je raspoloživ limit iznosio 600.000.000,00 rsd, da je taj iznos i transferisan bankama, da je tuženi time ispunio ugovornu obavezu te da se može raditi samo o naknadi štete kao osnovu potraživanja za koji je predviđen kraći rok zastarelosti.

Odredbom čl. 376 st. 2 Zakona o obligacionim odnosima propisano je da potraživanje naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze zastareva za vreme određeno za zastarelost te obaveze. Kako su tužilac i tuženi bili u poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o regulisanju međusobnih odnosa u vezi sa subvencionisanjem kamata za kredite za održavanje likvidnosti i finansiranja obrtnih sredstava u 2013. godini, koji po svojoj suštini nije ugovor o prometu roba i usluga, kako za takav nije propisan poseban rok zastarelosti, to se za potraživanja po istom, što pravilno navode nižestepeni sudovi, primenjuje opšti zastarni rok u kom takođe, a na osnovu citirane odredbe čl. 376 st. 2 Zakona o obligacionim odnosima, zastareva i zahtev za naknadu štete. Taj rok nije istekao, tuženi nije ispunio svoju ugovornu obavezu jer očigledno nije pravilno obaveštavao banku o dinamici priliva sredstava, štaviše obavestio je da će izvršiti transfer kamate po kreditima koji su realizovani do 18.03.2013. godine a odbija da to učini, što ga čini odgovornim.

Bez uticaja je navod revizije da je tužilac u poslednja četiri dana intenzivirao realizaciju kredita kod činjenice da je to učinjeno u svemu u skladu sa obaveštenjem upravo tuženog koji je bio dužan da vodi računa o dinamici priliva sredstava opredeljenih po tom iznosu i o limitu koji mu je nalogom komitenta postavljen.

Sledom rečenog zaključuje se da je odluka pravilna, te je primenom člana 414 st. 1 ZPP odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković