Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, pobijajući je u celini zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, kao i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, ... 18/20), a u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 10/23) i utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na koju revizija neosnovano ukazuje. U ovoj parnici tužilac je tražio utvrđenje prava svojine, koji spor kao imovinskopravni za koji posebnim zakonom nije propisana druga vrsta postupka, u nadležnosti je suda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u listu nepokretnosti br. .. KO Golubac, na kp.br. .., pravo suvlasništva, pored fizičkih lica, ima i tužena Republika Srbija, sa pravom korišćenja tužene Opštine Golubac. Na parceli je upisana stambeno-poslovna zgrada, spratnosti P+3 u ulici ... na kojoj pravo svojine ima tužena Republika Srbija, a pravo korišćenja Opština Golubac. Ovaj objekat, čiju gradnju je investirala SIZ za stanovanje Opštine Golubac, izgrađen je bez građevinske dozvole, ali je rešenjem SO Golubac, Odeljenje za privredu i finansije br.361-7/81-03 od 02.07.1981. godine, izdato odobrenje za upotrebu. Tužilac je 02.03.2010. godine podneo zahtev za legalizaciju – naknadno izdavanje građevinske dozvole za stan br.1, površine 60,78m2 koji se nalazi u ovoj zgradi, a koji u Katastru nepokretnosti nije evidetiran kao poseban deo, iako radove na izgradnji objekta i stana u njemu tužilac nije izvodio. Odlučujući o ovom zahtevu, Katastar nepokretnosti je 08.12.2014. godine, naložio tužiocu da dostavi privatnu ili javnu ispravu podobnu za upis prava svojine na ovom stanu, kako bi se utvrdio kontinuitet sa upisanim vlasnikom Republikom Srbijom i upisanim korisnikom Opštinom Golubac, elaborat geodetskih radova sačinjen od strane registrovanog izvođača radova geodetske struke i izvode iz APR-a sa vidljivim registracionim podacima za podnosioca zahteva.

Radi obezbeđivanja sredstava za izgradnju na teritoriji Opštine Golubac, opština je osnovala fond iz čijih sredstava je finansirana izgradnja zgrade u kojoj se nalazi ovaj stan, i to tako što su ulaganja u fond vršili svi privredni subjekti, radne organizacije, kao i subjekti društvenih delatnosti, te se državina na stanovima u zgradi u ovom objektu, zasnivala na osnovu odluka SIZ-a.

Tužilac je bio u sastavu RO „Napredak“, te je po prestanku ove radne ogranizacije, nesmetano nastavio da koristi ovaj stan i da istim raspolaže. Tako, kao zakupodavac dana 20.03.1995. godine zaključio je ugovor o zakupu sa PP „Ekon“ Kostolac, kao zakupcem, i sa istim je nakon toga vodio i parnicu u kojoj je doneta presuda kojom je otkazan ugovor o zakupu zbog neplaćanja zakupnine, te obavezan zakupac da zakupodavcu isplati neisplaćenu zakupninu.

Po oceni prvostepenog suda, državina tužioca na stanu je savesna. S obzirom da je od 04.07.1996. godine kao dana stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (kojim je brisan član 29. koji je zabranjivao sticanje svojine održajem na stvarima u društvenoj svojini), protekao rok propisan odredbom člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (u daljem tekstu ZOSPO), prvostepeni sud utvrdio je pravo svojine tužioca na predmetnom stanu.

Međutim, drugostepeni sud izvodi drugačiji zaključak o savesnosti državine tužioca na predmetnom stanu. Prema razlozima drugostepenog suda, tužilac nije dokazao postojanje savesne državine kao uslova za sticanja svojine održajem, s obzirom da o dodeli predmetnog stana tužiocu ne postoji nikakva pisana dokumentacija, tužilac ne poseduje bilo kakav osnov koji bi vodio sticanju prava svojine, niti je svedoku AA koji je radio u tuženoj opštini i bio predsednik skupštine SIZ-a, bilo poznato da je SIZ stanovanja doneo odluku da se ovaj stan dodeli tužiocu na korišćenje, pa pošto nije bio upisan u Katastru nepokretnosti tužilac nije mogao opravadano verovati da ima pravo svojine na stanu. Tužilac je donošenjem zaključka Službe za katastar nepokretnosti Golubac od 08.12.2014. godine upoznat sa činjenicama koje se tiču pravnog statusa predmetnog stana, od kada je mogao znati i da nije vlasnik, pa kako nije dokazao da ima savesnu državinu koja vodi sticanju prava svojine po osnovu održaja, primenom odredbi članova 28. stav 4. i 72. ZOSPO, drugostepeni sud je s pozivom na odredbu člana 394. tačka 4. ZPP, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Po stanovištu Vrhovnog suda, tužilac u reviziji s pravom ukazuje da je drugostepeni sud bez rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje od onog utvrđenog od strane prvostepenog suda, suprotno odredbi člana 383. stav 3. i 4. ZPP i na tako utvrđenom činjeničnom stanju zasnovao svoju odluku, čime je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka 374. stav 1. ZPP.

Za sticanje svojine održajem nužno je da budu ispunjeni uslovi predviđeni odredbom člana 28. ZOSPO. Prema odredbi stava 4. istog člana za vanredni održaj dovoljna je savesna državina u periodu od 20 godina. Odredbom člana 72. stav 2. ZOSPO savesnost državine definisana je kao neznanje držaoca ili nemogućnost da zna da stvar koju drži nije njegova. Držalac opravdano veruje da je vlasnik jer smatra da postoji zakoniti osnov za sticanje svojine, odnosno držalac ne zna niti prema okolnostima slučaja može znati da nepokretnost koju drži nije njegova. Prema tome, savesnost koju kao uslov za sticanje prava svojine održajem propisuje citirana odredba, predstavlja pravni standard (generalnu klauzulu), što znači da ovo pravno pravilo nema unapred određenu sadržinu, već istu određuje sud u svakom datom slučaju s sobzirom na konkretne okolnosti koje utvrdi.

Drugostepeni sud prvostepenu presudu preinačio je primenom člana 394. tačka 4. ZPP koja odredba daje ovlašćenje drugostepenom sudu da preinači prvostepenu presudu na podlozi činjeničnog stanja pobijane prvostepene presude. Dakle, navedena odredba predstavlja osnov za preinačenje samo ukoliko drugostepeni sud smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali je pogrešno primenjeno materijalno pravo.Ukoliko drugostepeni sud odlučuje na bazi činjeničnog stanja utvrđenog u postupku pred drugostepenim sudom, to je moguće u situaciji da na osnovu rasprave utvrdi drugačije činjenično stanje nego što je ono u prvostepenoj presudi ( člana 394. tačka 1.). U sednici, drugostepeni sud može izmeniti činjenično stanje pobijane presude na osnovu svoje ocene isprave ili drugačijeg zaključivanja na osnovu indicija (člana 394. tačka 2. i 3.). Iz ovoga sledi da se prvostepena presuda bez rasprave ne može preinačiti ukoliko drugostepeni sud zaključi da je prvostepeni sud pogrešno ocenio neposredno izvedene dokaze, kakvo je saslušanje stranaka ili svedoka.

U konkretnom slučaju, prvostepeni sud je svoj zaključak o savesnosi državine tužioca zasnovao, pored ostalog, i na neposredno izvedenim dokazima odnosno saslušanju zakonskog zastupnika tužioca saslušanog u svojstvu stranke, kao i svedoka AA. Drugostepeni sud drugačije je ocenio iskaz ovog svedoka. Nije ga prihvatio, jer mu nije bilo poznato da je SIZ doneo odluku da se ovaj stan dodeli tužiocu na korišćenje, pa potom, s obzirom na rezultate celokupnog postupka, i to s obzirom na činjenicu da ne postoji pisana dokumentacija na osnovu koje bi tužilac mogao opravdano verovati u to da je vlasnik, zaključuje da tužilac nije dokazao da je njegova državina savesna. Ovakvu ocenu izvedenih dokaza i zaključak o dokazanosti bitnih činjenica drugostepeni sud mogao je dati tek nakon ponovnog izvođenja relevantnih dokaza na raspravi zakazanoj u smislu člana 383. stav 3. i 4. ZPP i na bazi tako utvrđenog činjeničnog stanja doneti odgovarajuću odluku. U konkretnom slučaju tako nije postupljeno, zbog čega je Vrhovni sud ukinuo presudu drugostepenog suda i predmet vratio na ponovno suđenje istom sudu kako bi, ako smatra da je prvostepena presuda zasnovana na pogrešnom ili nepotpunom činjeničnom stanju, zakazao raspravu saglasno odredbi člana 383. stav 4. Zakona o parničnom postupku. Vodiće računa i o tome da je mogućnost saznanja držaoca o tome da je vlasnik, u direktnoj vezi sa ponašanjem držaoca, odnosno da li je držalac na bilo koji način vršio pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti u toku vremena potrebnog za održaj, odnosno da li je u datom periodu vršio faktičku vlast, i to sve bez obzira na stanje u Katastru nepokretnosti. Ukoliko bi se savesnost državine cenila na osnovu činjenice da je treće lice a ne držalac, upisano u javnu knjigu o nepokretnosti kao vlasnik nepokretnosti, institut sticanja svojine održajem ne bi bio moguć, jer se po prirodi stvari postupak za utvrđenje prava svojine po osnovu održaja vodi kako bi se držaocu stvari omogućio upis prava svojine na nepokretnosti koju drži u svom posedu, a na kojoj je drugo lice upisano kao vlasnik u javnim knjigama.

Na osnovu odredbe člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković