Odlučujući o dozvoljenosti i osnovanosti revizije tužioca, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11....10/23), Vrhovni sud je utvrdio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji, kao o izuzetno dozvoljenoj s obzirom na to da ne postoji potreba da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse niti je potrebno novo tumačenje prava.

Pravnosnažnom presudom odbijen je, kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete, jer nema nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene, s obzirom na to da je sporno vozilo tužiocu oduzeto od strane organa tužene zbog postojanja osnovane sumnje da je tužilac izvršio krivično delo nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 2. KZ u saizvršilaštvu u smislu člana 33. KZ, te da organ koji postupa u okviru zakonskog ovlašćenja nije odgovoran za štetu propisanu članom 172. stav 1. Zakona o oblgigacionim odnosima imajući u vidu da su organi tužene postupali u okviru zakonskih ovlašćenja, bez obzira na to što je krivični postupak pravnosnažno okončan oslobađanjem tužioca od optužbe. Motorno vozilo tužioca bilo je predmet osnovane sumnje izvršenja krivičnog dela, zbog čega su organi tužene morali da vode postupak u cilju utvrđivanja krivične odgovornosti za to delo i u tom slučaju privremeno oduzimanje vozila bilo je neophodno i zasnovano na zakonu. Imajući u vidu vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge koje su nižestepeni sudovi dali za svoje odluke, to ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, niti je potrebno novo tumačenje prava. Obrazloženja pobijanih presuda u skladu sa postojećom sudskom praksom u tumačenju i primeni materijalnog prava iz člana 172. i 189. Zakona o obligacionim odnosima. Kako u odluka u sporovima sa ovakvim tužbenim zahtevom zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, prihvatanjem izuzetne dozvoljenosti revizije ne bi došlo do drugačijeg odlučivanja i povoljnijeg ishoda spora za tužioca. Ukazivanje na postojanje različitih odluka ne vodi nužno ni ujednačenoj sudskoj praksi, jer odluka u ovoj vrsti spora zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ocenjujući dozvoljenost revizije primenom člana 410. stav 1. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija nedozvoljena.

Tužba radi naknade štete podneta je 04.03.2021. godine, preinačena 22.11.2022. godine, dok je vrednost predmeta spora 416.871,00 dinar.

Članom 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskpravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

S ozbirom na to da vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, to sledi da je revizija nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković